Фото: Србин.инфо – Ненад Златановић

Изборна кампања за парламентарне, покрајинске (Војводина, али не и КИМ, што је „тековина“ актуелних власти) и локалне изборе 24 априла, може се сматрати макар са политиколошког аспекта, као велики корак уназад у неким елементарним постулатима демократије и плурализма који су тешко стицани током последњих четврт века обнове вишестраначја.  

Посматрано још од обнове парламентаризма 1990. изостајали су чак и запажени дуели супротстављених опција у средствима информисања, неће бити много ни великих предизборних скупова. Владајуће структуре, уз помоћ нама ненаклоњених сила, су добро процениле да фер утакмица вишепартијска неће донети никакве плусеве постоктобарској концепцији која је у мутираном облику напредњака и даље на власти и која доноси вишеструке плодове нама најненаклоњенијим силама у њиховим циљевима девастрирања Србије и Српства у целини (економски крах, демографски суноврат, социјално пропадање, предаја државних преосталих тапија и на северу Косова, некртичко пузање ка ЕУ, увођење НАТО у Србију, одсуство ефективне државне сарадње са српским фактором у окружењу – српском у Црној Гори који води тешке и кључне битке, као и на адекватан начин са републиком Српском и др.).

Ово је најпрљавија кампања, пре свега захваљујући медијима у рукама режима и под утицајем нама најненаклоњенијих сила, кампања чија је укупна порука ирационализам и једна врста хаоса, фантазма, приземних увреда и етикетирања, чак лудила. Управо тај изостанак рационализма, спуштања јавне комуникације на најнижи регресивни ниво, може и у пракси постиже релативизацију суштинских онтолошких појмова који и чине човека оним што јесте, као што су правда, лоповлук, успешност привреде или њен суноврат, поштење, патриотизам, издаја, лицемерје…Замислите сучељавање поштеног и успешног човека са неким ко је антипод томе, коме ће више одговарати хаос и ирационализам у презентацији и комуникацији?! Или иделано за овог другог, изостанак чак праве комуникације. Па наравно оном који је мутан и нечист, што је лако разумети зашто се «предизборна кампања» одвија у оваквом правцу и ко је ту усмерава. Јер уместо да се дискутује о решењима и операционализацији рецимо Бриселског споразума, даје се слика осакаћене Србије без КиМ са хакованог сајта Двери које преноси Пинк, а таквих примера је колико хоћете. Узгред премијер Вучић је по истом питању предао акциони план Владе са својим потписом пре месец и по дана Аустрији и Себастијану Курцу, што је приказао и РТС па нико око тога у контролисаним медијима није ништа проблематизовао, иако је то тешка антиуставна категорија имајући у виду стварни и симболички значај премијера у правном систему нарочито оном англосаксонском који се базира на емпирији поступака државника.  

Патриотска опозиција стиче се већ сада начелно утисак, није постигла могући стратешки циљ око уједињења и квалитетне кампање која би извукла на бирачка места, сходно реалном стању у земљи, највећи могући број бирача и поразила, или чак озбиљно уздрмала режим, али са друге стране неки ефекти су постигнути и они нису занемарљиви. Мислим да никада до сада различити фактори укључујући и «службенике» нису тако успешно радили свој посао разбијања патриотске опозиције, њене фрагментације, и чак у неким случајевима и завађања, до те мере да је то у овом тренутку тешко педантно и изанализирати. И у самим организацијама патриотске опозиције постојала је у неким случајевима појава дефетизма и одсуства мобилизације свих могућих сопствених снага за максимизирање макар сопствених страначких резултата (не рачунајући често фрагментацију и скромну сарадњу између самих странака које чине патриотску опозицију), што ће бити надам се предмет анализа и покушаја корекције након избора. Али на срећу, мислим ипак да се то може рећи, у овим покушајима и борбама патриотске опозиције било је много «незнаних јунака» који ће, очекујем, кључно помоћи да априлски избори  не буду од режима и мекоокупационог апарата прижељкивани «априлски рат» који је несрећно и са петоколонашима у својим редовима водила пре више од седам деценија војска Краљевине Југославије против тада нама најненаклоњенијих сила управо у овом месецу.

Епитет незнаних јунака сада који су изнели кампању својим ентузијазмом се не односи наравно на СНС ботове и сендвичаре, који су имали на располагању (као и осовинска солдатеска у оно време), несразмерну и максималну силу и надмоћ. У овом нашем изборном случају практично и неселективно све медије које постоје у Србији, укључујући и такве који се могу сматрати прљавим и у форми, попут рецимо Информера или (надам се само неких) емисија на Пинку, потом државна и буџетска средства за транспорте свакодневно страначких активиста по читавој земљи, потом компрадорски део елите, који је добио задатак од нама најненаклоњенијих сила већ дуже време да подржи премијера, затим службенике различитих врста који су из наизглед неутралних позиција експерта случајно на водећим местима у медијима и друштву, пребачени у оперативна тела напредњака, укључујући некада и саму посланичку листу. Овоме на жалост треба додати и деловање различитх структура државе Србије која се користе за најразличитије потребе режима и компрадора у слабљењу опозиције патриотске, а о деловању самих нама најненаклоњенијих сила, нво и друге апаратуре, можемо често само да нагађамо, или да предпостављамо за многе опозицији неугодне ефекте иза којих и они (вероватно) стоје. 

Са друге стране ову кампању је добрим делом за патриотску опозицију, ма какав она резултат буде постигла, а биће реално да две листе уђу у народну скупштину (ДСС-Двери и СРС готово сигурно) изнео обичан човек активиста, често ентузијаста, без икаквих материјалних и других добитака, при чему се оштро већ у страрту разликује чак и од најмање плаћене режимске пешадије (сендвичара и ботова), да не говоримо о њиховим елитнијим структурама где се добици материјални и иматеријални изражавају у далеко крупнијим добицима.

Преостало је да се на изборима 24 априла изађе у што већем броју и на тај начин покаже окупационом апарату, нарочито оном страном, да и поред све медијске блокаде и спиновања, подршке компрадорског дела елите,  и невероватне несразмере у свим средствима и ефективама, укључјући и подмукло деловање службеника на различитим позицијама у кампањи, да ће народ казнити ову власт за све пропусте и предаје, на тај начин што ће најмање две листе патриотске опозиције ући у Народну скупштину, а режим уз све небројене повластице имати уочљиво мањи број мандата него прошли пут. Важно је да патриотска опозиција и након 24 априла сагледа своје пропусте, нарочито то да је углавном разједињена изашла на ове изборе, и да је потребна програмска сарадња за наставак борбе, ту су осталом већ и председнички избори за годину дана.

Листа ДСС-Двери је једина у патриотској опозицији успела да се како тако укрупни, и то ће донети резултат, а утиска сам да су њени лидери др Санда Рашковић-Ивић и Бошко Обрадовић били најизложенији у кампањи ударима са свих страна. Ипак њихово држање и борба у овако тешким околностима је утиска сам била лавовска и достојна жеља опозиционих симпатизера, а уз све блокаде они су на моменте досегли и срца и душе хиљада до сада неопредељених бирача, или оних који нису ни планирали да изађу на биралишта. Како сам и сам био више пута за ово време у контакту са лидерима ДСС и Двери, усудио бих се да констатујем да су то људи од посебног квалитета, издржљиви и борбени, прекаљени и сада већ очеличени у борбама које су водили, а у исто време сигуран сам и не много одговорни за извесне слабости организације кампање који су ту и тамо били уочљиви ове листе, нарочито када је у питању ДСС (очајан рад централне фб странице; стављање ју тубе на дссинфо са догађајима некад или чешће никада што је недопустиво ако се има у виду медијски мрак у земљи и да је ово шанса да се то макар делимично сузбије; недовољно ажурно снимање важних догађаја, трибина и скупова сопственим камерама или макар мобилним телефонима, и уопште рад на интернету, који крије огромне могуће добитке за сегрегисану патриотску опозицију што су неке друге организације попут Заветника или Препорода, па и радикали боље искористили; вишемесечно оспособљавање централног сајта странке, који је и после стављања у погон само ретко попуњаван, иако су активности странке-коалиције и материјал за то широм Србије билi огромнi; одсуство коришћења и у приближно доступној мери рада струковних савета током кампање где су светлије тачке Савет за безбедност и Економски савет; изостанак изласка макар једног броја најављеног дневног листа Срећа – што је донекле разумљиво због беспарице; одустајање од чешћих одлазака у народ, укључујући можда изостанак и завршног централног митинга иако је конвенција у Дому синдиката и други слични скупови била свакако на највишем нивоу; недовољно коришћење у кампањи интелектуалаца и признатих стручњака који су блиски странци и др.).  Највећи део ових недостатака је условљен недостатком финансијских средстава и оле повољним условима за рад у изборној кампањи.

Усудио бих се да издвојим по свом избору др Санду Рашковић-Ивић која је можда насупрот фаворизованом Вучићу била најсегрегисанија особа у читавој кампањи, против које су се све разноврсне подмуклости и зла мекоокупационог апарата оштрила и усмеравала. Она је показала невероватну физичку и духовну издржљивост, стоички недељама даноноћно водила кампању, показала изузетан дар и енергију у комуникацији са народом, наступима у медијима, покушавала и углавном успевала заједно са Бошком и другим истакнутим људима организација, да повеже редове странке и коалиције, трпела, као нико разноврсне подмуклости и ударе чак незапамћене на овим просторима од обнове плурализма и смогла снаге да поведе читаву једну идеју, идеју алтернативе и опозиције овом злом стању у земљи ка једном парцијалном успеху, а то је улазак у парламенат. Поред тога и што је веома важно, Санда Рашковић-Ивић је и у изузетно нерегуларним условима за плурализам и демократију, успела да у највећем развеје конструкције и лажи које су систематски вођене и плетене око ове, дозволите ми на запажању, веома лепе и интелигентне жене (из једне изузетне српске поштене и интелектуалне породице), још од тренутка када је постала председница ДСС октобра 2014. Бошко Обрадовић је политичар модерног типа, са мноштвом квалитета и атрибута, који свакако има снага, а надам се да ће и околности у будућности ићи у том правцу, да одигра важну улогу у усмеравању огромне и потенцијално већинске воље грађана Србије незадовољних постоктобарском концепцијом.

ФОТО: Србин.инфо – Ненад Златановић

Шешељ је био и остао уникатан политичар и фигура на српским просторима. Ради се о невероватном човеку, који има импресивне квалитете и упорност, посвећеност идеји, невиђену снагу и интелигенцију, што је показао и у Хагу. Са друге стране стиче се утисак да је штета што не сарађује са другим патриотским организацијама, и утиска сам уз све напред изречене епитете уочљва је и извесна искључивост његова у изразима, која можда одговара радикалима, али није била својствена свим њиховим лидерима историјски, рецимо Пашићу или Миловану Миловановићу, који су показивали и драгоцену мудрост, одмереност у важним тренуцима српске историје. Моја процена изнешена пре готово месец дана након пресуде Хашког трибунала, показала се за сада у добром правцу – да ће Шешељ, који је у бити патриота, спустити липту, и сходно реалним националним интересима за чију се одбрану и реализацију залаже, нешто повећати државотворну саборност у кампањи, смањити опаске и жаоке на остатак патриотске опозиције, и по логици се вероватно све више у перспективи сукобљавати, мада дозирано и са СНС и самим Вучићем (због и даљње претње пре свега која долази од Хашког трибунала у жалбеном процесу, а и неки високи функционери  СРС су такође оптужени због наводне увреде овог несуда, па су кључеви њиховог потенцијалног изручења у Вучићевим рукама). Радикали су ишли на масован контакт са народом, што је у условима медијске стеге дало одређени резултат, мада сам утиска, да је суштинска оштрица напада и сваке сегрегације од режима и апаратуре разноврсне ишла пре свега према ДСС-Двери коалицији, али ни остали из патриотске опозиције нису у бити поштеђени.

Заветници су се тек формирали као странка, и већ сам навео да мислим да је штета што не иду у ширу коалицију на ове изборе, уз све квалитете које имају, посебно је важан тај, да се ради о претежно омладини, у иначе већ стармалој и (плански) демографски начетој Србији, па сама њихова појава већ у старту изазива шире симпатије. Након избора требало би тежити што ширем договору програмском свих битнијих судеоника патриотске опозиције, где Заветници свакако имају своје важно место. Уколико не пређу цензус сада, а ближи сам таквој процени као вероватнијој, ти гласови ће се прелити преко Донт система водећој странци највише, а то је СНС. Уколико пређу цензус, то ће бити подвиг за дивљење, и изазваће симпатије читаве патриотске опозиције у земљи, укључујући и писца ових редова.

Српски препород је политичка странка која има стамену главу, односно лидера проф. Др Слободана Комазеца као једног од наших водећих економиста и свакако човека који је изузетно разрадио и прилагодио за наше прилике неокејнзијанску докторину са социјалним предзнаком, што је концепција која је блиска свим организацијама патриотске опозиције. Међутим, Српски препород нема са самосталним изласком на изборе, и без иоле уочљиве страначке инфраструктуре, практично никаквих реалних шанси да пређе цензус у постојећим околностима, што је штета за читаву патриотску опозицију. Родољубиви су лепо осмислили концепцију за мањинску руску листу, и вероватно је одлука Изборне комисије да им то не призна неправедна и усмерена против патриотске опозиције у целини, пошто ова листа вероватно нема могућности да самостално пређе цензус од 5 % а онако би дошла до једног или два посланика опозициона и ушла у Народну скупштину, овако ће и ти гласови преко Донт бити расути. Све ове листе имају неке шансе можда у покрајинским изборима, и посебно у неким случајевима на локалу да освоје одборничка места. Здрава Србија иде на мањинску листу и може доћи до тог посланика. Питање је да ли листа Паровић-Глишић уз сво уважавање према њиховом српству и континенталној геополитици, због свог односа (пре свега Паровићевог) према СНС и Вучићу се може третирати и даље као опозициона, мишљења сам да може условно. У том правцу она реално не може да дође до цензуса на републичким изборима 24 априла, а да ли ће постићи неки резултат у покрајини и на локалу видећемо.

Можда би се могло споменути да остале изборне листе, које програмски не припадају патриотској опозицији, имају веће или мање шансе за изборни успех, а свакако су у повољнијим околностима третирани од режима и мекоокупационог апрата. То је стога што они не представљају алтернативу постојећем стању и да их и страни фактор споменути не третира као опасност за континуитет спровођења погубне постоктобарске есенције, како је то напротив случај у односу према разноврсној, али ипак програмском антиподу коју за њих све представља патриотска опозиција. Најекстремнија пета колона оличена у коалицији Тадић, Јовановић, Чанак је и најповезанија коалиција, и служи као пример да окупациони апрат спаја и повезује издајнике, а уз помоћ широког арсенала, укључујући и службе раздваја и слама патриотску опозицију. У том правцу постоји могућност да ова листа пређе цензус, јер се ипак ради о три удружене организације.

Када је у питању Пајтићев ДС он ће вероватно ући у Народну скупштину, што се свакако односи и на СПС листу. Доста је било, представља прелаз између патриотске опозиције и осталих странака и листа, због прилично коректног економског програма Радуловића, који ипак има додира са неолибрализмом, а геополитички ова организација није довољно изјашњена, али је јасно да је ближа ЕУ и чак атлантизму, него континенталној геополитици. Листа СНС фаворизована на сваки начин и надувана, дакле прецењена, далеко би лошије прошла да су иоле регуларнији демократски услови нарочито што се тиче медија, али и шире. Ипак прогнозирам да ће добити мање бирача него прошли пут, управо за колико ће две листе патриотске опозиције ући у парламент. Са друге стране преко Донт прелиће им се лавовски део свих листа које не пређу цензус, што ће изразито увећати проценат мандата у народној скупштини у односу на проценат бирача који ће добити. (овог другог ће сигурно бити знатно мање од 50 %, а вероватно и мање од 40 % добијених гласова изашлих бирача, а услед велике излазности могла би да се спусти и на нешто преко 30 % добијених гласова изашлих бирача).

Остало је још само да се изађе на изборе 24 априла и ту је веома важно да грађани схвате да се само изласком на изборе може нешто променити набоље у садашњим околностима. Искористио бих прилику да их позовем да изађу на њих, без обзира на све наведене нерегуларности и подметачине које су као никада до сада срозале углед самог плурализма, а нарочито блокада медија и напади на патриотску опозицију.

Гласањем за неку од листа патриотске опозиције показаће да се не мире са постојећим стањем у земљи, а гласањем за неку од ових листа (прогнозирао сам две) које ће вероватно ући у Народну скупштину директније утичу на нашу будућу борбу и у самом парламенту. А даља борба ће се свакако водити јер када се заврше избори и медијска лажа суочићемо се поново са свим ужасима постоктобарске концепције која се већ четири године спроводи са другом обландом, а истом суштином. О томе говори задуженост земље која је од 2008, дакле од када је формирана Цветковићева влада износила осам милијарди евра, а управо тада долази до теоретског и практичног краха неолиберализма у свету. Но као је Цветковићева влада наставила, као и ове две последње владе (Дачићева и Вучићева) пропалу неолибералну концепцију, што је довело поред свих осталих губитака да сада спољни дуг земље износи 27 милијарди евра. О тадашњем статусу Косова, посебно стратешки важног за остапнак отаџбине севера и оног данас стања, као резултат Тадићевих издаја, Боркових предаја, и Вучић-Дачићевог Бриселског споразума, дакле о фундаменталној и суштинској предаји, лако се можемо уверити. О много чему другом, о томе да нас је сваке године за око 35 000 мање (толико више умре грађана Србије него што се роди), а још више од тога оде у иностранство, а овде се досељава путем пузања ка ЕУ, мигрантског притиска, али и реадмисије све већи број арапских избеглица са Блиског истока и тзв. азиланата из ЕУ (углавном Рома и Албанаца, за неке се предпоставља да нису уопште пореклом из Србије а биће их све више), да не говоримо о продаји преосталог земљишта странцима од следеће године у складу са Еуидеологијом. Алтернатива је ту, она је поред нас, само што због великог спиновања у јавности и једне врсте специјалног рата која се води, грађани су (плански) збуњени, али огромна већина на својој кожи осети да је систем лош и да га треба мењати.  

Зато подржимо патриотску опозицију, једну од њених листа. Ако ме неко од Вас пита пак за кога ћу сам гласати, то ће бити листа број 5 ДСС, Двери, која даје суштинску алтернативу постојећем беспућу и афирмативан програм и пут за избављење земље и народа из кризе. Изласком на изборе и гласањем за неку од листа патриотске опозиције даћемо у суштини алтернативу постојећем стању и поспешити шансе за даљу борбу за оптанак која нам предстоји и након 24 априла. Стога не прихватајте спиноване сугестије које долазе само ка делу патриотске јавности и бирача да се бојкотују избори, зна се ко је задужен за те провокације.

Стога у овако кратком року можемо да дамо свој максималан доприност за неку наду у бољитак, изађимо на изборе 24 априла због наше и будућности наше деце, права на опстанак државе Србије, свих њених грађана, али и Срптва у целини, те подржимо неку од листа патриотске опозиције.

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Дејан Вук Станковић, др Драган Петровић, ДСС, избори 2016, изборна анкета, патриотска опозиција, предизборна кампања, Српски покрет Двери, СРС