Прочитај ми чланакРусија, Украјина и Запад не могу избећи ову битку. Исход овог рата одредиће будући однос између Русије и њених суседа, као и улогу Русије у међународном систему. И једно је сигурно: нико није заинтересован за реми
Лако је бити генерал након битке. Тако се и ја сећам једног разговора од пре 15 или 20 година са западним саговорницима – из данашњих непријатељских нација – о проширењу НАТО-а.
Разговори су увек почињали на релативно озбиљан начин. Са наше стране, љубазно смо питали: зашто то радите? Блок се све више приближавао Русији, упркос уверавањима да то није анти-руски пројекат. Њихов одговор је био једнако љубазан: о чему говорите? Ово није усмерено против Русије. Требало би да поздравите то што имате стабилне, демократске суседе под пажљивим оком НАТО-а.
Након сат времена, посебно у неформалним деловима разговора, права мишљења би почела да излазе на површину. Упозоравали смо их, ако наставите да притискате, на крају ћете стићи до Украјине – а то је немогуће. То је црвена линија.
Њихов одговор је био: Ма дај! Противили сте се Пољској и Мађарској, а онда сте то прихватили. Исто је било и са Балтима, али се ништа није десило. Која је разлика са Украјином? Просто ћете се навикнути на то.
Наши приговори: „Не, не разумете! Украјина је потпуно другачија! То неће бити исто. Овај пут ће се завршити лоше!“ – дочекивани су полуосмесима и поучним климањем главом. Њихов израз лица је говорио: разумемо ваше бриге, али не брините, ми ћемо то све средити.
Сурова реалност
Били смо у праву, а они су погрешили. Али та чињеница данас не чини реалност нимало лакшом. Настојање да се Украјина уведе у НАТО – тако неодољива награда за Атлантски блок – није било никакав „маневар у последњем тренутку“. Напротив, Документи Државног секретаријата САД из 1990-их показују да се будуће чланство Украјине у НАТО разматрало чак и тада у време распада СССР-а. Наравно, то им тада није био приоритетни циљ, али је био логична последица победе Запада у Хладном рату. Сви приговори који би се супротстављали овој логици бивали су одмах одбачени.
Погрешне стратешке процене и ароганција које су карактерисале такозвани либерални светски поредак једна су ствар. Али интересантније је то зашто се украјински случај испоставио као потпуно различит (у односу на Пољску, Балте и друге, прим. прев). Зашто они за које је Украјина била само још један фигура у великој геополитичкој игри нису успели да разумеју њену јединствену позицију? Или су је можда разумели, али нису марили за то?
Једно тумачење је да је украјинско питање нераздвојно од руског питања. Тачније, испреплетена су у мрежи историје, географије, религије, културе и митологије. Борба између неизбежне симбиозе и очајничког раздвајања није контрадикција – то је дијалектика. Сваки покушај да се једно дефинише без другог резултира нестабилношћу. И сваки пут када су спољни фактори покушавали да манипулишу овим балансом у своје сврхе, резултат је био катастрофалан.
Западни стратези су дуго били опседнути руским питањем, увек тражећи начине да минимизирају утицај Москве. Распад СССР-а представљао је јединствену прилику да се сузбије поновно подизање Русије. Тада је уследио покушај да се источна Европа моделује у корист Запада, без обзира на последице.
Исход овог рата одредиће будући однос између Русије и њених суседа, као и улогу Русије у међународном систему
Свака изградња нације је својеврсна имагинација – подразумева процес самопроизвођења. Простор на коме је данас украјинска држава увек је био поприште судара конкурентних националних митова. А историјски гледано, ови сукоби су се завршавали крвопролићем.
Сваког пута, конфликт је резултирао привременом равнотежом која је трајала један историјски циклус пре него што би се поново срушила. Оно чему данас сведочимо јесте само понављање историје убрзаним темпом. Три деценије након појаве модерне Русије и Украјине, поново живимо сажету верзију вековног ривалства и пресврставања.
Историјско искуство
Годинама након 2014. године, Русија је покушавала да увери Запад да њено виђење Украјине није производ пропаганде, већ фундаментално различито културно и историјско искуство. Украјина није била само још једна земља која би могла бити апсорбована у НАТО без последица. Али ти аргументи су били одбачени. Западни званичници су саосећајно климали главом, али њихови изрази лица су јасно показивали: ово је само још један случај руске империјалне носталгије. Преболићете то.
Права трагедија је што ће се овај конфликт увек водити у Украјини. Многи су се надали да ће избећи директну војну конфронтацију. Можда би то било могуће да читав глобални систем није у хаосу. У овом сукобу не ради се само о Украјини, па чак ни о Русији – он је резултат распада ширег либералног светског поретка.
Како је постхладноратовски међународни систем постао нестабилан, нарастајуће силе из различитих културних и историјских сфера – посебно из Азије – почеле су да изазвају западну доминацију. Запад је одговорио покушајем поновног успостављања своје идеолошке и војне хегемоније. У међувремену, Русија, осећајући се прибијеном у ћошак, видела је себе као притиснуту до крајњих граница. На концу, бојиште ових великих светских гибања постала је Украјина.
Украјинске снаге у близини Часов Јара, 27. јануар 2025. (Фото: Wолфганг Сцхwан/Анадолу)
Две геополитичке кризе сада су се спојиле у једну. С једне стране, ту је дуготрајно питање европске безбедности, наслеђено из Хладног рата. С друге стране имамо питање самоопредељења Русије и Украјине, које претходи постојању модерних нација-држава. Свако од ових питања појединачно било би изузетно комплексно, а заједно чине неразрешиву загонетку.
Рат који је започео 2022. године имао је за циљ да реши први проблем: питање европске безбедности. Међутим, како је рат напредовао, други проблем – дубока и неизбежна руско-украјинска испреплетеност – постао је једнако важан.
Будућност светског поретка неће бити одлучена на бојиштима Украјине – осим ако, наравно, догађаји не прерасту у нуклеарну катастрофу, што је сценарио који се не може потпуно искључити. Свет је много већи од поља борбе Русије и Запада. Због тога Глобални југ и велики део Азије остају углавном равнодушни према овом сукобу, посматрајући са стране и чувајући своје интересе.
Али Русија, Украјина и Запад не могу избећи ову битку. Исход овог рата одредиће будући однос између Русије и њених суседа, као и улогу Русије у међународном систему. И једно је сигурно: нико није заинтересован за реми.
