Прочитај ми чланак
Јучерашње „њет“ у СБ УН је победа руске дипломатије али и стоп поделама, стоп стварању константно трусног подручја на Балкану, то је сибирска ледена вода на поново упаљене међунационалне страсти на простору бивше Југославије. Оно је, суштински, „да“ помирењу. Али и „да“ Србину који је чекао помоћ понављајући: уздам се у се и Русе.
Кад каже: председник, Србин мисли: Путин. И озбиљан је кад то саопшти. Не, није то чин велеиздаје српских националних интереса, жеља да Србија постане руска губернија или пак срамота од представника сопствене власти. То је вербални исказ присности, део вековне традиције коју отац сину усађује препричавајући му историју, али и пркос према свима онима који Србију не морају да воле али као да непрестано морају да раде против њених националних интереса.
Иако тај просечни Србин зна да у међународним односима не постоји љубав већ интереси, он још више зна да ономад цар Николај Романов није баш гледао сопствене интересе, већ и интересе Србије. И да га је то коштало. Сећа се да је краљ Петар, кад је повео војску из Србије под налетима Аустроугара, знао да „има леђа“. Добро, сећа се и полугладне Русије на челу са времешним Борисом Јељцином која, на моменте, није могла да одбрани себе, па није одбранила ни Србију од санкција међународне заједнице. Али се подигла. Више него подигла.
И зато, изговарајући то презиме — Путин, Србин саопштава и: газите, али ја сам и даље ту; подмећите и спинујте, али ја шајкачу цилиндром мењати нећу; ви гледајте ваше интересе, а ја и моји ћемо (опет) у Русију.
Једнополарни свет, који је трајао неко време, отишао је у историју. И економски оснажена Русија последњих година, све чешће, показује да без њеног аминовања не може да се кроји геополитичка слика света.
Јучерашње руско „њет“ у Савету безбедности Уједињених нација на британску резолуцију о Сребреници је (још једна) победа руске дипломатије. Зна и то Србин. Зна да Русија није баш морала да потеже вето и да пре тога није морала да направи смешним (да, баш ова реч) Британце са шест или седам нацрта предлога резолуције. И да им сваки буде одбијен. Све то он зна, али је све то и очекивао.
А и некако је људски да — кад те неко јачи сапиње, угрожава и тлачи, приказујући како је то све за твоје добро као да си дете или гуска у лондонској магли — завапиш за помоћ неког још јачег. Или да тај неко сам „одгурне“ оног који те тера у ћошак.
Руски вето је све то зауставио. Њихово „њет“ је стоп поделама, стоп стварању константно трусног подручја на Балкану, то је сибирска ледена вода на поново упаљене међунационалне страсти на простору бивше Југославије. Руско „њет“ никако није негирање страдања и убијања, већ пијетет жртвама и скидање бремена са леђа будућим генерацијама свих нација и вера. Оно је, суштински, „да“ помирењу. Али и „да“ оном Србину
који је чекао помоћ понављајући: уздам се у се и у своје Русе.
Извор: sputniknews
