Прочитај ми чланак
Пише: Александар РАЗУВАЈЕВ
ДАЉЕ заоштравање спољне и војно-политичке ситуације не остаје у Русији непримећено. Изненађује, међутим, што већ и неки „ватники” (један од погрдних украјинских израза за Русе) и патриоти почињу да постављају питање: вреди ли ратовати за Русију?
Вирус опозиционости одувек је био међу руским патриотама које су стално нечим незадовољне. Јер, неки од њих све до данас бркају Путина са Јељцином и живе у својој реалности из деведесетих година.
Неки не желе да се мире са данашњом стварношћу.
У Русији постоје крупни поседници који су се обогатили на приватизационим комбинацијама. Данашњи либерални блок владе и Централне банке наставља да се држи либералне економске теорије. А на врху – краду. Настављати у овом стилу може се до бесконачности.
Проблем је у томе, драги сународници, што ми другу Русију немамо и неће је ни бити. Независно од тога да ли сте ви у својим замеркама држави у праву или нисте.
За почетак, било би добро да нико од нас себе не сматра власником непорециве истине. Поготово ако немате довољно новца или имате друге животне проблеме. Јер, тада је и за једно и за друго најлакше кривити некога другога, а не самог себе.
На пример, ја – као и већина мојих колега који се баве инвестицијама – сматрам да је очување резултата приватизације из 20 протеклих година – најмање од свих зала у тој области.
Корупција у Русији је по светским мерилима – просечна.
Ја у либералној економској теорији никакав грех не видим, она се учи у свим главним универзитетима света, али та теорија – у условима економских санкција и пада цена на сировине – напросто није за Русију.
Ипак је важније нешто друго, то што се сада сви морамо определити: или смо за Русију, или смо против ње. Избор је управо такав и никако друкчији.
У време Великог Отаџбинског рата, нису сви совјетски грађани били поклоници комунистичке партије и друга Стаљина. Међутим они су одлично схватали да је тада био овај избор: или Стаљин или Хитлер. Тада никакве друге Русије, осим комунистичке, није било.
То су схватали чак и многи лидери белог покрета који су били у емиграцији.
Време је да обуставимо грађанска препуцавања и да схватимо да Русија није дужна нама већ да смо ми у дугу пред Русијом. Ако ње, Русије, не буде – неће бити ни нас. Трећи крах државе за само сто година – наша нација напросто неће преживети.
Позиви из иностранства на револуције и либерални шеријат нису тако глупи и наивни, као што се може учинити на први поглед.
Ми, грађани Русије, сада морамо да будемо стиснута песница, а не раширени прсти.
Да закључим: у светлу последњих сиријских и турских догађајима било је много замерки Белорусима и Казасима који нас нису подржали у мери у којој смо ми очекивали.
Хајде, за почетак, да погледамо мало даље од сопствнеог носа.
И Белорусија и Казахстан нису међу најбогатијим земљама. И те државе имају своје економске интересе.
Осим Руског света, постоји и турански света. То треба знати и поштовати. Али важније је нешто друго: у глобалном свету и Белоруси и Казаси су мали играчи који су осуђени да буду у орбити моћнијих држава. А они се са својим избором још нису коначно определили.
Пре 30 година је Кремљ пустио низ воду и продао за копејке све своје савезнике. Зато – да би нас опет уважавали и сматрали лидерима – ми морамо стално доказивати лидерство својим суседима. Ми морамо показати да је руско покровитељство боље од турског или европског.
Ситне увреде и замерке засад говоре о слабости и инфантилности.
Зато треба престати са кукањем како нас нико не воли.
За пријатеље и рођаке узимају јаке, здраве и богате, а не слабе, сиромашне и болесне.
Fakti
