Прочитај ми чланак
Практична настава изгледала је тако што ујутру дођемо у Електродистрибуцију и чекамо да мајстори нешто поједу и попију, а често би неко од нас ишао да им купи бурек и цигарете.
Мајстори су нам говорили да не долазимо баш сваки дан, јер смо им сметња ако смо стално ту, прича матурант електротехничке школе.
Ђаци на пракси ретко кад имају заиста прилику да раде
– Праксу смо имали два пута по недељу дана. Одељења су била подељена у мање групе од око десетак ученика и ишло се на различита места, а ја сам био у оној групи која је праксу обављала у Електродистрибуцији. Од свега што су нам мајстори причали, запамтио сам реченицу да је њихов посао најлакши на свету кад нема кварова, а најтежи кад их има, јер тада морају да раде без престанка. На праксу није ни морало да се долази сваки дан јер нико из школе није долазио да контролише – присећа се матурант.
Слично искуство имала је и 17-годишња ученица из Ниша која се школује за техничара оптике.
– На праксу смо ишли у две приватне оптичарске куће и све се сводило на то да само посматрамо запослене док раде, а рад на уређајима био нам је строго забрањен – каже она.
Средња Угоститељско-туристичка школа из Београда позната је по одличном практичном обучавању ђака. „У школи имамо гастрономске и кулинарске кабинете и праксу у хотелу. Она се строго контролише и успех ђака највише зависи од тога како се покажу на овој настави“, каже директор, проф. др Милијанко Портић.
Међутим, поред лоше и неконтролисане праксе у предузећима и фабрикама, ђацима није ништа боље ни када праксу имају у самој школи, чији су кабинети неопремљени и стари.
– За нас професоре је најпоразније што ни у самој школи не можемо да им понудимо квалитетну праксу. Моји ђаци, њих 80, уче нумеричко управљање машинама на једној јединој справи коју имамо и која је стара више од 15 година. – прича Бобан Марић, професор информатике у Средњој школи за машинство „Техноарт“.
Председник Форума средњих стручних школа Милорад Антић каже да би решење било основати малу радионицу из сваке струке, у коју би све школе те струке улагале новац.
– Са ђацима би радили мајстори са лиценцом. Била би основана комисија која би сваке године контролисала како се пракса обавља и сходно томе школама давала оцену за практичну наставу – предлаже Антић.
(Блиц)
