Прочитај ми чланак"Да се разумемо, довољно је и 3.000 када другог избора немаш. Што не значи да треба помирљиво да прихватимо чињеницу да ћемо наредних деценија бивствовати у земљи у којој је 30.000 некаква солидна зарада од које можеш "лепо" да живиш."
„Да се разумемо, довољно је и 3.000 када другог избора немаш. Што не значи да треба помирљиво да прихватимо чињеницу да ћемо наредних деценија бивствовати у земљи у којој је 30.000 некаква солидна зарада од које можеш „лепо“ да живиш.“
Живети и преживети није исто!
Сви смо ми, мање-више, бар ако имамо приступ Интернету, у таквој ситуацији да ћемо успети да некако изгурамо од 1. до 1. са фамозних 30.000 динара кој се често у Београду помињу као сума са којом се може „лепо живети“. Управо то је и најчешћи износ који ће вам понудити послодавци када код њих, са све факултетском дипломом и великим очекивањима, дођете на разговор (о искуству једне Београђанке са оваквог интервјуа можете прочитати КЛИКОМ ОВДЕ!)
Зашто је приступ Интернету овде пресудан? Јер он значи поседовање рачунара, андроид мобилног, колико-толико уредно плаћање рачуна за струју, Интернет и телефон – све то значи да нисмо „дебело“ социјално угрожени. Но, свакако смо угрожени и то што успевамо да нам буде повремено лепо са 30.000 динара је заправо понижавајуће и поражавајуће!
Понижавајуће је што су Срби, млади Срби, паметни, вредни и способни, одлучили да је ок да раде за 30.000, а неретко и мање, и да се хвале да чак и са том цифром могу солидно да живе!
Да, можемо да живимо од 30.000, јер смо, већински, на грбачи родитеља, бака и дека, великодушних рођака из иностранства, или живимо „пресипајући“ из шупљег у празно, на „црту“, кредит, различите позајмице, на одложено. Ми живимо на одложено. Сви ми са тим платима од максимум 300 евра задали смо себи можда не вечну, али бар тренутну борбу са ветрењачама. Борбу да са тих 30 црвених новчаница или можда којом више постигнеш некакав, па бар пристојан живот, који не иде испод границе људског достојанства!
Избориш се ти за много тога – и за одећу, и за изласке, и за вечере, поклоне, бензин, рачуне, летовање, путовање, јер игра на новцем је игра без граница и понекада у њој успеш да победиш, довијајући се на разне начине, живећи плаћајући све што стигнеш на рате или живећи „на црту“, на вечито „дођем ти кад добијем плату“. То је већ једна врста уметности и важна социјална вештина.
Могао би да се уведе од првог разреда основне школе предмет „Како (пре)живети са 30.000 динара“, јер иначе ће будуће генерације морати у ходу да уче то, а шта ће да раде ако нису тако „надарени ученици“ као ми?!
Али, оно што би истински ваљало јесте увести предмет „Како ценити свој рад, не пристајати на бедне плате и тако реформисати систем плата у Србији“.
Јер све док ПРОКЛЕТО постоје људи у овој земљи који ће да прихватају да раде за 15.000, 20.000, 25.000, 30.000, 35.000 динара ми смо му где јесмо! Нећемо се померити са мртве тачке!
Мораћемо да уживамо у тих 30.000 и да са њима летујемо. Да се молимо да нам бабе/деде/старе тетке и стрине умру што пре и оставе станове. Да једемо паштету у цреву и паризер, купујемо на акцијама и уз разноразне картице, крпимо старе чарапе, спајамо струју на кварно кад нам је искључе, остајемо дужни мобилним телефонијама, путујемо у предсезони или на шест рата, носимо пун кофер хране на море, жицкамо за бензин, мотамо дуван јер немамо за паклицу цигара, јуримо јакне и ципеле по дебелим распродајама, молимо се Богу да нам на пут „баци“ добростојећег партнера.
Никада нећу заборавити причу наше жене која већ 30 година живи у Немачкој – каже да дошљаци из других државе најмање воле Србе, јер су Срби у стању да раде посао од 1000 евра за 500 евра. Тако им „отимају“ послове и снижавају цену рада.
Једноставно – систем нам је испрао мозгове! Научио нас је да је добро имати плату од 30.000, да је то „коректна“ цифра, да је добро што уопште имаш посао, да се не буниш кад не примаш редовно плату, да је „срамота“ питати за повећање. Научио нас је да не ценимо свој рад, док негде „преко“ људи плаћају раднике да САМО гуле кромпир. Или САМО перу судове. Или САМО сецкају поврће. Или САМО припремају чорбе. Код нас све то ради један човек и плус још штошта. Тако је и у свим осталим професијама. И још доживимо да нам неко тамо каже ДА НЕ РАДИМО ДОВОЛЈНО!
Ех, мајко Србијо… Није тешко живети са 30.000 динара месечно. Ја сам, ево, успела да од те цифре живим већ 70 дана, јер ми толико касни плата. Када, коначно, моја плата стигне, све што добијем – вратићу. Онда ћу поново позајмити. И тако се дуго, дуго, вртети у зачараном кругу…
