© Фото: Медија центар Београд

Академик Матија Бећковић први је добитник новоустановљене награде за укупно књижевно стваралаштво Андрићевог института из Андрићграда код Вишеграда. Бећковић је награђен и за књигу „Три поеме”, а признање му је уручено пре три дана на свечаности у Андрићграду.

„Нема ми писма од Хомера, а мора да ми је писао”, духовито сте зборили у младим данима. Управо вам је стигло наградно Андрићево писмо. Како сте га прочитали?

Републици Српској су припале највеће планине, али од њих су веће оне које људи изграде сами. Један од тих врхова који су озидани ка небу, тамо где је природа стала, јесте Андрићград. То је најзначајнија грађевина после ћуприје на Дрини, посвећена вишим вредностима и вишем животу, само што је сада њен задужбинар Емир Кустурица. Ту су се окупили многи који најчешће нису имали ни своје куће, а камоли своје градове. Када су Јована Дучића питали зашто нема кућу, он им је одговорио: „Шта ће ми кућа, ја ћу имати улицу”. Иво Андрић је био подстанар до своје шездесете године, а није ни помишљао да ће имати град и да ће у том граду окућити своје духовне претке и потомке. Ово је, на неки начин, горњи, небески град.

Хоће ли и Андрићград одолевати „зубљи времена” као мост на Дрини Мехмед-паше Соколовића, који је Андрић тако снажно овековечио?

Андрићград је културни подухват првог реда. Сведоци сте колико се ту приговара, гунђа, људи мисле да би то свако могао, само да су му дали шансу. А то је једна од најчешћих заблуда. Једноставно се родио човек, с том визијом и с том енергијом. Овакву собу где разговарамо с ова два портрета Срби нису успели да направе вековима. Да се подигне споменик Његошу у Београду трајало је ко зна колико дуго. Још 1934. године Андрић је држао предавање на Коларцу „У корист подизања споменика Његошу у Београду”. Подигнут је недавно, а овде је дошао и стао испред цркве, коју нису изградили за толико векова.

Извор: Политика