Прочитај ми чланакАпсурд делује као водећа стратегија режима против вртоглавице које му задаје свеприсутнији грађански отпор. Наиме, наслућују се да је власт достигла нови ниво најавом “студената који желе да уче” да ће, уколико се не врати настава на факултетима до 1. јуна, почети са “масовним штрајком глађу”. Овај догађај долази у сенци штрајка глађу притворене активистикиње Марије Васић, а према саговорницима Нове, најава “студената 2.0” је само још једна у низу акција “искривљених огледала” режима.
Студенти окупљени у „Ћациленду“ у Пионирском парку најављују масован штрајк глађу уколико сви факултети у Србији не наставе са радом до 1. јуна.
Студент Медицинског факултета Универзитета у Београду, Милош Павловић, изјавио је да студенти који желе да наставе са учењем остају окупљени у Пионирском парку и да ће 1. јуна започети штрајк глађу уколико до тада сви факултети у Србији не почну са наставом.
„Гладоваћемо док нас не приме озбиљно“, рекао је Павловић на конференцији за новинаре у кампу студената који „захтевају наставак образовања“, а позваће и друге колеге које имају „велику жељу да наставе са учењем да им се придруже“.
Ипак, овај догађај се лако може протумачити као један у низу одговора власти на актуелне студентско-грађанске протесте, јер је само до пре неколико дана била најављивана блокада Апелационог суда у Новом Саду, због, како је тада председник Србије Александар Вучић рекао, притворених “јунака”, који су бејзбол палицом сломили вилицу студенткињи ове зиме.
Та блокада је била заустављена у понедељак, а председник Српске напредне странке Милош Вучевић је рекао да је то учинио на молбу председника, који је овакву идеју први подржао. Потом је Вучић, у свом маниру рекао да су га емоције обузеле, јер је он ипак само човек.
Међутим, ово је само једна у низу “цопy-пасте” акција власти. Наиме, на пешачење студената кроз свако место до дестинације протеста, што је сада већ задобило име традиције, видели смо и реакцију власти. Пред скуп Покрета за народ и државу, 12. априла, присталице СНС-а су шетале са Косова до Београда, како би присуствовали овом догађају. Додуше, оно што је тај догађај учинило посебним је чињеница да те присталице нису стварно шетале, већ су периодично улазиле у аутобус, а на „ногама су били“ само испред камера.
На том скупу, били смо сведоци још једног апсурда, где је Вучић јавно изнео својих пет захтева и навео да тражи од надлежних органа да „покрену одговарајуће поступке и предузму све друге законом прописане мере“, због догађаја у претходних пет месеци.
Кратка историја апсурда
Међутим, Србија кроз историју памти “контра-акције”. Почевши од контрамитинга, 24. децембра 1996, када се стотине хиљада људи нашло у центру Београда где је Социјалистичка партија Србије Слободана Милошевића организовала скуп подршке тадашњем председнику државе и то само неколико десетина метара даље од места где су већ месец дана протестовали грађани који тог истог Милошевића оптужују за изборну крађу.
Током ове власти, били смо сведоци већег броја оваквих акција. Прве назнаке овакве тактике против политичких противника су се могле видети “контра-штрајком” глађу од стране, тадашњег народног посланика Александра Мартиновића. Наиме, он је тада штрајковао глађу “против” тадашњег председника Двери, Бошка Обрадовића, због “напада” на посланика Маријана Ристичевића.
Контра-акције су се кроз време полако обликовале у тренд, а први сигнали да су овакви потези постали фаворити међу напредњацима се могло видети током 2023. године. Наиме, тада смо били сведоци Вучићеве верзије контрамитинга, 26. маја 2023. године, као одговор на тадашњи широко подржани протест Србије против насиља. Током те године је и Александар Вулин тражио од страначких колега да почну протест против опозиције, али се то није десило.
Након избора 2023. године, због неадекватних изборних услова и нереаговања Републичке и градске изборне комисије на изборну крађу, народна посланица и потпредседница Странке слободе и правде, Мариника Тепић је ступила у штрајк глађу. Као одговор на њен чин, који је трајао 12 дана, убрзо смо видели и члана Српске напредне странке, Угљешу Гргура, који је почео са својим штрајком глађу. Тај штрајк глађу је био против штрајка глађу Маринике Тепић!?
Током ове године смо достигли недвосмислену кулминацију контра-акција власти, настанком “студената који желе да уче”, познатијег као “Ћациленда”, међу којима су многи старији људи, али и контра-блокаду, овог пута Пионирског парка, а потом и Трга Николе Пашића, одмах испред Народне Скупштине.
Гебелсова стратегија “искривљеног огледала”
Међутим, овакви потези не долазе сасвим случајно. Стручњак за медије и комуникације, Игор Авжнер, за Нову објашњава да нису у питању апсурди, већ “комуникациона стратегија преузимања истих ствари”.
“То је још и Гебелс радио за време Другог светског рата, када су Британци користи оно В као знак победе, а онда су Немци почели да користе исти тај знак као сопствени знак. То ништа није ново. Друга ствар је да све то што постојећи режим ради и са тим Ћацијима, који желе да уче и са шетњама, то су заправо све акције студената и грађане, које су у искривљеном огледалу. Нити су њихови шетали са Косова, већ су вожени са тачке до тачке, а независним медијима је било забрањено да их прате и да их снимају, исто ће вероватно бити са овим штрајком глађу. Реч је о потпуно искривељном огледалу и потпуно неинвентивно, безидејно и са свим што сам већ набројао и неуспешно”, објашњава Авжнер.
Ипак, сатиричар и новинар Њузнета, Марко Дражић верује да је заправо циљ ових акција да се људи “затрпају вестима”, па самим тиме да ставе студентске акције у други план.
Међутим, према Дражићу, проблем за власт лежи у савременим могућностима комуникације, односно да је данас “врло лако упоредити оригиналну акцију и њену јадну копију”.
“Власт покушава да присвоји сваку акцију студената и активиста, али као што су римејк или наставак филма по правилу слабији од оригинала, и њихове акције су трагикомичне бледе копије. Кад боље размислим, све акције су покушали да ископирају, осим вожње бициклима до Стразбура. Вероватно нису успели да пронађу довољан број бициклиста, као ни адекватан град у иностранству у који би требало да возе”, објашњава Дражић.
Ипак, као сваки политички чинилац, циљ је прикупити што већи број гласова.
Међутим, Авжнер за Нову објашњава да овакве “контра-акције” власти не играју превелику улогу у наклоности грађана према режиму. Он каже да је бирачко тело већ “прилично” опредељено, односно да сви они који су се определили за режим неће бити “мотивисани овим потезима да додатно изађу или подстакну најближе, рођаке и суграђане”.
“Са друге стране, сви они који су се опредили против овог режима, схватили су да је све то једна обична фарса и самим тим мислим да никакав утицај на њих неће имати. Постоји једна синтагма у пропаганди која се зове: ‘Буди или први или другачији’. Свако понављање нечијег је копија, а нарочито ако су овако бледе копије“, каже Авжнер.
Ипак, Дражић каже да су овакве реакције власти биле очекиване, односно да чим је Марија Васић започела штрајк глађу, знало се да следи некакав одговор.
“Чим је Марија Васић започела штрајк глађу и жеђу, јасно је било да ће власт имати неки свој контраштрајк, којим ће наравно желети да прикажу како је њихова жртва већа, тако да је ова последња најава штрајка глађу у Ћациленду, за разлику од студената чије акције често изненаде и буду веома ефектне и маштовите, бледа копија и јефтин плагијат, што је уосталом и једна од одлика овог режима”, закључује Дражић.
