Прочитај ми чланак

У ЦЕНТАР – ПУКОВНИК ВУКОСАВЉЕВИЋ: Како је Милошевић Хрватима предао Српску Крајину

0

Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, био је пуковник ЈНА, Републике Српске Крајине (комадант Севернодалматинског корпуса) и Војске Савезне Републике Југославије, Слободан Вукосављевић.

Тема емисије је била издаје републике Српске Крајине од стране Милошевића и протеривање Срба из Далмације, Хрватске и Славоније.

„Најжешћа фаза, у вези пада Српске Крајине, је била склањања српског народа са територије Далмације и Лике. То је било 4. август. Ја сам кренуо из Београда увече, око 22:00, а у Срб сам стигао ујутру, 5.августа, око 08:00 часова. У котлини, око Срба, није било никога, али у већ код Петровца срео сам три колоне Књињања до Оштреља (БиХ). Ми смо се код Доњег Лапца задржали око сат времена а онда су са свих страна почели да пристижу организовано возила којима је било допремљено и гориво за даљи пут”, у емисије је рекао пуковник Вукосављевић објашњавајући како је текао пад Републике Српске Крајине. А затим је додао:

„У породици, до чије сам куће пристигао, људи су већ све припремили: где ће ко да седи, ко ће бити у којим колима, ко ће све шта да понесе и поведе, као да иду на неки годишњи одмор, а не да је рат. То ми је било јако чудно, нисам могао да схватим ситуацију о чему се ту ради”, рекао је Вукосављевић откривајући непознате детаље о бурним догађајима из августа 1995, када је због „Олује” из Далмације и Лике протеран, са својих вековних огњишта, српски народ.

Током емисије још се говорило о томе какви су односи били између Фрање Туђмана и Гојка Шушка, какав су споразум склопили Туђман и Милошевић, каква је улога Ватикана у разбијању Југославије и о садашњој русофобији на Западу, као и томе каква је била судбина породице Вукосављевић и осталих Срба у Славонији, пре и посла пада Српске Крајине.

Интервју, за медијску кућу „Центар”, (Зграда „Борбе”, Трг Николе Пашића 7, Београд) водио је гл. уредник српског медија „Србин.инфо”, Дејан Петар Златановић.

Ако вам се свиђају наше емисије, лајкујте и нашу Фејсбук страницу – Фејсбук – ЦЕНТАР
и претплатите се на наш Јутјуб канал: Јутјуб – ЦЕНТАР

Први део интервју, којег је до сада погледало преко 110 000 хиљада људи можете погледати овде:

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

83 коментара “У ЦЕНТАР – ПУКОВНИК ВУКОСАВЉЕВИЋ: Како је Милошевић Хрватима предао Српску Крајину

  1. Simerijanac каже:

    Шта друго очекицати од једног црногорца ?
    Први црногорац специфичног облика носа је Србима ископао гробницу, а овај други је учинио свим могућим силама оно што ни анте павелић није успио.
    Кад је почео напад, на Петровој гори крај Глине у РСК су биле стациониране далекометне ракете “ Луна“. Било је довољно да се њих 4- 5 испали на оближњи Карловац и напад би престао. Но, дошла је Арканова ( који је такође црногорац) банда на челу са Радојицом Божовићем ( такође црногорац, из Голубоваца код Подгорице) са црним капуљачама на глави и све блокирала.

    Црногорци су за Србе као карцином за организам. Ако ту болест прецизним хируршким резом не ријешимо у што краћем временском року, готови смо.

    1. Слободан српски херој каже:

      Твој ђинђић је СТОКА ФАШИСТИЧКА.

      ти хвалиш ђинђића који је тражио бомбардовање Србије а кажеш да је РАТКО МЛАДИЋ злочинац па то довољно говори да си ти :

      СТОКА ФАШИСТИЧКА.

    2. xyz каже:

      Хајде не лупај, незнаш ко је он и одкле је. Незнаш кроз све што је прошао од његове 18 године. Где си ти био од 1991 до 1995? Видиш он је то време прово на фронту у РС. Човек је био на посавском ратишту око и у Брчко, зато немој да га вређаш и да га називш „Фашистом“ није у реду!

    3. xyz каже:

      Поздрав ратни, ако дозволиш само мала исправка, Петрова гора се налази поред Војнића.

    4. Simerijanac каже:

      Хвала на исправци али ту је то негдје. Спомињем Глину јер је већини коментатора познатија ( по покољу у Глинској цркви 2. августа 1941. год.) па да се лакше орјентишу.

      Поздрав ратни,

    5. Simerijanac каже:

      Поздрав и теби ратни друже. Намјерно сам навео Глину ( а није далеко од Војнића) да би коментатори били упознати гдје се то налази. Глина је ипак познатија по сатанистичким ритуалима усташких крволока над Србима у Глинској цркви почетком августа ’41. године.

    6. Miki каже:

      Једи ГОВНА.

    7. xyz каже:

      Пази да не станеш на мину, Мики Маус, јер ако мој ратни ортак, почне да једе гоовна, ко ти гарантује да неће прво тебе да поједе?

    8. Miki каже:

      Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије.

    9. xyz каже:

      Твој Чоби је закопан као канаринац у башту под шљиву. Да је био више Србин него кумуњара био би сахрањен у алеји великана на место Ђинђе.

    10. Слободан српски херој каже:

      Испунила се вама Четницима и скинут је Слободан Милошевић и дали има живота у Србији после 5.октобра ??

    11. xyz каже:

      Грешиш, нисам ја четник, нити икада био. Мада више бих волео да у ратуј у рову поред мене је четник, који ће да остане, него нека комуњара који ће код првог пуцња да побегне или да се преда. Твој Чоби је обукао одело председника Србије које је било пар бројева веће за њега. Једноставно, Чоби није био дорастао историјском моменту, када се одређивала судбина србског народа, на територији екс шугославије.

    12. Слободан српски херој каже:

      Ма испунила вам се жеља и скинут је Слободан Милошевић а дошо на власт ДС – ђинђић који је био члан Немачке обавештајне службе БНД.

      5.октобар је дан ОКУПАЦИЈЕ СРБИЈЕ од стране САД и НАТО.

    13. xyz каже:

      Гоовно за гоовно смо заменили!

    14. Слободан српски херој каже:

      Какав народ таква и власт.

    15. xyz каже:

      Наш народ је добар, само је мало збуњен, навикли га да кличе сваком владару јер ако не онда, колац, метак у чутуру, робија или правац швабија. Чекај када измумру ови пензионери климоглавци, што су певали песме ћопавку и Злоби, када интернет генерација буде стасала, то су млади који мисле својом главом а не као ми маторци, бар већина мисле главом диктатора. Биће све боље, ако ову планету лудаци до тада не експлодирају и ми сви не завршимо као диносауруси.

    16. perungromovnik каже:

      Ево да ти и ми Срби са Космета кажемо да ти се посеремо на тог твог шиљошевича!

  2. ЏЕРОНИМО каже:

    Sve je to dogovoreno u Karađorđevu. Cobi zvani Balkanski kasapin je planirao da Srbe koji su izbegli iz RSK naseli na Kosovo.
    Kako se sve završilo – znamo.

    Srbija nikad nije imala sreće sa svojim državnicima. Na vlasti su se smenjivali ratni avanturisti i profiteri, pohlepni prevaranti i kriminalci. Svaki je, u meri svojih mogućnosti, nanosio štetu državi i narodu, ali niko kao Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić.
    Jedino što je nepojmljivo i daleko od zdravog razuma to je činjenica da ova dva idiota i dan danas imaju svoje fanove, simpatizere i uporište u nepismenom, primitivnom i glupom srpskom plebsu…

    1. Слободан српски херој каже:

      ти си ментално заостао. Састанак у Карађорђеву је био тајни састанак, одржан у марту 1991. године у Карађорђеву (Војводина, СР Србија), између Фрање Туђмана и Слободана Милошевића о тадашњој ситуацији у СФРЈ. На том састанку двојице председника је усмено договорена подела Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске, због чега се овај догађај понекад назива и споразум у Карађорђеву.

      Милошевић је на тим преговорима захтевао све територије на којима су Срби имали већину. То је укључивало нпр. источну и западну БиХ. Туђман и његово вођство су тражили првенствено западну Херцеговину где су Хрвати имали већину. Између такве проширене Хрватске и проширене Србије била би мала муслиманска државица.

      Душан Биланџић, Туђманов саветник који је присуствовао састанку, касније је објавио књигу у којој тврди да је „суштина састанка била подела Босне и Херцеговине“

    2. Слободан српски херој каже:

      Ти хвалиш ђинђића који је тражио бомбардовање Србије а кажеш да је РАТКО МЛАДИЋ злочинац па то довољно говори да си ти :
      СТОКА ФАШИСТИЧКА

    3. Волим кад Шабан запева каже:

      Док га нпр. на Питера Јустинова, који је за Србе (да, између осталих, и за тебе, будући да је мислио на све Србе икада) рекао да су „наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу“, дрве искључиво господа, интелектуалци и академски грађани? Милошевић (који иначе није у мојих топ 5 српских државника и ког за извесне ствари љуто критикујем) је макар покушао да се супротстави предаји Крајине и Космета, али је на крају устукнуо – у случају Крајине, због Холбрукове преваре и Туђмановог гажења дате речи, а у случају Космета, због претње НАТО генерала, Ахтисарија и Черномирдина да ће се на Србију применити тепих-бомбардовање (у неким изворима сам чак читао о спремљеној нуклеарци у Авиану) ако се војска не повуче са Космета. Имали смо довољно војске, изузетан морал, војну технику са око највише 6% оштећења од стране НАТО авиона и Шипаца; ако је веровати изјави покојног Фидела Кастра, да је Србија издржала још месец дана, НАТО би на крају дигао руке од целог пројекта, а можда би се и распао.

      И за крај, шта ти значи то да „Србија никад није имала среће са својим државницима“? Мислиш ли на све државнике у комплетној историји Србије (Војисављевиће, Вукановиће, Немањиће, кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, Бранковиће, Карађорђа, Милоша…)? Државник је несавршени смртни човек, који влада како зна и уме, сходно околностима и памети, а о његовом политичком наслеђу суди се на основу опште слике, а не само лоших страна. Осим ако не трпаш у исту корпу Вучића и, рецимо, Карађорђа. Мене поређење тог типа нервира, али ме не вређа, као ни Карађорђа, који је сувише изнад мојих и твојих коментара. Оно вређа тебе.

    4. ЏЕРОНИМО каже:

      Veliš:
      …Милошевић је макар покушао да се супротстави предаји Крајине и Космета…
      Narod bi rekao: „jedan probao – pa se usro“!…

    5. Слободан српски херој каже:

      ЈЕДИ ГОВНА СТОКО ФАШИСТИЧКА

    6. xyz каже:

      Па погледај лудницу за ћопавим зликовцем, само кажи нешто против ћопавог и чопор се диже на задње ноге из цуга.

  3. Kodza Milos каже:

    У чему ни Турци ни Павелић успели нису, успео је Слободан Милошевић за само један дан.

    1. Слободан српски херој каже:

      Milorad Dodik : “ Slobodan Milošević je za Srbe učinio što niko drugi ne bi“
      Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da je uloga Slobodana Miloševića i Srbije bila pozitivna kada je reč o sudbini srpskog naroda i stvaranju Republike Srpske.
      Dodik:“ Sa ove vremenske distance moram veoma jasno da kažem da je, sa istorijske strane gledano, uloga Slobodana Miloševića i Srbije sa stanovišta Srba u Republici Srpskoj bila veoma pozitivna . Čak i mnogi, godinama uključeni u realizaciju Dejtonskog sporazuma, ne bi uspeli da postignu ono što je postignuto pod vođstvom tadašnjeg pregovaračkog tima, koji je predvodio Slobodan Milošević u samom Dejtonu – naveo je Dodik.
      Milošević svojim potpisom stavio Srbiju da bude garant Dejtona koji čuva opstanak Republike Srpske.
      – Ne možemo zaboraviti tu pozitivnu ulogu, koju je imao Slobodan Milošević, kada je u pitanju sudbina srpskog naroda i stvaranje Republike Srpske. Dejton je nama u Republici Srpskoj dao mogućnost da gradimo svoju stabilnost i subjektivitet koji, uprkos permanentnom pritisku svih ovih godina, dosledno branimo – rekao je Dodik.

    2. Spasoje каже:

      Тако је председниче Додик. Све си право рекао.

    3. Слободан српски херој каже:

      Устав из 1974.год. је био лош по Србију и Слободан Милошевић је 28 марта 1989.год. променио Устав Србије. Социјалистичка Република Србија је 28 септембра 1990.год. прогласила нови Устав који су између осталог промењени називи Републике и Аутономних Покрајина. Назив Социјалистичка Република Србија промењен је у Република Србија; назив Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово промењен је у Аутономна Покрајина Косово и Метохија; а назив Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина промењен је у Аутономна Покрајина Војводина. Скупштина Србије је 28 марта 1989.год. изгласала усвајање уставних промена чиме је практично одузета аутономија дата Уставом из 1974.год.

    4. Слободан српски херој каже:

      Последњи говор председника Слободана Милошевића пред 5. октобар 2000. године

      Поштовани грађани,

      Пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији.

      Као што и сами знате пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета.

      Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савремненом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и наш народ.

      Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.

      У нашој јавности је већ дуго присутна групација која, под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације, заступа интересе влада које су носиоци притисака на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе. Њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО-у да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно да би се њен отпор сломио. На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије.

      Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке – да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда, такозваног повратка Југославије у међународне институције, и тако даље.

      Поштовани грађани,

      Моја је дужност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна. И да ствари стоје обратно, јер управо наша политика гарантује мир – а њихова само трајне сукобе и насиље. А ево зашто.

      Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала (што се убрзо и десило, одвојено је Косово и одвојена је Црна Гора). То нису само намере НАТО, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се као члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације, залаже већ десет година и која фактички дефинитивно издваја Санџак из Србије. Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ је, по свему, чини саставним делом суседне Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито њена рубна подручја, њихово припајање суседним државама одавно је врућа тема тих држава, а које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији да дају свој допринос присједињењу делова наше земље суседним државама.

      У склопу те политике за распарчавање Југославије, Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном моћи да буде враћен.

      Територија која би престала да носи име Србије била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази.

      Слику тог располагања и последице тога располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм света, нажалост последњих година у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу. Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе.

      Што се Црне Горе тиче њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел која искључује право на свако помиловање. Дао сам овај приказ судбине Југославије у случају да прихвати избор НАТО-а за нашу земљу, са циљем да упозорим на то да би у том случају осим губитка земље и понижења њених грађана, сви живели под непрекидним насиљем.

      Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за поновно успостављање српске државе и за своје поновно окупљање у њој. Они не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона њихових сукоба и ратова који би им пружили алиби за трајно присуство.

      Марионетска власт, дакле гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А само наша сопствена власт, гарантује мир.

      Затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, са владама под утицајем страних сила, вртоглавом су брзином постајале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих – то је слика Источне Европе већ неколико година и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо, под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома, веома неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од шверцерске елите, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље.

      Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисала у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, би по правилу били странци.

      Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу која их измешта из сфере елементарног, и националног, и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништвом странаца, а они који су до сада њима управљали, чинили би то, у овоим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави.

      Уз национално понижење, растурање државе и социјалну беду нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије, међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка већ искуство свих земаља које су прошле тај пут који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ деценијама нису на Западу, као што је некад било, већ на истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада, јер смо дуго, од Другог светског рата до 90-тих година, живели у друштву које за криминал тако рећи није знало. А неки већи криминал који се не може избећи у друштву које бисмо постали, губљењем суверенитета и великог дела територије, тај већи криминал био би за наш мали и на криминал ненавикнут народ, опасан као што је за друштво и његове грађане опасан рат.

      Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој, ако бисмо је имали, јесте губљење идентитета. Земље којима се командује споља, релативно се брзо растају са својом историјом, са својом прошлошћу, са својом традицијом, са својим националним симболима, са својим навикама, често и са сопственим књижевним језиком. Невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна, селекција националног идентитета, свела би га на нешто националних јела, понеку песму и коло, имена националних хероја наденута прехрамбениним производима и козметичким средствима.

      Једна од заиста несумњивих последица запоседања територије неке земље од стране великих сила у двадесетом веку је поништавање идентитета народа који у тој земљи живи. Из искуства других земаља види се да народ једва да је у стању да прати брзину којом почиње да употребљава туђи језик као свој, да се идентификује са туђим историјским личностима заборављајући своје, да познаје боље књижевност свог окупатора од своје књижевности, да глорификује туђу историју често се ругајући својој, да личи на друге уместо на себе. Губљење националног идентитета је највећи пораз једне нације, а то се не може избећи у савременом облику колонизације. Осим тога, тај нови облик колонизације искључује, већ по својој природи, сваки услов за изражавање мишљења, испољавање воље, а поготово искључује за стваралаштво било које врсте. Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега, сукобило са неслободом. Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре у земљи која је изгубила слободу. А о испољавању воље, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифесотовање воље је допуштено само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободне воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је запосео територију туђе земље. Нарочито желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца, научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стваралаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи, финасирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата. Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централе које им контролишу све, а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне или еманципације.

      У овом тренутку, пред други круг избора, због сумње Демократске опозиције да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха ДОС-а, новцем унесеним у земљу поткупљују, уцењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиља, не би ли зауставили производњу, сваки рад и сваку активност. Све, разуме се, са циљем да у Србији стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне и да се одвија успешно и добро, када почну да га организују они који овде заступају окупаторске идеје, планове и интересе. Наша земља је суверена држава, има своје законе, свој Устав, своје институције.

      Србија је дужна, а и заслужила је да се одбрани од инвазије која јој је припремљена кроз разне облике субверзије.

      А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.

      Препуштајући своју земљу другима, туђој вољи, препуштајући исто тако туђој вољи и сопствени живот и живот своје деце. И многе друге људе.

      Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада да се отклоне.

      Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година, на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.

      Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други најопаснија је заблуда и главни разлог моје одлуке да се јавно обратим грађанима Југославије.

      Хвала.

      Слободан Милошевић

    5. Слободан српски херој каже:

      OVAKO JE CIA RUŠILA SLOBU: Za uklanjanje Miloševića Ameri, Nemci i Britanci dali 60 miliona dolara! U čitavu operaciju rušenja vlasti u Beogradu bili su uključeni obaveštajci iz CIA-e i britanskog SAS-a, tvrdi Tim Maršal, engleski reporter i urednik za međunarodne odnose televizijske stanice „Skaj Njuz“. Za rušenje bivšeg predsednika SRJ i lidera SPS-a Slobodana Miloševića Amerika je dala je preko 25 miliona dolara, dok su zajedno SAD, Britanija i Nemačka u tu svrhu izdvojile preko 60 miliona “zelenih novčanica”! U plan rušenja Miloševića bili su uključeni specijalci CIA, SAS i mnogi drugi obaveštajci! Rušenje Miloševića dugo je planirano, a u Briselu je bilo predlagano čak i ubistvo predsednika SRJ. Engleski reporter i urednik za međunarodne odnose televizijske stanice “Skaj Njuz” Tim Maršal tvrdi da je Amerika dala ogromne sume novca za rušenje Slobodana Miloševića, pa je tako prema njegovim rečima samo 2000. godine u Srbiju ušlo preko 25 milona dolara u Srbiju! Osim Maršala, ove tvrdnje iznosi i Američka agencija za međunarodni razvoj, koja je na svom sajtu objavila da je 2000. godine oko 25 miliona dolara Amerika uplatila za rušenje Slobodana Miloševića, a nekoliko stotina hiljada je dato direktno “Otporu”! Maršal u svojoj knjizi “Igra senki – Petooktobarska smena vlasti u Srbiji” piše da su Amerika, Britanija i Nemačka potrošile više od 60 miliona dolara na finansiranje srpske opozicije i rušenje režima Slobodana Miloševića. – Događajima koji su se odigrali 5. oktobra 2000. godine prethodila je velika priprema. Niko od milion ljudi koji su tog dana bili u Beogradu nije se, tek tako, probudio i došao na ideju da ode u prestonicu i spali zgradu parlamenta. U seoskoj kafani u Laktašima, u Republici Srpskoj, održan je 4. oktobra sastanak britanskih obaveštajaca, službenika CIA i prestavnika VOJ-a, a Britanci su kao telohranitelje vodili i ekipu specijalaca iz SAS. Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome šta će se dešavati sledećeg dana. Ljudi iz vojne obaveštajne službe su jasno rekli: “Čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati” – rekao je u jednom od retkih intervjua o ovoj knjizi Tim Maršal za “Skaj njuz”. On je na pitanje odakle mu podatak da je u svrhe rušenja Miloševića potrošeno više od 60 miliona odgovorio: – To nije nikakva tajna, dovoljno je videti dokumenta američkog kongresa. To je ukupna suma potrošena u Srbiji.

    6. Слободан српски херој каже:

      Док је био Слободан Милошевић 1 DM = 48 динара
      2002.год. 1 евро = 61 динара
      2004.год. 1 евро = 78 динара
      2006.год. 1 евро = 87 динара
      2010.год. 1 евро = 105 динара
      2012.год. 1 евро = 113 динара
      2018.год. 1 евро = 120 динара

    7. Слободан српски херој каже:

      Држава Хрватска је постала члан УН 22 маја 1992.год. и како да Слободан Милошевић присвоји пола територије државе Хрватске која је била члан УН .
      Да си ти био Председник Србије на који би ти начин присвојио пола територије Хрватске ?? Како да Слободан Милошевић присвоји Хрватску кад су Хрватску бранили САД, Британија, Француска, Италија, Немачка, НАТО и УН .
      Зашто Дража Михајловић или Љотићевци или Александар Карађорђевић нису присвојили Хрватску ??

  4. Слободан српски херој каже:

    Слободан Милошевић није издао Српску Крајину
    Објављено: 14.08.2015.год.
    Пише, Горан Јевтовић

    Пуних је двадесет година од када је у злочиначкој операцији „Олуја” завршено етничко чишћење Републике Српске Крајине. У Србији, али и широм васколиког Српства, укорењено је мишљење, које је временом прерасло у прави аксиом, да је Слободан Милошевић августа те 1995. године починио издају.

    Тачније, тврди се од стране једног, не малог броја (убеђен сам да је то чак значајна већина) врхунских интелектуалаца, јавних личности, професора универзитета, угледних српских имена, као и од стране лидера скоро свих странака, да је Милошевић имао договор са тадашњим изасланицима америчке администрације за Балкан и, подразумева се, са хрватским поглавником Фрањом Туђманом, да се проблем трајно реши у корист српске штете, трагедије и понижења.

    Појављивали су се разноразни очевици (наравно, из друге и треће руке), сви могући аналитичари, историчари, експерти, дипломате, министри српских земаља, написане су многобројне књиге, мемоари, текстови, колумне, пристиже из дана у дан накнадна памет, избијају на површину „ексклузивни” подаци из личних архива, али, до сада, не видесмо ни један прави доказ. Доказ у виду необоривих чињеница. И, наравно, не упознасмо сведока који је том чину непосредно присуствовао, односно, био укључен директно или индиректно у посао издаје. А нема ни тајних снимака, рецимо, састанака на којима се о издаји одлучивало, или макар једне пресретнуте телефонске комуникације.

    Чак се и недавно активирани, ваљда најмеродавнији сведок (и један од организатора) пада Крајине, бивши амерички амбасадор у Хрватској, Питер Галбрајт, о томе није изјашњавао. Или, боље рећи, ни једним словом у ауторском тексту, а затим и у интервју хрватским медијима, није поменуо тако нешто. Макар у назнакама, макар и између редова. Напротив.

    И покојни Ричард Холбрук је све тајне у вези са тим однео са собом у гроб. А имао је времена да их саопшти. И дебеле разлоге за то, свакако.

    Такође, у чувеним и много пута емитованим Брионским транскриптима, нема ни помена о Милошевићевој издаји. Ко је бар мало користио логику, могао је да закључи истог оног тренутка када се појавио тај, најоригиналнији доказ о геноцидном затирању Крајине, како је просто невероватно да Фрањо Туђман, у обраћању својим генералима, ни једном речју није поменуо евентуални договор са српским лидером и, подразумева се, пренео им гаранције које је, следствено, морао да добије од Милошевића. Тим пре што хрватски председник том приликом није држао само мотивациону беседу, већ се добрано удубио у скоро све детаље испланиране борбене операције. Чак до тога да је присутнима диктирао и садржај летка којим се Срби позивају да остану на својим огњиштима те како им се „тобож ништа неће догодити”.

    Уз све то, Милошевић је испоручен Хашком трибуналу где је провео, као на стрелишту, скоро пет пуних година. Многа утицајна имена са ових простора, али и из најважнијих држава света, су продефиловала на монтираном и понижавајућем суђењу и, као што је познато, трудили се да му загорчају живот и окриве за све и свашта. Борио се као лав. Очи у очи са онима који му свакако нису мислили ништа добро. Пред телевизијским камерама и пред бројним извештачима.

    И, поново ништа. Ни једне макар назнаке да је плански, индивидуално или у дослуху са још неким српским изродом, починио, како поједини угледници кажу, кривично дело издаје (иако тако нешто никада није постојало у кривичном законодавству Србије и Југославије, зато што је издаја (не) морални чин, својеврсно последично стање, и не постоји формално као кривично дело; постоје неке друге инкриминације која третирају наведену проблематику).

    Но, да баталимо кулоарска и остала нагађања према познатом рецепту рекла-казала и да овај пута игноришемо пророчке способности појединих српских и осталих интелектуалних перјаница (којима се благовремено „приказало” да ће се издаја догодити), па да ово најмучније српско питање размотримо из једне друге визуре. Из реалног и рационалног угла, коме до сада није посвећена одговарајућа пажња.

    Дакле, дилема не би требало да буде (1) шта је то Милошевић урадио да би организовао и спровео наводну издају, јер, за тако нешто, сложиће се сви, било је довољно да ћути, да не предузима ништа и да се, српски речено, прави луд, да буде пасиван, лукав, искварен. Права дилема је (2) шта је и колико је заиста могао свих тих година, а посебно 1995., да као председник Србије конкретно и стварно учини – дипломатски, на међународном плану, с једне, и као члан Врховног савета одбране СРЈ, с друге стране. Односно, чиме је располагао, како би спречио војнички пад Републике Српске Крајине и масовни егзодус српског народа.

    У вези, прве (1) дилеме намећу се логична питања – ако је био издајник, шта је чекао пуне четири године? Зашто није раније кренуо у обрачун са крајишким Србима и одрекао их се – издао, продао, предао… Рецимо, у првој, другој или трећој години рата (или је издајник постао тек ’95), већ их је помагао колико год је могао, свим силама и средствима?

    Најчешће тумачење је (јер валидних објашњења засад нема) – па добро, издају је чинио у више корака, како се не би правовремено уочила и била изведена наивно.

    Напред наведено тим пре, што је за издају имао небројено прилика и реално покриће пред српском јавношћу и бирачким телом – од чувене конференције којом је септембра 1991. године председавао лорд Карингтон, до разноразних планова тзв. међународне заједнице, затим Бадинтерових тумачења распада земље и сличних антисрпских активности иза којих је, својим неприкосновеним ауторитетом, стајао тадашњи Савет безбедности ОУН. И то у условима невиђених притисака на СР Југославију и српски фактор у целини на простору бивше СФРЈ – од бруталних санкција, ембарга, блокаде и сваковрсног исцрпљивања, до отворених оружаних претњи. Без савезника у међународној арени и пријатеља који су имали моћ да помогну.

    Помињање чувеног Венсовог плана који је усвојен под притиском Запада још у време СФРЈ, с краја 91. и почетка 92. (дакле, у то време не одлучује Милошевић, већ целокупна политичка булумента савезне државе и свих република), те у вези са тим стављати у исту раван као гаранта постигнутог споразума и изједначавати одговорност тадашњег СБ ОУН, с једне, и ону велику (и већ обезглављену) Југославију, с друге стране, заиста је плитко и у најмању руку малициозно. Особито што се упорно, више од две деценије, натура теза како је ЈНА, која је већ била у потпуном расулу и практично без врховног команданта (паралисано Председништво СФРЈ), могла да интервенише. Рецимо, на Миљевачком платоу, као једном од пресудних догађаја у вези са тим.

    А затим, по инерцији, пребацивати такву одговорност на тек створену и неконсолидовану Војску Југославије (случај Медачки џеп и многе друге злочиначке операције Хрватске војске), која, услед немилосрдних резолуција СБ, није могла ни главу да промоли преко граница нове државе, заиста је некоректно. И неистинито.

    И управо зато да поменемо најважније резолуције (и кратко их прокоментаришемо), којима су, корак по корак, перфидно и унапред прорачунато од стране западних сила, које су тада потпуно доминирале светом, везиване руке српском фактору не само у Крајини, већ и у свим осталим деловима бивше заједничке државе.

    Почело је са Резолуцијом 713. од 25.11.1991. где је истакнуто да се територијални добици и промене (републичких) граница наметнутих силом, унутар Југославије (дакле, спољна граница СФРЈ се више не третира), неће признавати.

    Затим је уследила Резолуција 724. којом је верификован Венсов план из новембра 1991. године (поред осталог регулисао повлачење и ускладиштење тешког српског наоружања), да би већ Резолуцијом 762. из јуна 1992. почела деградација наведеног документа-плана, којом је, у пракси, легализована оружана операција Хрватске војске на Миљевачком платоу. Иако је Хрватској војсци наложено да се повуче, истовремено је омогућено да се нагомилају огромне снаге њихове полиције.

    А онда су уследиле резолуције 752. и 769. и недвосмислена најава шта следи и како ће проћи српски народ преко реке Дрине. Тим резолуцијама, оно што је најбитније, налаже се да и последње јединице ЈНА напусте територију Хрватске и БиХ.

    Резолуцијама из 1993. године 802. и посебно Резолуцијом 815. где се у тачки 5. утврђује да су зоне под заштитом УН интегрални део Републике Хрватске, се апсолутно прејудицира политичко решење и Република Српска Крајина (не)формално укида.

    И након свега, следи печат на својеврсно убиство са предумишљајем – 17. априла 1993. године усваја се Резолуција 820. која максимално пооштрава санкције против СР Југославије, којој је (обратимо пажњу, ово је од посебне важности), поред бројних казнених и осталих мера, забрањена свака врста саобраћаја ван своје територије, па чак и пловидба међународним водама и реком Дунавом. Чланом 12. наведене Резолуције уведене су тоталне санкције, које су се односиле чак и на забрану упућивања хуманитарне помоћи према Републици Српској Крајини и Републици Српској.

    Врхунац претходног, слободно се може констатовати, организованог злочиначког подухвата СБ ОУН, долази са Резолуцијом 871. од октобра 1993. године када се брише валидност РСК као стране у процесу, и коначно, са Резолуцијом 981. од 31. марта 1995. године (месец дана пред операцију „Бљесак”) тачком 2. се укида УНПРОФОР и оснива „Операција за повратак поверења у УН”, што је била суштинска измена улоге плавих шлемова и сигнал Хрватској да, практично, крене са етничким чишћењем Срба.

    Поред наведених резолуција, које су недвосмислено и систематски темпиране противу српске стране и са основним циљем да се Р. Српска Крајина неутралише са карте света, не сме се заборавити дуготрајна, мучна и злокобна медијска сатанизација Срба, која је вођена у правом психолошко-пропагандном (информативном) рату. Операција која се, како је време одмицало, интензивирала достижући врхунац бешчашћа, лажи и организоване преваре библијских размера. Нешто до тада незабележено у светској историји.

    И питање свих питања – шта је и на који начин у тим условима, у правој катаклизми која нас је снашла, Милошевић могао да уради на дипломатском и политичком плану, заједно са руководствима СР Југославије, Србије, Р. Српске и Р. Српске Крајине? Без савезника у свету којих није било ни на видику и са суспендованом столицом СРЈ у Уједињеним нацијама.

    Шта је могао да уради као први човек Србије, условно, против Хрватске и Босне и Херцеговине, које су увелико биле међународно признате државе? Иза којих је, дакле, стајала комплетна међународна заједница – ОУН, ЕЕЗ, ОЕБС, НАТО, Ватикан, и бројне друге организације и заједнице, као и све земље света појединачно. Али, не симболично, већ строго формално и уз ангажовање свих могућих капацитета – политичких, дипломатских, економских, финансијских и пре свега, војних.

    Уколико је одговор – требало је да поднесе оставку на све функције и да се склони са политичке сцене – то је и могло да пије воду 90-тих, онако како су са српских тргова одапињане досманлијске стреле и вршено испирање српских мозгова. Али, управо су „демократске” промене петог октобра (организоване и вођене управно од оних који су нас брутално оружано напали 1999. године) показале, и то и даље траје, ево, пуних 15 година, да западни силници нису прогањали и уништавали „Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије”. А ја бих додао и Српства у целини.

    Што се тиче оне друге (2) дилеме – шта је могао Милошевић да учини као председник Србије и посебно као члан ВСО (под условом да су му намере биле часне), дакле, војнички, у одбрани Крајине, е, то је оно поље око кога се ломе главна копља. Поље на којем су избрушене све могуће оштрице и где је плански (али и из незнања) извршена главна замена теза и створена потпуно лажна и накарадна слика. Утисак који је, највероватније, окупирао огромну већину Срба. И с ове и с оне стране Дрине. Пример дефетизма за уџбенике.

    О чему се заправо ради, где се крију заблуде, предрасуде и како се упорно, намерно или не, обмањује широка јавност?

    Најчешће питање и свеопшта срџба своди се на следеће – зашто Војска Југославије није ангажована након операције „Бљесак”, а затим и превентивно пре „Олује” и, подразумева се, у току те операције, односно у првих неколико дана њеног трајања?

    Уколико занемаримо све напред наведено – срамне резолуције СБ ОУН, санкције, блокаде, забране, претње, притиске, надзирано небо, плаве шлемове на терену (а то значи, између осталог, и стотине агената и информатора усмерених противу српске стране), тадашње руско руководство у истом западном колу, уколико занемаримо чак и постојање НАТО-а (тих година на врхунцу политичке и војне моћи, чије су се трупе налазиле на границама бивше СФРЈ, као и у Јадранском мору), доћи ћемо до недвосмислене, унутрашње препреке. А она се зове – Устав СР Југославије, који је врло прецизно регулисао употребу Војске и њено евентуално ангажовање ван граница земље. И то према међународним, општеприхваћеним демократским стандардима.

    Дакле, Војску није могао да ангажује један члан Врховног савета одбране, макар имао такав ауторитет и макар се звао Слободна Милошевић. Нису могла да то учине ни јединственом одлуком сва три члана, већ је таква, најважнија супозиција, искључиво била у надлежности Савезне скупштине. И то тако што би морало, уколико би се држали строге форме, да се прогласи ратно стање. Значи, објава рата Хрватској као независној држави.

    Када кажем Војска, не мислим на тадашњи 30. Кадровски центар организован у Генералштабу ВЈ, којим смо регулисали појединачна упућивања бројних припадника Војске Југославије (углавном рођених на тим просторима, као и бројне добровољце) у Војску Р. Српске Крајине (онај други, 40. Кадровски центар је био резервисан за Војску РС) за све време трајања рата, већ мислим на борбене и адекватно наоружане саставе – лично наоружање, опрема, тешка техника, моторна и остала возила, припадајућа логистика, пратећи системи за разне видове обезбеђења и друго.

    Све у свему, да би се Крајина која је имала, према званичним подацима непуних 30.000 бораца, одбранила од противника који је бројао преко 130.000 припадника Хрватске војске (непосредно борбено ангажовани у операцицији „Олуја”), што је било далеко изнад односа снага који предвиђа успешну одбрану, а то је 3 : 1 у корист нападача, СРЈ је морала да упути најмање 10-так до 15-так хиљада бораца, распоређених у одговарајуаће компактне борбене саставе тадашње тзв. „А” класификације.

    Значи, еквивалент 5 до 10 бригада (моторизоване, оклопно-механизоване, специјалне снаге и бар једна артиљеријска јединица тог ранга). Све испод тога било би незнатна сила и не би донела скоро никакве ефекте. Дакле, јединице које би морале да под борбом маршују 500 до 700 километара преко територије БиХ, у амбијенту апсолутне превласти ваздухопловства НАТО-а, који се тада (бар што се тиче Савезничке команде у Напуљу), налазио у пуној борбеној готовости.

    И да буду спремне за заустављање нападне операције Хрватске војске, затим, на одсутну одбрану и у готовости да, након наношења губитака непријатељу, крену у противудар у садејству са снагама Војске РСК и поврате изгубљену територију. А затим и да је држе под пуном контролом.

    Да ли је такво борбено ангажовање значајних ефектива Војске Југославије реално било могуће? У наведеним условима и у створеном међународном амбијенту. У времену када смо унутар Србије били развучени на бар два својеврсна фронта – Косово и Метохија и Рашка област, због чега су нам бројне јединице непрестано биле истурене у простору.

    Напред наведене, пресудно важне чињенице, најчешће нису узимане у обзир, нити је након толико година другачије. Мало ко је размишљао и тада и сада (од оних с почетка овог текста), шта би значило да се мимо Устава, Закона о одбрани и Закона о Војсци, као и мимо бројних подзаконских аката – прописа, борбених и осталих правила, упућују рочни војници, старешине, војници по уговору и цивилна лица, држављани Србије и Ц. Горе, наравно, у склопу својих борбених јединица, на територију тада независне државе Хрватске.

    Ко би преузео одговорност за погибије, рањавања и друге тешке последице, којих би неминовно било? Шта би о свему томе саопштавала бројна и изузетно организована пета колона? Који би били ставови тадашње опозиције, која је Милошевића доживљавала као диктатора?

    И, тако смо имали невиђени парадокс, који је до данас актуелан – оштро је критикован тзв. недемократски председник, аутократа, узурпатор власти, који није, гле чуда, у случају Српске Крајине (као и Републике Српске) наступио управо супротно, а то значи, баш онако диктаторски и апсолутистички – безглавим слањем јединица Војске, мимо Устава и противно одлукама СБ ОУН и суштине међународног права.

    У таквом амбијенту прилепљена му је етикета издајника. Белег који се, како време одмиче, све дубље урезује не само на лик и дело Слободана Милошевића, већ и на савести свих нас, колективно.

    На крају још неколико питања – да ли је Милошевић, ако се све околности пажљиво процене и вреднују, имао уопште потребе да било кога издаје (продаје, предаје) и да, следствено томе, симболично капитулира? Да ли је могао било шта озбиљније, од онога што је чинио, да предузима, у атмосфери потпуне изолације и перманентних притисака и претњи? Да ли је уопште постојао било какав маневарски простор? Да ли је постојало национално јединство у Србији и да ли смо дисали једним плућима?

    Да ли је, у коначном, срамота бити поражен, не од Хрватске у акцијама „Бљесак” и „Олуја”, већ од оних који су стајали иза ње, годинама је припремајући и отворено садејствујући, а то су најјаче чланице империјалног и злокобног НАТО савеза?

    Јер, забога, није Милошевић напао ни Хрватску, ни Босну, нити се усмерио да руши НАТО, већ је све било супротно. Баш онако, како се, скоро па идентично, одиграло и ’99-те на Космету. И њега и све нас су брутално напале западне силе, неколико стотина пута војно и економски јаче, одавно решене да мењају карту Балкана. И да нас, једноставно, затру.

    Тај напад и даље траје, само неоуружаним облицима.

    За сада.

    Горан Јевтовић,
    Факти

    1. Spasoje каже:

      Браво Горане за овај текст. Хвала ти пуно јер си изнео суштину и истину тог а и садашњег вребевр,оодносно нашег времена које носимо као Срби

  5. Слободан српски херој каже:

    Слободан Милошевић није издао ништа. Ни један српски политичар никад нису изговорили да је Слободан Милошевић издао Српску Крајину.
    Хрватска је постала држава 25 јуна 1991.год. а 19 децембра 1991.год. у државу Хрватску створена је Српска Крајина. Хрватска је постала члан УН 22 маја 1992.год. и Србија није могла да од државе хрватске чланице УН да узима њену територију. Русија је признала хрватску као државу 17 фебруара 1992.год. Кина је признала хрватску као државу 27 априла 1992.год. САД су признале хрватску као државу 7 априла 1992.год. Јапан је признао хрватску као државу 17 марта 1992.год. Бразил је признао хрватску као државу 24 јануара 1992.год.Немачка,Италија,Британија,Француска,Аустрија су признале хрватску као државу 15 јануара 1992.год.

    1. Слободан српски херој каже:

      Југославија није могла да брани Српску Крајину,јер јој 24 часа пред олују запретено да ће бити нападнута и бомбардована ако пошаље војнике у хрватску .

      Изјава Стјепана Месића у вези РСК:
      „Заиграли смо на карту неслоге Срба ,и сва је срећа што Срби нису послушали Слободана Милошевића,јер у противном ми Хрвати би смо добили државу Книнску Крајину у држави Хрватској,тј. Хрватске као државе не би било. “
      Слободан Милошевић је дао живот за Српски народ и Југославију,а ви њега под липу……

    2. Слободан српски херој каже:

      Септембра 1994.год. Хрватска влада је уз одобрење Стејт департмента,потписала уговор,под именом „Демократски транзициони програм“,са америчком војно-консултантском компанијом МПРИ.Према овом споразуму,службеници ове фирме,које је предводио амерички генерал Карл Вуоно,су интезивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту“Петар Зрињски“ у западном делу Загреба,као и у другим гарнизонима.Пензионисани пуковник Хрватске,Анте Котромановић,је изјавио да су поред наведене фирме хрватској војсци у припреми акције“Олуја“ помогли француски војни стручњаци,који су у Шепуринама код Задра,оснивали подофицирску школу и оспособљавали официрски кадар.Дана 4 Августа у 4 часа после поноћи,америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снаге крајишких Срба,Америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења.Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација.Амерички генерал Чарлс Бојд заменик команданта НАТОа потврдио је да су САД помогле при Олуји.

    3. Слободан српски херој каже:

      Неки срби кажу да је Слободан Милошевић издајник зато што није присвојио пола територије Хрватске.
      Ја питам : А зашто Дража Михајловић или Љотићевци или Александар Карађорђевић нису присвојили Хрватску ?

    4. Милутин Јевић каже:

      Ај сада реално, Милошевић се ту ништа није питао већ Ватикан и његово оружје Нато пакт, шта је било било је, сваки владар има мане и предности, али од Ђинђића је био 100 пута бољи.

    5. AUTOR каже:

      a ti si od ovog gore sto puta gluplji!!!!
      je bo te Milosevic u mozak maloumni komunjarski!!!
      p.s. verovatno ti je vatikan kriv i sto su ti se modddaa oklembesila!!!
      pa jes, a mozda je i radijacija od NATo, ko zna!!

    6. Miki каже:

      Једи ГОВНАА

    7. Слободан српски херој каже:

      ЈЕДИ ГОВНА СТОКО УСТАШКА

    8. Ložač каже:

      Мирјана матер ти јебхем усташку, марш под липу код оног твог сатрапа

    9. Miki каже:

      Једи ГОВНА

    10. Слободан српски херој каже:

      ЈЕДИ ГОВНА УСТАШКУ ТИ КРВ ЈЕЕБЕМ.

Коментари су затворени.