Прочитај ми чланак
Преносимо вам у потпуности саопштење српског борца из Донбаса Николе Перовића, из Уните Континентал поводом последњих дешавања у тој бригади.
Браћо, ево мог последњег саопштења који се тиче конфликта који сам имао са Иваном Мачкићем.
Прочитао сам саопштења која су Бата и Горан написали против мене ових дана. Знајући да је Мачкић помало неспособан да размишља својом главом, у потпуности је пао под утицај великог интелектуалца, Радомира Почуче. За разлику од Мачкића, желим да истакнем Почучино пуно име и презиме, али с обзиром на то да сам упознат са његовим менталним недостатком и ароганцијом, нећу допустити себи да наседнем на његове провокације. Нашег великог фејсбук ратника и његове ратне технике, на којима би и Рамбо позавидео, са задовољством сам дочекао у својој Бригади. Мислио сам да се ради о човеку од поверења, те сам га од самог почетка поставио за вођу, не команданта, групе коју су сачињавали Срби.
Од тог тренутка, овај крупни весељак почео је да своја задужења схвата исувише озбиљно. Један други војник из Бригаде жалио се на његове понашање, и затражио да се са њим поприча како би се избегле неприлике. Свестан Почучиних интелектуалних капацитета (по професији, Почуча је новинар), било је тешко објаснити му да се у оваквој ситуацији мора понашати као војник и да мора да слуша наређења. Радомир је имао ту потребу да стално истиче себе, врло често збијајући шале и гласно говорећи, како би привукао пажњу осталих људи.
Но, вратимо се на суштину. Након што смо решили ситне конфликте и пошто смо поново успоставили међусобно поверење, упознао сам Мачкића, Радомировог пријатеља. Како је време пролазило, успели смо боље да се упознамо и ја сам одлучио да га поставим за Команданта логистике у Бригади, знајући да он живи у Москви (додуше илегално). Мени је много значило да имам неког ко је могао да покупи добровољце на аеродрому, да их упути на мене, и ко би могао да се бави свим контактима логистичке или политичке природе које сам имао. Испоставило се да сам починио сам огромну грешку. Није то била наивност са моје стране, већ, једноставно, знајући да смо у рату а да је он Србин, сматрао сам да му могу веровати и ни на крај памети ми није било да наша два саборца имају другачији план од самог почетка.
Тада Бата и Мачкић почињу интезивно да проводе време заједно. Једног дана, Мачкић ми је причао о пројекту који би добио име по Хусарима, што сам ја мислио да ће бити занимљиво јер се радило о пројекту који би објединио Србе и Французе. Прихватио сам да се тај пројекат оствари. Убрзо су нам се Шпанци придружили и наша организација Unité Continentale је одбила да настави са реализацијом тог пројекта, јер смо сматрали да наша првобитна идеја о стварању уније различитих политичких и религиозних партија чији је главни циљ борба против америчког империјализма била много примамљивија него стварање једне строго одређене, ортодоксне Бригаде. Идеја наше организације је да се Новорусија и Русија окрену ка Европи, али оној Европи каква је она некада била, континент поносних и достојанствених народа који се међусобно поштују и раде заједнички на стварању Европе која дели исте традиционалне вредности са Русијом и руским народом. И идеја је била да управо ти борци који су дошли из Европе да се боре у Новорусији буду за Русију веза са оним делом европских народа који исто размишља и залаже се за традиционалне вредности, очување породице и исповедање религије (што мислим да треба да остане лична ствар и не треба да се намеће, већ да се представи као природно стање и спас за изгубљене душе).
Након што је наша организација одбила реализацију идеје о Хусарима, образложио сам Мачкићу разлоге за одустајање од пројекта, али се испоставило да је он већ тада примио 600 евра из Француске који су били намењени за храну и опрему нових добровољаца који су стигли. Рекао сам Мачкићу да више нема потребе да се бави логистиком неко време, све док га не потражим у Москви. Он је то одбио да учини, желећи пошто пото да настави са остваривањем пројекта Хусара, не слушајући притом наређења која сам му дао. Затим је почео да врбује друге људе из Бригаде који на то, подразумева се, нису обраћали пажњу, говорећи им да сам ја француски шпијун, лудак и параноја. Ето на који начин ми је Мачкић захвалио на свему што сам за њега учинио. Неколико дана касније, добровољци су дошли до мене, питао сам их где је новац, а они су ми само одговорили да они ни евро од тог новца нису видели. Видевши на његовом сајту мајице са хусарским логооима, постало ми је јасно да су Почуча и Мачкић злоупотребили и искористили новац наше организације како би направили сопствену Хусарску бригаду.
Након тога, знајући да је Почуча био главни организатор читаве те идеје, одлучио сам да га пошаљем на терен и да га пребацим у другу групу Срба у Доњецку, како не бих више имао проблема са њим. Желео сам да га пребацим у замену за суму од 200 евра, што је била цифра коју сам ја платио из свог џепа за његову авионску карту (како би нам се прикључио као добровољац). Свестан да смо у рату и да новца немамо, сваки динар нам је био битан како бисмо опстали. „Наполеон“, како ме он зове, платио је долазак свих својих људи, опремио их, организовао логистику како ништа не би фалило. А нарочито сам желео да двојици о којима је реч дам шансу да заједнички нешто створе како бисмо се сви заједно борили против америчког империјализма.
Познајући Почучину прошлост, било је незамисливо за тог фејсбук ветерана који је провео један месец у кревету јер је повредио стопало када је желео да удари на другог Србина, да му командант буде неко ко није Србин. Чисто информативно, ја сам рођен у Француској, моја мајка је Српкиња, отац Црногорац. Моји преци потичу са Косова и сви до једног су учествовали у свим ратовима на страни Србије. Моја душа је српска, мојим венама тече српска крв, иако мој ниво познавања српског језика не може да се пореди с Почучиним. Али моје идеје, моје срце, моја душа много су чистији од свих тих простих људи који и у рату увек завиде другоме, гледајући да га спутају и заузму његово место.
У наставку приче, појавио се један човек од педесетак година, Горан Геровац, који ми је, такорећи, дао рок од 24 часа, претећи ми смрћу, а да ме није ни обавестио на фејсбуку. Одлучио сам да контактирам тог смешног човека, који је био јако бесан и клео се да ће решити сукоб са мном, који наводно штитим једног лопова који не жели да му врати његов новац и који је у моје име говорио да је командант Хусара. Можете на Почучином зиду проверити све то, уколико није избрисао објаву.
Но, да се вратим на тему. Након претњи које ми је Горан упутио, одлучио сам да ја поставим ултиматум Мачкићу. Услови су били да Мачкић сними видео у ком се одриче титуле команданта Хусара, у ком ће у знак извињења послати 5000 евра за изгубљено време и штету коју је нанео нашој организацији и да ћу ја допустити да се Хусари оснују без проблема јер циљ нам је свима исти – борба против НАТО фашиста. Ствар је у томе да нисам могао да допустим да командант Хусара буде човек који ме је покрао.
Ето, то би био укратко резиме целе ове приче. Што се мене тиче, нећу више одговарати на њихове провокације. За разлику од њих, ја сам свакодневно на терену и активно радим на довођењу нових добровољаца како бисмо били што бројнији, што опремљенији и како бисмо ефикасно деловали у данима који долазе. Уметност рата је, пре свега, у стрпљењу.
Још једна ствар што се тиче интернета. Без интернета и друштвених мрежа било би немогуће да се толико људи из различитих сфера и делова света заинтересују да нам се придруже. Фотографије и пропаганда су оружје четврте генерације која може променити ток историје ако се користи на стручан начин, што је случај са нашом организацијом до дана данашњег. Да је интернет био присутнији у доба рата у Југославији, виђење историје било би другачије и Срби не би били окарактерисани као злочинци.
Не тражим од вас да се одлучите кога овде подржавате јер ми сви треба да се држимо заједно и да се не делимо јер нас управо неслога и убија. Желим само да правда победи и да лопови и ратни профитери буду окарактерисани као такви.
Нека нам је Бог свима у помоћи, нека ратне профитере врати на прави пут, пут разума, и нека мир поново завлада међу нама!
Никола Перовић, 27.11.2014.
