Прочитај ми чланакГордана Јоновић из Зајечара, откад јој је син умро а снаја се преудала, мучи муку да сама одгаји петоро унучади. Живе од социјалне помоћи. Једини оброк најчешће из народне кухиње.
Гордана Јоновић из Зајечара, откад јој је син умро а снаја се преудала, мучи муку да сама одгаји петоро унучади. Живе од социјалне помоћи. Једини оброк најчешће из народне кухиње.
У трошном, са свих страна окрпљеном кућерку на периферији Зајечара живи Гордана Јоновић са петоро унучади – Јованом (13), Маријом (12), Иваном (10), Горданом (9) и шестогодишњим Златком. Сама их чува, а живе од социјалне помоћи. Једини оброк најчешће им је онај добијен у народној кухињи.
Овој деци је све потребно: уље, брашно, зимница, поврће, а пре свега да им неко закрпи таван да не би више прокишњавао. Потребни су им и зимска одећа и обућа, макар и изношена, средства за хигијену… Ако је неко у могућности да макар мало одвоји за ове напаћене малишане, теглу ајвара или остарелу јакну са дна ормара, донацију им може послати на адресу: Гордана Јоновић, Улица доктора Стојановића број 2, 19000 Зајечар.
– Мој син Бојан умро је на Ђурђевдан пре пет година. Пао је изненада, убио га је излив крви на мозгу. Када смо давали прву суботу, његова жена је побегла и удала се за другог. Оставила је ове сирочиће. Најмлађи Златко је тада имао девет месеци. Од онда сам им ја и отац и мајка и све што имају – говори бака Гордана очију пуних суза.
Имају два кревета, а да имају и трећи не би имали где да га ставе. Спавају по троје на трошним каучима, који пропадају чим се на њих седне. Гардеробу, коју углавном добијају од Црвеног крста, чувају у торби и кутијама јер немају орман. А и да имају, тешко би га сместили у једну од две премале собе. Бетонски под испуцао, а ни зидови не изгледају много боље.
Немају сто за ручавање. А и да га имају, не би имали шта од хране на њега да ставе и тешко би се свих петоро сместили у три пластичне столице. Уместо постељине, на креветима су наслагана закрпљена истањена ћебад, на вратима уместо стакла залепљени картони. Најгоре је, ипак, кад пада киша.
– Све прокишњава, немамо толико судова да ставимо и сакупљамо кишницу – каже Гордана. – И стари „смедеревац“ је отпозади скроз труо, више уопште не може да нас угреје. Кад је хладно, окупимо се, умотамо и ћутимо. Немамо ни једно једино дрво. Страх ме хвата шта ће бити зимус. Ниједно дете нема ципеле. Прошле зиме су ишли у папучама и исцепаним патикама.
Бака каже да немаштина није највећа мука.
– Златко и Гордана, која данас није ту, имају шум на срцу. Сваког месеца имају обавезну контролу у Београду – једва говори бака. – А, лекар је казао да ће Златка морати да оперише, толико му се стање погоршало. Док деца спавају, ја надгледам Златка, јер се гуши у сну, па морам да га будим.
Да би ублажили глад, деца раније иду у кревет, јер, каже Гордана, док спавају не осећају колико су гладни.
– Јован иде у надницу. Сече дрва, заради и до 500 динара на дан, па од тог новца купим храну. Срце ме боли што се мучи са 13 година, али мора због остале деце – говори бака.
Она каже да су дужни за струју око 10.000 динара, за воду око 15.000, и сваки час чекају искључења. Прошле године били су пет месеци „у мраку“, али се Гордана позајмила да плати рачуне и још увек отплаћује дугове.
Иако живе у више него тешким условима, сви су солидни ученици, неко врлодобар, неко добар, а Златко креће у предшколско.
– Немамо новца ни за једну једину свеску. Немају књиге, оловке, а кад некако дођемо до прибора за школу носиће га у кесама, јер о школским торбама могу само да сањају – прича Гордана.
Сва деца знају када су им рођендани. Тада се надају да ће бака да им поклони кесицу бомбона, па да поделе међусобно и прославе. Али, нема се увек за бомбоне. И то је велики луксуз за њих.
