Након отприлике деценије на власти, ветерани ауторитарног режима се неизбежно суочавају са раскрсницом: да ли да појачају репресију, учврсте свој круг пријатељских капиталиста и исцеде, ако уопште постоје, остатке независних медија, или да се приклоне позивима опозиције на реформе.

 

Ово се много пута дешавало широм света у деценијама после Хладног рата. Аутократе се готово увек одлучују за први приступ и постају ауторитарније Сада, са антивладиним демонстрантима на улицама главног града Београда, српски председник Александар Вучић се суочава са овим избором.

Осам година као председник Србије, а пре тога као премијер, владао је интервенционистички, уз контролисану демократију више него потпуну аутократију. Вучић је исто тако лукаво балансирао на глобалној сцени. Имао је срдачне односе са Москвом, али није био толико пријатељски настројен да би разбеснео ЕУ и САД; а Руси су затварали очи пред продајом српског оружја Украјини. Успео је да придобије Пекинг за милијарде долара инвестиција у индустрију и инфраструктуру.

Иако је Србија још увек само кандидат за чланство у ЕУ, Вучић има блиске везе са лидерима блока као што су француски председник Емануел Макрон и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, не само зато што нуди могућност да европске рударске компаније експлоатишу неискоришћена налазишта литијума у Србији како би Европа била енергетски независнија. Такође је изградио добре односе са блиским сарадницима Доналда Трампа током првог мандата америчког председника.

Вучићев начин да се осигура можда заслужује да га проучавају друге вишестраначке државе. Али код куће му понестаје избора, јер су фрустрације због његове неодговорне и нетранспарентне владавине ескалирале у протесте. Варница је било урушавање надстрешнице железничке станице прошлог новембра у Новом Саду, када је погинуло 16 људи. Станицу су реновирале кинеске компаније у оквиру кинеске иницијативе „Појас и пут“. Вучићеви противници криве за то државну корупцију, лоше управљање и слаб надзор, што виде као обележја његовог режима. 

Од новембра, опозициони демонстранти повремено излазе на улице у великом броју, а недавно су позвали на превремене изборе. Прошле недеље одржани су најнасилнији протести до сада, са сукобима са полицијом у неколико градова.

Вучић би теоретски још увек могао да укине ограничења за нережимске медије, отвори политички терен за опозицију и покрене истински независне истраге о скандалима попут колапса станице у Новом Саду. Такви потези би такође помогли застоју у настојању Србије да се придружи ЕУ. Али реформе нису пут аутократе: Вучић се понаша тако и предузима строжије мере.

ЕУ и Велика Британија су му предуго попуштале, али то више није могуће. Вучића треба гурнути да буде одговорнији и да одржи истински фер изборе; ово је свакако неопходно за сваку наду у чланство у ЕУ. Алтернатива је да ће Србија кренути путем којим је, нажалост, кренула Грузија, постати лажна демократија над којом ЕУ нема утицаја и о чијим ексцесима не може ништа више него да издаје протестне изјаве.

Чини се да је Америка за сада напустила балканско подручје. Али Велика Британија и ЕУ нису. Требало би да делују и искористе свој економски утицај. Ако то не учине и Србија крене даље ауторитарним путем, криви неће бити само Вучић, већ и његове западни присталице који скрећу поглед у другу страну.

 

Аутор: Рула Халаф, уредница Фајненшл Тајмса