Прочитај ми чланак

УЈАК ЈЕ ПОРУЧИО МОЈОЈ МАЈЦИ: Требало је да останете и да убију српску свињу, твог мужа

0

„Спорни“ интервју је Синиша Михајловић дао за италијанску „Газету дело спорт“, у којем је отворено говорио о свим темама, укључујући и лични доживљај грађанског рата, који је растурио Југославију почетком деведесетих.

Фото: Танјуг, АП

– Током рата нисам куповао оружје, него лекове, одећу и храну. У Новом Саду сам због тога проглашен за почасног грађанина – изјава је Синише Михајловића, коју је мањи део и српске и хрватске јавне сцене, из њима знаних разлога, изокренуо наглавачке и направио пометњу.

Аутор разговора за „Газету“ подсећа да је Синиша Михајловић данас амбасадор Уницефа и да помаже сирочиће из рата и повратнике.

Али, осврт уназад је болан за Синишу Михајловића, било је сцена које је тешко заборавити.

– Сви ратови су ужасни, али овај у којем смо били је најгори. Убијали су се људи који су одрасли заједно. Гледао сам разорене породице, градове. Мој најбољи друг из детињства је срушио моју кућу. Када су ми родитељи из Вуковара побегли за Београд, мој ујак је назвао мајку (Хрватицу) и питао је зашто је побегла и рекао: „Требало је да останете и да убију српску свињу, твог мужа“.

На крају те приче помиње се Аркан, личност која се редовно потеже када неко пожели да дискредитује личност Михајловића.

– Аркан је заробио мог ујака, а ја сам му спасио живот. Аркан је био мој пријатељ још из времена када сам био у Црвеној звезди. Ја сам играо, а он је био вођа навијача. Бранио је Србе од Хрвата и био је наш јунак. Немојте погрешно да ме схватите, не поричем да је чинио злочине, али у рату нема добрих и лоших момака, нема црног и белог, доминира само црвена боја крви – објаснио је Михајловић.

(Вечерње Новости)

5 коментара “УЈАК ЈЕ ПОРУЧИО МОЈОЈ МАЈЦИ: Требало је да останете и да убију српску свињу, твог мужа

  1. слободан јарчевић каже:

    Вид Маливук,

    Невесиње

    ХЕЛЕНИ СУ БАШ
    СЛОВЕНСКИ ПРЕЦИ

    Моје гусле, моје чаробнице,

    Сада ћете гудит’ о витезу,

    О витезу каквог данас нема,

    Нема таквог под капом небеском.

    А тај витез зналац је Божији,

    Часно збори, часно књиге пише.

    Вредну злата једну је напис’о – .

    Нико злата не би прикупио,

    Да би мог’о књигу отплатити –

    То је књига о древном словенству!

    Моје гусле, моје чаробнице,

    Прије свега, да се витез знаде.

    То је један Италијан часни,

    Ђанкарло је име рођено му,

    А презиме јсте Томецоли –

    Томецоли јоште Тицијано,

    Две су речи тога презимена,

    Тако му се и ђедови зваше.

    Часни витез живи у Минхену,

    У Минхену у земљи Немачкој.

    Запосли га једна установа,

    Установа Европске уније,

    Да се бави културном баштином,

    А баштином европских народа.

    Као такав стиже у Русију,

    А до дивног града Петрограда.

    То је било у недавно време,

    А године двехиљадеосме.

    Академик руски га је позв’о,

    Академик чувени Валериј,

    Чудинов му баш презиме јесте.

    Чудинов је позв’о још стотину,

    Још стотину најумнијих глава,

    А оне су из целога света.

    Скупили се у предивној згради,

    А у згради руској академској.

    Тема беше словенска писменост,

    А писменост пре Светог’ Ћирила,

    За кога се грех науке веже,

    Јер германски научници давно,

    Измислише да Словени нису,

    Нису знали ни читат’ ни писат’,

    Па Ћирило том их научио,

    Научио столећа деветог’,

    А деветог, нашег Средњег века.

    Такве лажи витез не слушаше,

    Не слуша их племенит’ Ђанкарло,

    Нег’ устаде на ноге лагане,

    Те прочита што је изучио,

    Изучио о Словеним’ старим,

    Који беху умни и писмени

    Те писаше прије Нове ере,

    Три тисуће до Исуса Христа.

    Он описа Ахејску државу

    И чувену ахејску културу,

    Која ниче на острву Криту.

    Ђанкарло је ‘вако беседио:

    „Свугде, свугде, у целоме свету,

    Професори баш у школи свакој,

    А такође и на факултетим’,

    Уче младе да Ахејци јесу,

    Јесу каже стари преци Грка,

    Те да јесу рат водили тешки,

    Водили га против Тројанаца,

    А то беше у трин’стом веку,

    У тринестом прије Нове ере“.

    Тад одахну наш дични Ђанкарло,

    Марамицом обрис’о је лице,

    А сви скупа чудно га гледају,

    Те не могу вероват’ у речи,

    А у речи стручњака културе,

    Баш стручњака Европске уније.

    Тад Ђанкарло беседу настави:

    „Знате л’ драги сви присутни овде,

    Да на Криту стигоше лађама,

    А стигоше становници Хелма,

    А Хелм јесте баш данашњи Балкан.

    На Хелму су живели Словени.

    Ти Словени зваху се Ахејци,

    Јер државу на острву Криту,

    Прозвали су државом Ахејском.

    И да знате драги и присутни,

    Све што нађох тамо записано,

    Писано је језиком словенским –

    Све што нађох на камену тврдом,

    На оружју и накиту женском,

    Све што нађох на посуђу старом,

    А у то сам посве и сигуран,

    У читању мени је помог’о,

    Помого ми Павел Серафимов,

    Мој сарадник из земље Бугарске,

    Који збори језике Словена“.

    Професори сви се запањише,

    Јер буде ли ово све истина,

    Онда мора учит’ се наново,

    А наново историја света.

    Тако мисле потпуно збуњени,

    А Ђанкарло опет пробеседи:

    „И да знате сарадници моји,

    Тамо нема записа латинских,

    Нема грчких, нема ни јеврејских,

    Нит’ записа језика персијског,

    Ни језика народа арапског.

    Све писано језиком Словена,

    А такви су сви записи стари,

    Сви од Кине до нашег Лондона,

    А наука непоштено данас,

    Све убраја у културу грчку,

    А Грци су тек на Балкан дошли,

    Дошли касно у столећу осмом,

    А у осмом пре Исуса Христа“.

    Професори опет запањени,

    Али брзо тргну их Ђанкарло,

    Те прозбори последњи закључак:

    „Сви мислимо да хеленско племе,

    Које јесте са острва Крита,

    Да је оно грчко племе било –

    За нуку Грци су Хелени.

    Нису, нису, учесници скупа,

    Хелени су, како сам и рек’о,

    Једно важно баш словенско плоеме,

    Са осталим стигло је до Крита,

    А стигло је са Балкана нашег.

    И да знате, тако су се звали,

    Јер заставу имали су своју

    И на њојзи слику од јелена,

    Од рогатог и дивљег јелена,

    Који јесте шуме напунио,

    Напунио шуме на Балкану!“

    Кад Ђанкарло заврши беседу,

    Председник је узео микрофон,

    Те је позв’о професоре редом,

    Да искажу шта мисле о овом –

    Да Хелени нису преци Грка.

    Све је мирно нико се не јави,

    А наш витез честити Ђанкарло,

    Мирно седе на столицу своју.

    Гусле моје, моје чаробнице,

    Кад сам срео ја гуслара старог,

    А срео га у свом Невесињу,

    Па сам њега питао о овом –

    Да л’ је чуо за Хелене икад,

    Да су били српски преци стари.

    Гуслар мени ‘вако одговори,

    „Ја ти не знам шта ти ‘Хелен’ значи,

    Али знадем шта је јелен шумски,

    О којем је мој ми деда прич’о,

    Прич’о ми је да су Херцеговци,

    Кад дигоше буну противтурску,

    На заставам’ имали јелена,

    И са њоме јунаци су били,

    Те у Турке лако јуришали“.

    Гусле моје, моје чаробнице,

    Надајмо се да ће државници,

    Државници словенских земаља,

    Прогласити Ђанкарла витеза,

    Прогласит’ га првим научником,

    Научником историје светске,

    Као што је и научник Тесла,

    Био први техничке науке!.

    Невесиње, 22. јул 7525 (2017)

  2. течић каже:

    Позлатила ти се рука која нама ово написа да читамо и памтимо. Богу је ово мило као и малим анђелима страдалим у јамама и њиховим анђеоским родитељима.
    Слава Богу.

  3. brankavedder каже:

    Hvala na ovome, procitala sam ali ovo mora da se cita cesto da bi u pamcenju ostalo jasno zabelezeno. Sigurno je pricano, ili pevano uz Gusle??!

  4. Краљевина Србија каже:

    Човјек објаснио све у 5 реченица !!! У рату не постоје добри и лоши !!! За љубав и за рат потребно је двоје !!!

    1. бранислав каже:

      У хрватској је према Србима ујко увек ујко!

Коментари су затворени.