Прочитај ми чланак
Бугарска ће своју битку изгубити. Са њеним поразом, до пред истанбулског и папинског ножа доће цео Балкан. Наша заједничка историја, то је најбоље потврдила.
Питање је само да ли ће Бугарска и већина њених националиста имати снаге да схвате ко им је непријатељ и у дубини своје народне душе пробуде дух Хана Тервела и Царева Калојана и Јована Шишмана, који су Балкан подједнако спашавали од муслиманских хордни са Истока, као и од папинских ласкаваца и улизица са Запада.
Како то обично бива, а како смо од Волена Сидерова, његове АТАКА – е, ВМРО – а, Бугарског националног савеза и сличних бугарских организација већ навикли, годишњицу Нејског споразума којим су овој држави пораженој у Првом светском рату и коначно издекламовани услови мира (који су били страшни (не)сразмерно бугарском учинку у поменутом рату), још једном су нас подсетили на то да гро бугарских националиста још увек стоји на анти – балканским основама и свесно своју државу, по ко зна који пут, гура у наручје оних који су Балкан растурали, те оних који су због таквог свог деловања платили цену као и сами Бугари.
Управо отуда, овом приликом неће бити речи о Волену Сидерову, човеку који је „све радећи за бугарске интересе“ лако прихватио власт са Бугарима мухамеданске вере који се „Турцима“ наричу, не мислећи при томе о могућности да ће, кроз недавно најављени пројекат „Родопи – европска регија“, овај истински део Бугарске и некадашња Источна Румелија за коју годину постати оно што је данас српско Косово и Метохија. То се господина Сидерова, изгледа много не дотиче.
Овом приликом, биће речи о ономе што је овде највећи проблем, о трагичној чињеници да после оваквог суштински говорећи, према бугарском националном интересу сулудог и издајничког потеза, Сидеров подршку својих гласача тражи у још једном борбеном покличу против Срба и у суштини читавог православног Балкана, што, а како смо на почетку рекли, додатно открива незнање бугарских националиста који изгледа не схватају да је будућност православне Бугарске могућа само у сарадњи са осталим православним народима полуострва, а пре свих са Србима, Грцима и Румунима.
Са друге стране, а што се тиче ВМРО – а и БНС – а, православни Балканци од ових организација никада ништа добро нису могли ни да очекују, с обзиром на чињеницу да се овде ради о „националистима“ и „деци Кирила и Методија“ који сасвим лако сарађују са католичким реметилачким елементом који тежи да разори Балкан и, што је у читавој овој причи најгоре, границу западне „цивилизације“ коју данас несумњиво представљају САД и остале „демократије“ и њихве перјанице (против којих се ВМРО и БНС наводно боре) поставе ближе Турској и тако додатно окруже православни Исток.
Дакле, не ради се овде само о ревизионизму као таквом који је, ако ћемо искрено, право сваке нације поражене у рату (па и нас Срба), него ефеката које таква политика иза себе оставља. У протеклом веку имали смо прилику три пута да видимо куда нас то води и да, управо захваљујући том искуству, постанемо плен великих сила (не изузимајући ту Русе) које су преко сукоба православних Балканаца настојале да остваре сопствени интерес, не водећи при томе много рачуна ни према потребама својих „савезника“.
Против оваког става господина Сидерова, његових и иних хијена устала је на само национална и православна балканска Србија, него и Румунија и Грчка, сви они са којима Бугарска мора, а које упорно од себе гура.
Против оваквог става „националних радника“ устала су и деца Васила Левског, борци Свете и чисте републике, којих је на жалост у Бугарској мало, али који су, постојани и часни као Павел Чернев, достојни наде да ће Бугарска (и ми са њом) свој пут у светском мраку ипак наћи.
На овакав став „бугарских националиста“ ћутали су, и сада ћуте ДПС и „Турци“ уопште, мудро чекајући баш као и пре стотину година да се православни Балканци још једном између себе побију и тако „турској“ матици поклоне Пловдив, Солун, Кавалу, Бургас, Стару Загору, Приштину, Звечан, Митровицу и стари Рас… као некада Једрене и Лозенград.
Овакав став тих „великих бораца за бугарску ствар“, похвалили су пре свих стари знанци Мађари и Хрвати, никада прежаљени поражени савезници поражене бугарске официрске клике, надајући се да ће у сукобу православних Балканаца за себе узети оно до чега Турци неће стићи: Сарајево, Нови Сад, Сремску Митровицу, Панчево, Зрењанин, Суботицу; Србобран, Вршац, Бања Луку, Приједор, Невесиње, Соколац, Сребреницу, Подгорицу, Београд, Крагујевац, Краљево, Темишвар, Карпате…
Из далека, преко неколико земаља, канала, мора и океана, велике силе дочекале су овај став са благим осмехом и без осуде. И они ће, баш као и не толико давно заиграти на карту некада мудре, данас слуђене Софије коју ће, баш као и у два претходна рата, оставити на милост и немилост разјареним комшијама када прасак куршума поново престане и на сцену ступе пера и праведни гнев.
До тада, Бугарија ће добити „свој“ Пирот, Ниш, Врање, „своју“ Сурдулицу и „свој“ Солун, она ће по старом правилу, баш као и њени латински „савезници“ западно од Дрине, смишљати своје име где га нема, али ће зато синови „Светог Климента“ Скопље ипак морати да деле са Шиптарима. На Црном Мору, у старом Бургасу купаће се Турци, а Васил Левски постаће само бледа слика својих слуђених потомака.
Бугарска ће своју битку изгубити. Са њеним поразом, до пред истанбулског и папинског ножа доће цео Балкан. Наша заједничка историја, то је најбоље потврдила. Питање је само да ли ће Бугарска и већина њених националиста имати снаге да схвате ко им је непријатељ и у дубини своје народне душе пробуде дух Хана Тервела и Царева Калојана и Јована Шишмана, који су Балкан подједнако спашавали од муслиманских хордни са Истока, као и од папинских ласкаваца и улизица са Запада.
Устајте Тервели и Калојани, Балкан вас зове!
(Стево Лапчевић, политиколог)
