Прочитај ми чланакЗа српски народ црква није обична институција, већ институција која за разлику од државе има континуитет. Стога би сукоб цркве и државе, два стуба српског идентитета био фаталан, фаталнији од спољне агресије.
Када дође до трзавица и размимоилажења у кључним ставовима између црквених отаца и државног врха, поготово ако се ради о врхунском националном интересу као што је Косово и Метохија (КиМ), то не да не може да остане непримећено у јавности, већ изазива буру и подстиче сумње.
Недавна полемика између појединих јерарха СПЦ и припадника српског државног врха изнова је подстакла полемике о односу цркве и државе. Међутим, она је надишла досадашње сличне расправе због јединствене теме о којој до сада између СПЦ и државе није било неслагања — Косову и Метохији.
Јединство је сада, наизглед и реторички нарушено и поставља се питање колико сукоб цркве и државе може да угрози српску позицију, када је у питању одбрана националних интереса.
Свака подела и свако изостајање подршке слаби национални интерес, мишљења је историчар академик Љубодраг Димић. Црква се деведесетих година вратила на сцену, па и на политичку сцену.
„Имамо ту тенденцију да црква исказује своје политичке ставове. Имамо ситуацију да се ставови државног врха са ставовима СПЦ само делом поклапају. Око питања Косова остало је недоречено шта је разговарано са патријархом, али свака подела слаби преговарачку позицију“, каже Димић.
На субјектима као што су црква или научне институције су да дају мишљење о неком проблему, додаје он, али политичку одлуку доносе политичари.
„Ми можемо само да им кажемо да их хранимо поузданим чињеницама, знањем, проценама, али одлуку доносе политичари. Оног тренутка када неко други покуша да доноси одлуке, тек тада смо у проблему“, закључује.
За аналитичара Драгомира Анђелковића, сукоб државе и Цркве је нешто што се по сваку цену мора избећи.
„За нас црква није обична институција, то је наша базична институција, можда и старија од државе. Када се ради о држави, имали смо дисконтинуитет, а када се ради о цркви, имамо континуитет од средњег века. Значи, чувар наше националне традиције у већој мери је црква него држава и сукоб између та два стуба српског идентитета био би за нас фаталан, како по питању Косова, тако и после, јер у том сукобу нико не би могао да победи, а он би се отргао контроли и дуго би нас разједао и уништавао“, сматра Анђелковић.
Сукоб цркве и државе он види као већу опасност него што је страна агресија. И црква и држава морају да избегну сукоб, јер на то немају право, категоричан је Анђелковић.
Без обзира на повремене варнице, Анђелковић верује да се на челу и цркве и државе налазе национално одговорни људи, који неће дозволити да црква и држава буду увучене у сукоб.
Са друге стране, напомиње он, јавност мора да зна да је онај ко изазива сукоб опасност за српске интересе и да мора да се стане на страну онога ко је у томе пасиван, односно у дефанзиви.
Oдноси СПЦ и државе имали су трзавице и раније, поготово током деведесетих година. Тада је као гром одјекнуло саопштење Сабора СПЦ, у коме се црква заложила за обнову монархије. Поједине владике, попут Амфилохија и Атанасија, налазиле су се у првим редовима када су студенти у зиму 1995-1996. године демонстрирали против изборне крађе, а сâм патријарх Павле предводио је литију која је пробила полицијски кордон у београдској Коларчевој улици.
Не би требало заборавити ни да је непосредно пре и након НАТО агресије 1999. године тадашњи владика рашко-призренски Артемије био један од главних политичких вођа Срба са КиМ, а да је на њега тадашња српска власт (коалиција СПС — ЈУЛ — СРС) гледала као на политичког конкурента.
ДАЧИЋ НАЈЗАД ПРОГЛЕДАО: Са злочинцима не може дипломатски https://t.co/dCh7116m0H
— СРБИН инфо (@srbininfo) 07. август 2018.
После 5. октобра између нових власти и цркве није било значајнијих сукоба, осим оног изазваног одбијањем цркве да, због раскола у Македонији, дозволи прославу македонске државности у манастиру Прохор Пчињски. Око главних националних и државних питања црква и држава су у начелу биле сагласне.
