Москва је други пут подигла улоге: показала спремност за велики рат са САД и НАТО.

У марту 2014. године Москва је – први пут за цео период конфликта са Вашингтоном (оријентационо, почев од 2000) – преузела на себе иницијативу у подизању улога у игри. Дотад су улоге подизале једино САД.

Неуспели преврат у Украјини 2000-2002 (акција „Украјина без Кучме”), успели преврати – 2003. у Грузији, 2004. у Украјини, 2005. у Киргизији, рат 08.08.2008, преврат у Молдавији 2009, грађански рат и преврат 2011. у Либији, грађански рат у Сирији који је започео 2012. и траје до данас, преврат 2014. и грађански рат у Украјини – све су ово етапе великог америчког пута.

Са сваком оваквом акцијом – нестабилност се све више примицала границама Русије, а постајао све видљивији постављени задатак дискредитовања и дестабилизације Русије и њеног елиминисања као великог геополитичког играча. На крају су Американци отворено признали да воде рат против Русије, да траже, у најмању руку, смену њеног руководства и промену спољне политике, а да домороци у земљама које дестабилизују за њих ништа више од потрошног материјала.

Почетком 2014. Американци су подигли улоге до крајњих граница. Они су финансирали долазак на власт у Украјини отворених нациста, а још су Русији поставили замку. Не умешати се – Москва није могла јер би руководство, које би послушно прогутало такву пилулу, довело у питање своју унутрашњу подршку и постало крајње рањиво, поготово пред мајданским технологијама.

После тога би смена режима била ствар времена, а не принципа. Мешање је, опет, водило практично низбежном оружаном конфликту са украјинским нацистима. Повлачило је за собом неопходност окупације територије Украјине и стварало Русији огромне спољнополитичке проблеме (не само оштро и отворено конфронтирање са ЕУ, која би била принуђена да механизме санкција укључи знатно раније и са пуном снагом, а дошло би и до дистанцирања од Русије партнера из Евроазијског еконономског савеза, ЗНД и ОДКБ, а и из осталих интеграционих пројеката јер би деловање Русије било схваћено као старт насилне рестаурације СССР).

Руководство Русије није само нашло трећу варијанту која је омогућила и да се своје патриоте за неко време умире присаједињењем Крима и да не дође до коначног раскида са Бриселом (захваљујући продемонтрираној умерености), а и да се савезници не преплаше превише (тенковске армије се никуда нису помериле).

Русија је пренела целу игру у другу раван. Гурати се са Американцима у Украјини било је очито неповољно. Због целог стицаја околности, Русија би била принуђена да буде страна која реагује, која делује рефлексно и не води игру већ покушава да гаси иницијативе противника. А то је увек губитничка позиција. Алтернатива рефлексном понашању био је само рат, а за рат је прерано.

О АУТОРУ

Ростислав Ишћенко је политиколог, председник украјинског Центра за системске анализе и предвиђања.

Стога је Русија – да не би била и позицији да се рефлексно понаша у Украјини – започела борбу за Европу. САД нису рачунале да је могућ тако дрзак потез и евидентно нису биле спремне за игру на понуђеној „шаховској табли”. Нису могле ни да претпоставе да ће Русија, којој су потпалиле предње двориште – Украјину, коју транжира нацистички кијевски режим који некажњено спроводи геноцид над Русима – за мету изабрати Европску унију, традиционално америчко упориште.

Нема сумње, такав асиметрични одговор се могао предвидети: САД су удариле по најболнијем месту, па је и контра уследила у најболније место, али нико није веровао да ће се Русија, поготово у условима нерешене украјинске кризе, одлучити за толико сложену игру која није једнозначна. Англосаксонци воле да све раде „степ бај степ”.

То је било прво подизање улога са стране Русије у целој партији, али се показало да није било и последње.

Сједињене Државе су одлучиле да играју на свим таблама. Није случајно што су Американци учили либералне економисте да је онај ко има је већи БДП победник. Упоређивање сопственог БДП са руским уверавало их је да они – не напуштајући сиријску, ирачку, иранску и украјинску партију – могу истовремено играти и европску. Снага и средстава требало је да буде довољно за све. Утолико пре што су САД намеравале да на европском војном попришту у целини, а и у Украјини, ангажују европске ресурсе. То јест: америчку победу требало је плати Европска унија.

Протекла година је показала колико су те рачунице биле погрешне. Украјинска криза је по ЕУ ударила много јаче него што су очекивали сами Европљани. Већ крајем минуле јесени и почетком зиме – постало је јасно да је процес разарања и уништавања Украјине отишао тако далеко да не угрожава само просперитет Европске уније, него и доводи у питање само њено постојање.

Европа је почела да се колеба. Да беспоговорно прате америчку политику – били су спремни само Пољаци (нејасно је колико и они дуго) и балтичке лимитиране државе (од којих ионако нема никакве вајде).

Чак и Велика Британија, иако држи спољну лојалност према својој бившој колонији, води самосталну игру која се не свиђа баш увек САД. Осим тога, у ЕУ се шири клуб држава које желе преоријентацију европске политике у смислу зближавања са Русијом. Чешка, Мађарска, Словачка, Италија и Грчка могу се игнорисати свака појединачно, али када оне наступају заједно, а још њима почињу да се прикључују и друге земље, антируски механизми бивају паралисани.

Уосталом, и Немачка и Француска почињу да траже начин како да се ослободе удице, а да се не посвађају са Вашингтоном. А како време пролази – све је јасније да ће свађа бити неизбежна. Треба се само добро навикнути на ту мисао.

Све у свему, САД јесу у Кијеву на власт довеле своје марионете, али за годину дана нису ништа постигле против Русије, а изгубиле су Европу. Управо „изгубиле” јер ЕУ – иако су процеси у току и још су могућа разна колебања и одступања – више није мононолитни амерички савезник и у догледном времену неће ни бити. А то доводи у питање јединство и ефикасност НАТО.

Очито је да су САД добро схватиле ситуацију јер Вашингтон последњих месеци покушава да активира управо НАТО-вске механизме, како поводом Украјине, тако и у оквирима јачања евроатлантског јединства.

Јачање НАТО формација у Пољској и балтичким земљама објашњавано је „опасношћу од руске агресије”. Појчавана је и војна активност НАТО на југу – у Црном мору, а Румунију подстичу на „одмрзавање” придњестровског конфликта.

Вашингтон покушава да одједном реши два проблема. Прво: да збије редове Европљана пред „руском претњом” и да тако замаскира проблем изласка Европске уније испод контроле. Друго: настоји да политички притисак на Русију допуни војним – демонстрирајући спремност НАТО за конфронтацију.

Управо ту је Русија по други пут за време кризе пошла на ново и успешно подизање улога у игри. Москва није само показала просто спремност да прихвати изазов у виду војне конфронтације. Продемонстрирала је спремност за рат са НАТО великих размера.

Ако се побегне од птичијег дипломатског језика, „изненадна провера” борбене спремности Северне флоте, која је постепено обухватила целе Оружане снаге Русије, и јесте показана спремност за рат са САД и њиховим европским савезницима. У условима коришћења обичног наоружања, али и спремности за примену нуклеарног оружја у било ком тренутку.

Сама та вежба може се сматрати распоређивањем оружаних снага у театру ратних дејстава уочи њиховог почетка – распоређивањем закамуфлираним војном вежбом.

Нешто слично се догодило и 2014, али су тада дејства Оружаних снага Русије била повезана са украјинском кризом. Главна разлика је у томе што Путин тада није својим „пријатељима и партнерима” недвосмислено стављао до знања да се Русија, у случају нечега, неће зауставити и да ће ратовати (истина, говорио је о Криму, али мислим да су сви све схватили правилно), притом – ратвати без суздржавања од коришћења свих расположивих система оружја.

Председник Русије се одлучио и за нарушавање дипломатске праксе, у складу са којом политичари не говоре јавно чиме једни друге плаше иза затворених врата. Путим је тим самим себи демонстративно одсекао одступницу. Када јавно кажеш да си спреман, ако затреба, ратовати – без катастрофалних последица се не може одрећи тих својих речи уколико оно „ако затреба” заиста наступи. А одмах истовремена је започела вежба која је веома личила на предратно распоређивање снага.

На америчку понуду одмеравања снага преко броја тенкова у приграничној зони – Русија је одговорила демонстрацијом спремности да тенкове упути директно на норвешке обале, „Искандере” на пољску границу, а стратешку авијацију и подморнице са нуклеарним ракетама да распореди испред обала САД.

Европи је на овај начин било показано да је НАТО још неефикаснија организација него што је ЕУ јер ће европске армије престати да постоје (за то би били довољни и обично оружје и ограничени контигенти) док САД буду премишљале да ли да се упусте у нуклеарну конфронтацију са Русијом.

Немци и Французи желе да са Русијом тргују. Њима нису потребни ратови ни украјинских ни балтичких нациста, а ни пољске амбиције. Узгред, и Пољаци су у последње време постали помало замишљени и не гледају некако лепим оком према Кијеву. А сва остала Европа и нема чиме да ратује (не само што нема за шта). Она је навикла да су Американци дужни је штите.

Сада су САД пред избором. Прихватити изазов? Шта тада? Упуштати се у рат? Поводом чега? Због руских војних вежби?

Аха, у Лос Анђелесу ће се баш обрадовати због тога што је америчка влада – зато што су псковски падобранци у снегу арктика мало пуцали из својих аутомата – подметнула своје градове под нуклеарни удар. Јер, то би управо тако изгледало.

А не прихватити изазов… На шта би у том случају личиле САД? Јер, хвалиле су се да ће украјинским нацистима дати такво оружје да се они неће зауставити све док до Јапана не стигну.

Десет тенкова су послале у балтичке земље. У Црном мору изводе поморске вежбе. А они се изгубили чим су псковски падобранци мало припуцали из својих аутомата на Арктику. Како онда да се савезници у њих уздају?

Најважније је што је до подизања улога дошло у право време. Обама постепено узмиче пред јастребовима и њиховим притиском. И, што амерички председнички избори буду ближе – узмицће све више. Другим речима: кроз пола године би се морало реаговати на озбиљнија, далекосежна и непријатна дејства САД. Основно је: што Вашингтон више тоне у логику конфронтације – то ће му теже бити да се заустави. Претња која је у стању да га данас отрезни – већ сутра би му изгледала као „таласање ваздуха”.

У суштини, САД су поново ухваћене у логичкој замци сличној оној коју су саме више пута покушавале да поставе Русији. Одсад ће сваки њихов потез бити лош за њих саме.

Хоће ли САД пронаћи прави излаз? Могуће је.

Постоји ли опасност да САД крену путем појачавања напетости и провоцирања ратног конфликта? Постоји.

Уосталом, крајње рискантни потези руководства Русије током последњих пола године, а нарочито током последњег месеца, сведоче да је свет на ивици и да је велика опасност преласка те границе.

Али Русија не може да изађе из игре. Она је принуђена да игра на победу јер ће у супротном бити напросто уништена. У створеној ситуацији, демонстрација спремности за сваки развој ситуације – натераће ЕУ да се замисли нису ли је савезнички односи са Вшингтоном одвели много даље него што је планирала и да се безмало већ претворила у бојно поље.

Европљани се нису бринули док је поље боја била Украјина. Чак су планирали да од тога нешто ућаре. Али, Европљани су се веома узнемирили када се испоставило да се нестабилност – упркос њиховим очекивањима – не прелива из Украјине у Русију већ у Европску унију. А Европљани се сигурно нису потписима обавезали на велики рат са Русијом.

Они чак и не сумњају чији ће тенкови по чијим главним градовима у том случају парадно пролазити. Зато не желе да експериментишу.

Сада је лопта на америчком делу терена. На САД је да одлуче хоће ли ићи на даљу конфронтацију – плашећи на смрт своје европске партнере, који су ионако већ спремни да дезертирају са НАТО-брода – или ће одступити и тада ће се убрзати процес изласка ЕУ испод америчког кишобрана и преласка под руски.

У суштини, Русија је затражила од САД да капитулирају – макар и не јавно, пошто се и сам рат води неформално.

Ускоро ћемо знати: хоће ли се САД одлучити да признају свој пораз у другој фази хладног рата или ће покушати да конфликт претворе у прави рат.

(Факти.орг)

Ознаке: геополитика, ЕУ, Ростислав Ишћенко, Русија, САД, Украјина