Прочитај ми чланакУ Центру ТНИ одржане су значајне дебате 12. септембра, где се разматрало питање да ли Америка треба да настави са пружањем подршке Украјини.
Један од учесника, Хелен Ендрјус, изнела је за Тхе Натионал Интерест, мишљење да су заговорници помоћи Украјини подбацили у свим кључним аспектима: Америка није ојачала свој положај, Русија није ослабила како се очекивало, а Украјина се, нажалост, још дубље укоренила у сиромаштву и корупцији.
Ендрјус је нагласила да залагање за смањење америчке подршке Украјини не значи аутоматски подржавање Русије или Владимира Путина. Уместо тога, она тврди да је то израз бриге за интересе Сједињених Држава.
Њен аргумент се заснива на идеји да би Америка, уколико би прихватила став оних који заговарају безусловну подршку Украјини до постизања победе, могла да се суочи са озбиљним ризиком од нуклеарног сукоба. Ендрјус сматра да САД не би смеле да преузму тако ризичан корак.
Она даље истиче да Русија поседује одређене капацитете који ограничавају могућности деловања Америке, те да је неопходно показати поштовање према тим реалностима и заузети реалистичан став.
Подсетила је на дискусије које су се водиле у Америци пре две године, када је сукоб почео, о томе да ли је америчка помоћ Украјини у складу са националним интересима САД или не.
Према Ендрјус, сада је прави тренутак да се ситуација сагледа из ретроспективе и процени чија су се предвиђања остварила. Она поставља питање да ли су заговорници помоћи Украјини успели да испуне своја обећања и остваре циљеве које су најавили.
Један од главних аргумената за пружање помоћи Украјини био је да ће то ослабити Русију без значајних трошкова за САД. Идеја је била да ће Украјинци добровољно ратовати, док ће Америка пружати минималну финансијску подршку, истовремено значајно слабећи кључног светског ривала. Међутим, Ендрјус тврди да се то није остварило.
Економија Русије је, упркос санкцијама, показала изненађујућу отпорност. У последњем кварталу, руски економски раст је надмашио перформансе Велике Британије, Француске и Немачке.
Према подацима Светске банке, бруто домаћи производ Русије је у 2023. години порастао за 2,6%, што је значајно више од очекивања многих економских аналитичара. Штавише, Ендрјус сугерише да је руска економија можда чак и профитирала од сукоба због подстицаја који је добио њен индустријски сектор.
На дипломатском плану, покушај изолације Русије није дао жељене резултате. Већина земаља Глобалног југа није следила САД у настојању да Русију учини државом-изгнаником. Посебно је значајно да су велике силе попут Индије и Кине наставиле да сарађују са Русијом, игноришући позиве Запада на изолацију.
Што се тиче унутрашње политике Русије, Ендрјус тврди да Владимир Путин није ослабио, већ је, напротив, успео да уједини народ око себе. Ово је разочарало оне који су се надали промени режима у Москви.
Према независним истраживањима, Путинова подршка у Русији остаје висока, око 80%, што указује на то да санкције и међународни притисак нису значајно утицали на његову популарност међу руским грађанима.
Други аргумент заговорника помоћи Украјини био је да ће то демонстрирати америчку одлучност и ојачати позиције САД на светској сцени, потврђујући тезу да Америка увек поштује своје обавезе, подржава савезнике и спремна је на одлучне акције.
Међутим, Ендрјус сматра да се ни то није остварило. Она тврди да Америка није успела да окупи друге земље око идеје изолације Русије, што је ослабило њен међународни утицај.
Трећи аргумент се односио на Украјину као слободну демократију на граници са Русијом. Заговорници помоћи су тврдили да би, уколико би Украјина пала под руски утицај, демократија уступила место аутократији.
Међутим, Ендрјус оспорава ову идеју, указујући на то да је Украјина и пре сукоба имала озбиљне проблеме са корупцијом и економским развојем.
Она истиче да је украјинска економија 2013. године била мања него у тренутку пада комунизма, док су друге источноевропске земље, попут Пољске, у истом периоду утростручиле своју економију.
Према Индексу перцепције корупције који објављује Транспаренцy Интернатионал, Украјина је 2013. године била на 144. месту од 175 земаља, што указује на озбиљне проблеме са корупцијом.
Ендрјус критикује аргументе оних који Украјину представљају као изузетан светионик демократије. Она тврди да су амерички напори да увуку Украјину у своју сферу утицаја, почевши од Наранџасте револуције или барем од револуције на Мајдану, заправо учинили земљу мање демократском, мање слободном и више корумпираном.
Посебно истиче процену да су избори у Украјини 2013. године били међу најскупљим на свету по глави становника, према анализи неких посматрача попут Андерса Ослунда. Ово, према њеном мишљењу, додатно поткрепљује тезу о дубоким проблемима у украјинском политичком систему.
Ендрјус закључује да жеља за смањењем америчке подршке Украјини не произилази из симпатија према Русији или Путину, већ из бриге за интересе Сједињених Држава. Она позива на реалистичнију процену ситуације и пажљиво разматрање дугорочних последица америчке политике у региону.
