Прочитај ми чланакЛењин није радио у интересу Немачке већ Енглеске – шокантна открића аутора књиге „1917. – одгонетка руске револуције“.
Историја руске револуције 1917. године тражи изучавање улоге Велике Британије у организаовању „Смуте“ у нашој земљи. Све то је предмет изучавања моје књиге „1917. – Одгонетка руске револуције”,а детаљи, чињенице, прикупљени докази изнети су на њеним страницама.
А ако желимо да се изразимо кратко, то можемо да учинимо и у варијанти чланка…
Интеренсантна је прича руских револуција. Прошло је више од деведесет година од Фебруара и Октобра, а до дан данас је више питања него одговора. Међутим, постоји једна важна и кључна тачка, од које може да почне размотавање нагомиланог и прећутаног. Кључ те одгонетке је порекло наше револуције – долазак Лењина из Швајцарске у априлу 1917. године.
„Пломбирани вагон” који је пројурио немачком територијом, за руску револуцију је више од лакмус папира.
Одмах постаје очигледно да две данас најпопуларније историјске теорије, нису у стању да објасне даљи развој догађаја и зато једноставно морају да „одбацују” мноштво чињеница или да све објашњавају са разоружавајућом дечјом наивношћу.
Немачки шпијун Уљанов, кажу нам многи историчари, вратио се у Отаџбину са немачким новцем. Вођа пролетеријата, кажу други, дошао је да изведе револуцију. Међутим, нико не може да објасни: зашто је Лењин могао да у Русију уђе слободно и зашто није у земљу ушао са потребним документима.
Уочи његовог доласка Привремена влада је објавила у париским новинама упозорење да ће онима који су прошли територијом Немачке судити према ратним законима. Међутим, око тридесетак револуционара мирно је допутовало у отаџбину и нико није ухапшен.
Шта више, у руској амбасади у Швајцарској су добили све неопходне документе чак и новац (!) за карте, а на станици је револуционаре сачекала почасна стража. Кажу да је величанствен дочек на станици пристиглом Лењину обезбеђен за немачка средства. Према другој верзији – радници и војници су одушевљено дочекали свог вођу.
Хајде да покушамо да одбацимо стереотипе. Замислимо се над следећим. У центру престонице Русије, за време страшног светског рата, гомила наоружаних људи свечано дочекује човека који је путовао територијом непријатеља.
Директно на железничкој станици Лењин држи говор и јавно позива на рушење постојећег уређења! И њега нико не хапси и не забрањује његову партију!
Зар нису за немачки новац бољшевици купили и контраобавештајну службу и полицију и армију и саму Привремену владу?
Ову распојасаност не треба доводити у везу са чудним понашањем власти. Мало је познато да су одмах после Лењина, негде након месец дана, у Русију дошла још два „пломбирана” воза у којима није било само бољшевика, већ и револуционари свих могући боја. Отприлике око три стотине људи. То није могло да прође неопажено. Међутим, власт није ништа учинила и тиме је само омогућила субверзивним елементима да мирно подрију државно устројство.
Осим Лењина у Отаџбину се упутио и Лав Троцки. Он је допловио из САД са мноштвом сарадника. У Канади су га британске власти скинуле са брода и ухапсиле, али након тога и брзо пустили. Зашто?
Зато што је то замолила… Привремена влада коју је Лав Давидович пошао да руши!!!
Колико би укупно времена Осама бин Ладен стајао испред Беле куће у Вашингтону позивајући на свети рат против САД и рушење америчке владе? Минут? Два? Тридесет секунди?
Питање би било само колико брзо ће га покупити, а само хапшење се не би доводило у питање. И никакав новац га не би спасио затвора. А Лењина тада нико није журио да ухапси.
Тај толико „чудни” став власти може се објаснити само једном чињеницом – Привремена влада је подилазила бољшевицима! Шта има везе што Иљич стиже у Отаџбину у пломбираном вагону са гомилом „немачког” новца? Нека их троши! Нека слободно издаје субверзивне новине, нека их легално доставља војним јединицама и отворено организује атидржавне митинге.
За све то је била потребна подршка саме власти, без ње Лењин не би ништа урадио.
Међутим, зашто је Привремена влада себи копала гроб?
Тако је могла да поступа само потпуно зависна и марионетска власт која дословно извршава наредбе својих господара.
На питање – ко је управљао дејствима „привремених” – и није тако тешко одговорити како се може учинити на први поглед.
Лењинова револуција је била погибељна за Русију као државу. Логично је да су за њу били заинтересовани спољни противници и непријатељи. Први светски рат је био у току, ратовали смо са Немачком. Одатле и легенда о немачким коренима руске револуције. Међутим, ако изанализирамо сву деструктивну делатност Привремене владе која је очигледно, заједно са Лењином водила игру, онда добијамо друкчију слику.
Иљич, који са Немцима изводи преврат, добија зелено светло од руске владе за поделу армије и пропаганду. Онда је логично претпоставити да је и Привремена влада радила по немачким налозима.
Међутим, у стварности је све било другачије: кад је напокон и једва дошла на власт, Привремена влада је објавила да је одлучна да рат води до коначне победе. А главни задатак немачког руководства тада је био супротан – потписивање мира са Русијом! Поред тога, Енглеску и Француску, наше савезнике у Антанти, нимало није забринуо долазак Привремене владе за државно кормило. Сасвим супротно, обе су је моментално признале и на све начине хвалиле. На крају имамо невероватну ситуацију: проенглеска Привремена влада помаже прогерманском Лењину да узме власт и тако сруши земљу.
То је немогуће: Енглеска и Немачка су се закачиле у борби за светску хегемонију. Према томе, није баш све тако једноставно са „немачком” оријентацијом Лењина. Влада Керенског која је контролисана из Лондона помагаће Иљичу само кад добије такав налог од својих газда…
Уништење Руске Империје 1917. године представља најграндиознију операцију британске обавештајне службе у читавој њеној историји. Управо је Енглеска, а не Немачка током последњих две стотине година била главни геополитички противник Русије. Зато и чињеница да се она на све начине борила против свог главног конкурента није зачуђујућа.
Англо-руски сукоби су стално трајали од завршетка наполеонових ратова. Сетимо се Кримског рата, сталне субверзивне улоге британске дипломатије која је неколико пута осујетила покушаје Русије да заузме Константинопољ.
Затим су промењени методи борбе. Енглеска обавештајна служба је много година финансирала и пажљиво васпитавала руске револуцонаре. Од пет првих конгреса Лењинове партије – три су одржана у Лондону.
Ако се присетимо у коју престоницу и дан данас беже наши непријатељи, онда ће и улога Енглеза у распаду Руске Империје бити мање мистична.
Ова борба се стално водила, а води се и данас.
Организација Октобра и Фебруара – у режији британске обавештајне службе – само се на први поглед може учинити да је неистинита и мало вероватна.
Историју наше револуције треба изучавати уз помоћ најједноставнијег инструмента – здравог смисла.
Да је у једном моменту умро здрав, снажан и веома богат човек, истрага би у свим земљама била вођена истоветно. Надлежни органи би разматрали све верзије догађаја, тражили би мотиве, трагове и доказе. Ни једна варијанта се не би одбацивала уз образложење да „тако не може да буде”. Полицајци се, у свом раду, не смеју поводити за емоцијама, они морају да истражују и оперишу чињеницама.
Да је тако рађено у овом случају, из таме би изронио истински кривац катастрофе која до тада није виђена…
Нећемо политичаре и државнике сматрати идиотима и простацима. Они нису глупљи од нас. И ако су нам њихове активности чудне, то само значи да не схватамо њихове истинске мотиве и циљеве. Уколико се на занимљив начин низ озбиљних политичких догађаја временски подудари, то не значи да се једноставно ради о пукој случајности. Треба потражити оне којима то користи.
Пропаст Русије, а одмах после ње и Немачке, била је у интересу управо Велике Британије (и САД).
Уколико тадашње „загонетне” догађаје сагледамо из тог угла, облаци ће се развејати, а историјске чињенице, које су до тада изгледале необјашњиве, добиће рационалне одговоре. Биће јасне „трагичне заблуде” и „судбоносне грешке” Привремене владе без којих Великог Октобра никада не би било.
Ако одбацимо лексичке заблуде о наивним демократама, који су „случајно” уништили земљу, добићемо суви остатак: прецизне и планске активности оних који су радили на распаду Русије.
Да бисмо уништили било коју државу, треба скинути обруче који је држе на окупу. Они су увек исти: армија; полиција и друге безбедносне структуре; државни апарат који управља земљом. Управо је по тим кључним тачкама ударала Привремена влада, одмах по доласку на власт.
Она је буквално за само неколико недеља из затвора пустила све (а не само политичке!) затворенике, распустила је полицију, ликвидирала контраобавештајну службу и жандармерију. Прогласила је слободу политичке пропаганде у војсци и донела злогласно Наређење № 1 и тиме уништила сваку дисциплину у армији. Истовремено, Привремена влада је, једним потезом пера, распустила целокупну руску администрацију, тј. сменила све губернаторе и вице-губернаторе, а да на њихова места није поставила никога! Зар они нису схватали до чега ће то да доведе?!
Постоји објашњење и за „чудну” толеранцију Керенског према бољшевицима и одсуство англо-француске помоћи белим борцима за обнову земље за време Грађанског рата.
Све што је до сада било чудно и тајанствено – постаје просто логично и схватљиво: Енглези су ти који су убедили немачко руководство да дозволи пролаз Лењину преко немачке територије и да издвоји бољшевицима новчана средства. Владимир Иљич је путовао у Отаџбину са обавезом према Немцима – да Русију изведе из рата, и према „савезницима” – да прекине легитимност руске власти.
Своја обећања Лењин је испунио – склопио је Брес-Литовски споразум, распустио је Сверуски Ујединитељски сабор (парламент). Међутим, он то није радио у интересу Немачке…
Оквир овог текста не омогућује да се изнесу стотине и хиљаде подударности и необичности које указују на истинског аутора Фебруарске и Октобарске револуције. Постоји огроман број таквих чињеница и, што је најважније, све се могу наћи у апсолутно отвореним изворима. Све који су заинтересовани за ова питања упућујем на своју књигу „1917. Одгонетка „руске” револуције”.
И одмах желим да саопштим – у мојим књигама нећете наћи било какву конспирологију. Никакве „тамне силе” — само чињенице. Не ради се о „јефтиној” сензацији, већ о озбиљној анализи догађаја 1917. године.
Са Совјетским Савезом се 1991. године десило исто то!
Као што и данас, из амбасада Енглеске и САД, отворено расту корени многих савремених плишаних и наранџастих револуција.
Ако схватимо разлоге наших претходних пораза – поставићемо темељац својим будућим победама.
Превео са руског: Горан Шимпрага
