Када је почетком децембра месеца обелодањено да ће се до даљег одустати од реализације најављеног пројекта Јужни ток, истог дана сам указао сам да то сигурно неће бити одустајање од пројекта изградње овог гасовода, већ само о могућности да се дође до модификације тог плана у новонасталим околностима ВИДИ ОВДЕ.

Већ тада сам апострофирао најреалнију руту Јужног тока 2 од Турске, Грчке преко Македоније и Србије, напомињући да ни са Бугарском све није потпуно готово. Наиме са економског аспекта Русија је једина од великих сила која има несразмеран вишак експлоатације и производње капиталних течних енергената нафте и гаса у односу на сопствену потрошњу, и тако ће бити по свим важнијим светским стручним пројекцијама и у следећих неколико деценија. Земље Југоисточне Европе имају читав спектар мотива за израдњу неког облика Јужног тока, а то се посебно односи на српски фактор који има и додатне геополитичке мотиве.

Дуплирање Плавог тока до Турске, односно у међувремену названог „Турски ток“, и његово продужење преко територије Грчке обелодањено у децембру 2014, паралелно са појашњавањем тада од стране Москве да је Јужни ток до даљег ад акта због притиска Брсела и посустајања нове бугарске владе по том питању, дали су сасвим нову геополитичку димензију енергетској стратегији, али и укупној геополитичкој позицији на Балкану. Управо у протеклој седмици потенцијал изводљивости „Турског тока“ изгледа сасвим реалан, а у исто време се све више оцртава Јужни ток 2. Тиме расте важност и улог геополитички на читавом Балкану, а највише на остатку руте Јужног тока 2, где он прераста сада већ у видљиво остварив „Турски ток“.

Након недавног сусрета Путина и Ердогана у Бакуу, најавама скорог постизања правног споразума две земље о почетку реализације пратећих питања везаних за почетак изградње „Турског тока“, од стране министарстава две земље, уследило је у Санкт Петербургу потписивање споразума о реализацији даље руте Турког тока и преко територије Грчке, од стране министара енергетике Русије и Грчке Новака и Лафазаниса. Поред тога Бугарска је истакла у разговорима са руским представницима да је спремна да се на њеној територији изгради хаб, центар за дистрибуцију гаса, што је већ договорено да буде у оквиру «Турског тока» изграђено на грчкој територији.

У сваком случају постаје јасно да се изградњом «Турског тока» преко територије Турске и Грчке, отвара могућност његовог продужења у неком облику Јужног тока 2, хипотетички кроз територију Македоније, што се за сада чини најреалнијом потенцијалном рутом, али и (или) и преко територије Бугарске. Бугарска би била интересантна делом због већ понуђене могућности изградње хаба, што није далеко од прихватања изградње читаве руте преко њене територије, или пак само једног крака и са постојећом владом, да не говоримо о повећавању притиска од стране опозиције и на саму постојећу владу да се због изградње Турског тока, реактивира нека од варијанти Јужног тока и преко територије Бугарске, за шта ова земља има огромног економског па и геополитичког интереса.

Најзад постоји независно од ових варијанти и хипотетичка могућност да се, када већ «Турски ток» дође у Грчку, одатле један крак продужи и испод Јонског мора за Италију. Суштина је дакле да реализацијом «Турскот тока» до Грчке, укључујући улазак на територију ове земље, где је Русија показала спремност улагања око две милијарде евра помоћи Грчкој за њену деоницу пројекта, отвара се могућност реализације назовимо Јужног тока 2, где су првом плану Македонија, српски простори, а индиректно остаје у игри и Бугарска.

За српски протор ово је велики изазов, али и велика шанса, да постигне пре свега консензус унутар саме Србије најважнијих политичких актера, око стратегије прихватања изградње Јужног тока 2, и настављања у новонасталим околностима заштите макар елементарних националних интереса када је у питању: 1. Косово и Метохија, посебно његов северни део; 2. Република Српска; 3. Целовитост Републике Србије и по другим питањима, ван КИМ; 4. Црна Гора. 5. Економски просперитет Србије и српског простора у целини.

Наиме повијајући се под притисцима Евроаталантских центара моћи, који користећи украјинску кризу, покушавају да до краја реализују своје геополитичке замисли на Балкану, укључујући сламање српског фактора, српски простори, посебно актуелна и претходна власт у Београду, су дали већи број уступака, укључујући и праве капитулације по низу стратешких питања, а у исто време се примењујући промашени макроекономски модел неолибералне економије, урушава и привредна и остала моћ Србије.

Американци су на путу да потпуно истисну српски интегритет чак и са севера Косова, раде на замисли да угрозе суверенитет Републике Српске, увуку Црну Гору у НАТО и угрозе српски идентитет у њој до самог културног геноцида, а при свему томе инсталирају у Београду до краја послушничку власт и овере владање компрадорског дела друштвене елите у важним институцијама земље. Сириза у Грчкој се није показала слабом и чак проамеричким пројектом, како су писали многи аналитичари и у крилу тзв. «патриотске опције». Орбан у Мађарској, те заплет у Македонији, показују спремност околних народа да се боре за сопствене интересе, насупрот властима у Србији који по најважнијим питањима показују одсуство било какве воље за одупирање бројним притисцима, нама најненаклоњенијих сила.

Патриотска опозиција се уз све противречности и слабости ипак бори и конституише, иако велика бољка представља њена подељеност и у неким случајевима чак одсуство спремности за успешну сарадњу, што власт користи и подстиче неспоразуме. Мишљења сам да гђа Рашковић-Ивић показује велики капацитет да и у тешким околностима подређује курс своје политике уједињењу опозиције и маргинализацији неспоразума. Чини се да и Двери делују у том правцу, као и интелектуалци, а усудио бих се да као гест, похвалим потез Треће Србије у случају Националног фронта Француске и спремности Марин Ле Пен да не само ради против британске резолуције о Сребреници, него да се покрене и друга, која уважава и српске жртве.

Покрет Ненада Поповића такође даје, бар што се тиче званичних изјава, уочљиве опозиционе ставове, док СРС са Шешељем, представља право једно снажно крило деловања патритоске опозиције, истина изузетно радикално, и са мање спремности на сарадњу са осталом патриотском опозицијом. Конституисањем 30 јуна политичке странке чији ће председник бити проф. Слободан Комазец, засноване на разрађеном економско-социјалном концепту, прилагођене нашим околностима неокејзијанске доктрине, и спојивши више других покрета и организација, допуњује се и заокружује формирање блока патриотске опозиције. И по концепцији Патриотског блока, тзв. Божићним тезама, економска и социјална питања, али и по радовима Ненада Поповића, економским тезама СРС, постоји велика програмска сличност са разрађеном концепцијом проф. Комазеца и његовог тима, па то може представљати важан сегмент окупљања читаве патриотске опозиције и превазилажење одређених разлика, од којих су многе само ствар спиновања режима и сујета опозиционих лидера.

Чак и постојећи режим се није јавно усуђивао да се дистанцира од Јужног тока, па ће у новонасталим околностима изградње Турског тока и актуелизације Јужног тока 2, то бити нови изазов за премијера Вучића и остале на власти. Да не говоримо да ће највероватније по овом кључном геополитичком питању, се председник Николић, и највероватније и Дачић у старту определити у прилог оваког пројекта, што ће знатно отежати маневар премијеру да и он, макар начелно не да сагласност за изводљивост и пожељност овог пројекта са свим шта он у пракси носи, рачунајући и геополитичку сферу. За рачунати је да ће због јавног мњења и јасног интереса Србије да дође до овакве реализације пројекта, се од стране свих носиоца актуелне власти избегавати фронтално супротстављање прихватиљивости и интересима за реализацију његову, већ ће се вероватно од појединаца који то морају, ићи на суптилне и закулисане опструкције под притисцима и обавезама према Американцима.

Што се тиче патриотске опозиције, она са једне стране може и мора прихватити без алтернативе могућност надоградње сада већ сигурно остварљивог, а ускоро и започетог «Турског тока» у Јужни ток 2, као нешто што привредно и геополитички у целини изузетно користи целокупном српском интересу, и ту свакако консензус постоји. Са друге стране јављање новог политичког субјекта странке проф. Комазеца (највероватније ће добити име са префиксом Препород) заснвоане превасходно на економско-социјалном програму, који добрим делом обједињава и дограђује већ постојеће концепте практично свих групација патриотске опозиције, предсатављаће додатан фактор хомогенизације, окупљања и легитимизације читаве патриотске опозиције. Јер рецимо између концепција и ставова професора Јована Душанића, као вероватно најистакнутијег економисте блиском ДСС, али и чланом Патритоског блока, са концепцијом и програмом проф. Комазеца и његовог тима нема битне разлике, док ови програми имају доста додира и са концепцијом изнетом у јавности и радовима Ненада Поповића (постоје неке мале разлике и недоречености у социјалној сфери које се дају кориговати), па и онога што чини привредни приограм СРС и онога што износи по тим питањима Војислав Шешељ. Што је најважније и поред медијске блокаде, овај програм је врло близак слуху и интересима широких народних маса, и то би била велика шанса за патриотску опозицију, али и за Србију и српски интерес у целини.

Дакле протеклих седмицу – две Јужни ток 2 је актуелизован, преко сада већ извесног остваривања «Турског тока» што има шире геополитичко значење, и што ће ојачати отпоре на свим балканским и посебно српским просторима да се не «затворе челична кљешта» планираних америчких подухвата у правцу потпуног истискивања геополитичког отпора и алтернативе њиховим плановима поробљавања полуострва у целости. У Црној Гори се улазак у НАТО не може реализовати никаквим референдумом нити слободном вољом становништва, па у том правцу чак и ако се донесе одлука власти, могућност алтернативе и повезивања већинског православног становништва са својом браћом у Републици Српској и Србији, али и алтернативној континенталној геополитици, неће у овом случају бити избрисана.

Могућност да се и Црна Гора краком преко Србије повеже са Јужним током 2 је додатно атрактиван пројекат око кога се додатно могу мобилисати и повезати снаге у овој древној српској историјској држави, да се било каква доктрина из англо-америчких епрувета дукљанства, измишљеног друкчијег језика, азбуке и осталог, што нема утемељење ни у есенцијалним интересима геоекономским свих Црногораца а то је економска сарадња и повезивање са Србијом и Републиком Српском, може одбацити у перспективи, нарочито ако се у самом Београду временом устоличи одговорна суверена српска власт. Република Српска би са отварањем перспективе Јужног тока 2 таође добила на додатној снази да се носи са низом изазова који јој се већ две деценије и више креирају из англосаксонских и исламских политичких кругова. Северно Косово би могло бити повезано краком Јужног тока 2, а он би даље ишао на југ, што је геоекономски и геополитички врло важно.

Све ове околности, а посебно програмско повезиввање и јачање патриотске опозиције би могло да утиче да се од структура постојеће власти барем до следећих избора извуче максимум, односно да се макар успори, а у неким случајевима и преиначи њихова спремност да под притисцима и уценама Америке и Брисела капитулирају до краја. Чак се у перспективи отвара могућност да се појачају постојеће пукотине у структурама власти, и на тај начин поспеши напор патриотске опозиције за промену постојеће власти и њене политике. Дакле, све ове околности иду у правцу покушаја да се спаси што се спаси може, и да након преузимања власти патриотске опозиције, а то је процес који ће пре или касније морати пред чињеничним стањем довести до резултата, још увек од Србије и српског фактора у целини доста тога преостане и да губици у државном, економском, културном, безбедоносном и другом плану буду што је могуће мањи. Дакле, девиза промене што пре, и притискати власти да до тих (неуминтних) промена што мање постојећих националних ресурса додатно упропасти.

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Јужни ток, Балкан, др Драган Петровић, патриотска опозиција, Србија, Турски ток