Прочитај ми чланакСрбија неће имати никакву корист од копања литијума, показале су бројне студије, већ само огромне трошкове, а уз то и еколошку катастрофу. Из тог разлога поставља се питање, која би Влада потписала уговор са међународном компанијом, који по свим ставкама њену земљу обавезује да уложи више стотина милиона евра у пројекат, од којег зарада неће прелазити 2,6 евра годишње по глави становника, и да сви трошкови рудника, над којим грађани немају никакво власништво, буду плаћени од новца пореских обавезника.
Из Студије “Економски ефекти Пројекта Јадар”, чији су аутори бизнисмен Зоран Дракулић и економисти Бошко Мијатовић, Даница Поповић и Дејан Шошкић, јасно је да је Влада Србије, која форсира копање литијума, са међународном компанијом Рио Тинто, постигла договор, који ће нашу земљу, према речима ових стручњака, много коштати финансијски, еколошки и животно, а “плодове” ће убирати само страни инвеститор. Осим тога, грађани Србије неће имати ни један одсто удела у власништву над рудником, чију инфраструктуру треба да плате.
Србија би, пише у Студији, према уговору, сама финансирала градњу инфраструктуре за отварање рудника, вредне неколико стотина милиона евра, док би Пројекат Јадар за нашу земљу имао, упозоравају стручњаци, “неизвесне, и у најбољем случају занемарљиве економске ефекте, док би проузроковао значајне издатке за буџет земље, као и вишедеценијске финансијске и остале ризике”.
„Добио мандат да пројекат истера до краја“
“Такав уговор потписала би свака диктаторска влада. Када диктатор нареди да се потпише, онда то сви послушници раде, па чак и интелектуалци. Тако је било и у нацистичкој Немачкој. Као што су за Аушвиц потписвали и врхунски интелектуалци, министри, разни учени људи, тако је и код нас. Па што би они били гори и покваренији од ових наших. Људи који су у Србији на власти, учиниће све да ту и остану. Раде све само да би имали подршку Запада. Прво су продали Косово, а сад наши професионални послушници иду даље, овај пројекат је следећи”, каже за Нова.рс економисткиња Даница Поповић, редовна професорка на Економском факултету Универзитета у Београду.
Кад диктаторска власт каже да нешто мора, онда ту нема премишљања, истиче она.
“Посао људи, којима је наша власт окружена, је да слушају. Нико у овом друштву и држави не преузима одговорност за ово што нам се дешава. Сви се нешто ишчуђавају, а време за чуђење је одавно прошло. Нема више тога, сад се мора тражити излаз. Имамо човека који је добио мандат за то да овај пројекат истера до краја и он то одговорно ради, да нас све упропасти”, наглашава професорка Поповић.
Потписници Студије додају и да нико не зна који је стварни интерес српске власти у промоцији Пројекта Јадар.
“Очигледно је да у свему овоме постоји неки други интерес јер није могуће да улазите у један такав пројекат и помињете јавности неке милијарде и повећање ПДВ-а на бази литијума, а ту уопште пара нема. Ако Влада улази у један такав пројекат и даје стотине милиона евра за фабрику батерија неке леве фирме, па шта онда стоји иза тога, како да се не запитамо. У питању је наравно незнање, немар, али и неке друге ствари, које су много важније и опасније”, каже за Нова.рс бизнисмен Зоран Дракулић, председник Клуба “Привредник”.
Стране компаније, даље руке од наших рудника
Да је Пројекат Јадар “препун рупа” и да експлоатацију наших рудних налазишта не смемо да препуштамо страним компанијама, сматра још један потписник Студије, економиста Дејан Шошкић, такође професор на Економском факултету Универзитета у Београду.
“Ако желимо да будемо добро уређена земља, експлоатације рудних налазишта не треба да препуштамо страним компанијама. У старту је погрешно одобравати странцима да експлоатишу наша минерална блага. Уколико нисмо у стању сами да радимо тај посао, да доведемо стручне људе, онда то не треба ни да радимо. Развијене земље имају јавна предузећа која експлоатишу природна богатства, као Норвшека, а ми пуштамо странце да копају по Србији уз неку минималну ренту”, објашњава за Нова.рс проф. Шошкић.
Власт у Србији прича “рударске бајке”.
“Када се и постижу овакви договори са страним компанијама, онда треба прво видети колико је то исплативо, по којој цени се ради и има ли и колико еколошких ризика. Наша власт, међутим, упорно износи замене теза којима се јавност не информише објективно о Пројекту Јадар. Прво су причали да на рудним богатствима почивају развијене земље, а онда видимо да су у питању Чиле, Аустралија, Кина и да се у овим великим државама копа у деловима земље који су пусти, где нема људи, што не може да се пореди са Србијом”, наглашава професор.
Милионске субвенције за нестручне фирме
Србија дели субвенције у висини од готово пола милиона евра за “вежбање”.
“Овде се поставља питање који је циљ одређене политике и зашто дајемо субвенције од којих корист имају само страни купци. Србија ће дати субвенције за отварање радних места у фабрици батерија Словацима (фирми која има Рио Тинто за акционара). То значи да треба да дозволимо словачкој фирми да на нама вежбају како се праве батерије, јер то до сада нису радили, а за ову ‘вежбу’ даћемо им пола милиона евра. Све то нема никаквог смисла за просечног грађанина. Такође запоставља се државни и општи интерес и нико не види повод за реализацју оваквог пројекта”, закључује професор Шошкић.
Од копања литијума, према анализи Студије, сваки грађанин Србије зарађиваће занемарљивих 2,6 евра годишње.
“То је месечно, по глави становника 0,22 евра. Нечувено је да се зарад такве добити улаже стотине милона евра у инфраструктуру, да се разара еко систем и трпе последице копања. Ово што ми радимо је уништавање институција, понашамо се као да не постоје ни на локланом, регионалном, ни на државном нивоу. Све се на крају своди на поштовање закона, али тога код нас нема. Нико живи ништа не поштује. Нема цивилизације ако се тако ради и мисли. Систем у којем живимо, враћа нас у предцивилизацијско стање”, каже проф. Шошкић.
Подсетимо, Студија такође показује да би целокупна дивиденда Пројекта Јадар, ишла Рио Тинту, односно да Република Србија не би имала никакво власништво над овим пројектом. То је веома забрињавајућа чињеница која одудара од договора који су постигнути у многим рударским пројектима, па и од стране Рио Тинта.
Неки од њих односе се и на мање литијумске пројекте, попут оног у Руанди, где ће Рио Тинто морати да инвестира, да би на крају достигао 75 одсто власништва. Такође, Рио Тинто је прихватио да без икаквог улагања Република Гвинеја добије 15 одсто капитала пројекта Симанду, а Мадагаскар 20 одсто пројекта Форт Дофан.
То значи да у Гвинеји и Мадагаскару, државе, то јест порески обвезници, су без икаквог улагања постали сувласници пројекта, што у нашем случају није предвиђено.
Након свих изнетих чињеница и на основу економске и финансијске анализе, као и због огромних ризика везаних за његово спровођење, Пројекат Јадар, према мишљењу потписника Студије, није оправдан и треба бити обустављен.
