Прочитај ми чланакНаравно, схватам да је одлука српског народа да уђе у ЕУ, коначна и неповратна. Иако није праћена онаквим страстима као у Украјини. Но, слушајући разочаране коментаре потпредседника Ивице Дачића о томе да сувише споро тече тај процес, нешто размишљам, можда треба поледати искуство браће Украјинаца? И не губити време?
Јер, међу украјинском елитом влада истинска депресија. Машта о преласку у нови цивилизацијски квалитет као да је прекривена магнетом за привлачење невоља.
Овде треба дати појашњење. Не може се наћи баш велики број оних који су заиста у Украјини веома желели улазак у ЕУ. То је онај слој становника са високим приходима – банкари, власници крупних предузећа, виши чиновници, власници водећих медија, скупе проститутке и бандити. Они нису износили више од 1% становништва. За те људе је машта да са себе скину кожу «украјинства» и постану чланови западне елите, која се користи свим благом овог света, била је блиска и скоро достижна. Још само мало и ми ћемо стати у исту раван са Французима и Немцима. Неће нам досађивати сумњиви поглед пољског цариника који је узео у руке украјински пасош, неће нас чешки полицајци хапсити као прве осумњичене, па ће чак и арапска послуга у немачким хотелима почети да нам се смеши.
О обичним Украјинцима који су се вратили у период феудализма, они нису размишљали. Па ако ћемо право, међу украјинском елитом и нема Украјинаца. Она се састоји из два дела – први део те елите има израелске пасоше, а други део је стигао из Галиције, која никада себе није сматрала делом Украјине. Осим жеље да ступе у «вишу цивилизацију» њих уједињује још и заједничка историја. Деке других вешале су деке првих на стубове са светиљкама у Љвову и другим украјинским градовима које су окупирали Немци.
Украјинска елита није у стању да схвати катастрофу која се десила. Она је урадила све да би ступила «у редове напредног човечанства». У том смислу је и раскинула вишевековне везе са Русијом. Обични Украјинци ће због тога платити високу цену, но елита пљује на то. Она жали што јој је Брисел показао велики шипак много година унапред.
Испоставило се да Бриселу није потребна само историјска издаја Украјине. Њу, која је постала тако прљава и сиромашна услед те издаје, Европа не жели да прими чак ни у свом ходнику. И узалуд болесни алкохоличар Порошенко надувава образе на међународним форумима. Он не може никога преварити.
Украјина ће се чупати из тог ужаса сама и осим руске браће, нико јој неће пружити руку.
Слава Богу, Србија није себе довела до тако безнадежног стања и однос према њој у Бриселу је прилично угодан. Чак јој обећавају да ће за 7-8 година у њој доћи до процвата благостања.
Но, зар у ту срећу не треба ступати осврћући се на Украјину?
Јер српска економија упада у та иста клешта у којима се налазе економије свих новајлија.
Чак и Пољска, која се поноси тиме што бележи «економски раст», скромно прећуткује да је тај раст базиран углавном на узгоју свиња и јабука, уз смањење индустријске производње. А девизе за гашење нарастајућих дугова, она црпи из уплата безбројних пољских «гастарбајтера» који су се расејали по целој Европи. Колико само вреди Савез сметљара Хамбурга, који је састављен од представника пољске научно-техничке интелигенције.
Да ли је Србији потребно да жури са отварањем све нових и нових преговарачких поглавља, како би се приближила чланству у ЕУ?
Можда има резона да се делегација српског парламента упозна са животом Прибалтика који остаје без људства, или са осиромашеном Бугарском или чак врелом Шпанијом у којој је незапослено 22% одраслог становништва?
Ја сам веома далеко од агитација типа «за» и «против». Сваки народ самостално бира свој пут. Но, да право кажем, никада не могу заборавити следећу епизоду. Једном приликом је мој сапутник у експрес возу из Берна у Цирих, био млади симпатични студент Грк. Било је то управо у време жестоке финансијске кризе у Грчкој, и тај младић је говорио да његови родитељи, власници маленог хотела у Атини – гладују. У његовим очима су заискриле сузе. «У Грчкој никада није било глади, код нас кифлице расту на грмљу. То су све закувале свиње из Брисела, нека су три пута проклети» – говорио је тај младић. Нећу коментарисати. Само понављам да сваки народ самостално кује своју срећу.
