Прочитај ми чланак
ФОТО: Бета
Пре неколико година на истом овом месту писао сам о изборима и друштвеним мрежама.
Тада је важио прост принцип – потребно је бити активан на мрежама да би од тога било неке користи. Далеко најактивнија била је садашња владајућа странка, а претходне демократске власти нису имале скоро никакву активност. Све то је допринело резултатима избора, који су нам свима познати.
Шта се од тада променило? Много тога. У политичком маркетингу на друштвеним мрежама сада више није битно само бити присутан. Данас је много битније каква се порука шаље и на који начин, а ово се најбоље може видети на примеру дешавања на изборима у Америци.
Тренутно се тамо одржавају избори унутар странака, из којих ће на крају изаћи по један победник из Републиканске и Демократске странке и који ће затим ићи један против другог. На друштвеним мрежама, два човека су далеко популарнија од било ког другог: Доналд Трамп код републиканаца и Берни Сандерс код демократа. Ова два човека имају дијаметрално супротне програме: Трамп је екстремна десница, а Сандерс екстремна левица. Једино што им је заједничко јесте реч „екстремно” – и управо је у томе тајна успеха на друштвеним мрежама у 2016. години.
Када је Трамп објавио кандидатуру, имао је једва неколико процената подршке, а исто тако је почео и Сандерс. Захваљујући друштвеним мрежама, њихова популарност је скочила до те мере да ће Трамп скоро сигурно победити, а Сандерс има реалне шансе против Хилари Клинтон. Зашто се ово десило?
Аутор: Исток Павловић
Одговор се намеће сам од себе ако заборавимо на тренутак на изборе и погледамо какав је то тип вести и садржаја које људи деле по друштвеним мрежама. У највећем броју случајева то су некакви скандали, згражавања, видео-клипови у којима је неко испао глуп, све екстремне ствари. Ретко када ће неко поставити изјаву која је одмерена и коректна.
Исти овај принцип се може применити на политику. Једноставно, друштвене мреже су препуне екстремних ставова, без обзира на то да ли су они левичарски или десничарски. Хилари Клинтон је одмерена, искусна у спољној политици, има разумне изјаве и рационалне планове. Такви ставови су из перспективе друштвених мрежа ужасно досадни. Свако ће рећи: „Да, то је океј”, али нико неће помислити да тако нешто дели са пријатељима. Берни Сандерс жели да уведе социјализам у Америци, да распарча велике банке на Волстриту и да уведе бесплатно школовање. Наравно да ће људи желети да поставе такве информације на „Фејсбук” – скандалозне су, померају границе.
Идентична ствар се десила са Трампом. Људи су се масовно смејали његовим изјавама, а интернет је био препун његових пародија. Резултат? Након годину дана, скоро сав медијски простор републиканаца на мрежама био је посвећен Доналду Трампу. Остали кандидати су били одмеренији људи са рационалнијим изјавама и зато их нигде на мрежама није ни било. „Одмерено” и друштвене мреже никако не иду заједно.
Ако применимо ово на Србију, можемо уочити двоје људи који су по истом принципу добили ветар у једра од друштвених мрежа: Саша Радуловић и Војислав Шешељ. Радуловић, који попут Сандерса предлаже „ресет” комплетног система у Србији, и Шешељ, који је као и Доналд Трамп схватио суштину друштвених мрежа. Проф. др Новица Милић је овај принцип назвао „провокација као комуникација”.
У оба случаја, дакле, ради се о екстремним ставовима. То је вест. То ће се постављати и „лајковати”. За разлику од тога, погледајте предизборне поруке Демократске странке: „владајућа странка није испунила очекивања”, „погледајте овај графикон који показује да влада не ради добро” и тако даље. То су поруке које се и очекују од опозиције и самим тим су исувише досадне да би их било ко поставио на мреже и ширио даље.
Живимо у времену када на друштвеним мрежама пролазе екстремне изјаве, необични ставови, креативни и „откачени” предлози за решавање друштвених проблема. Такође, битно је да ови ставови буду саопштени у некој чудној форми и да се користи некакав неочекивани, другачији језик. Странке које то буду схватиле имаће највећу корист од дигиталних медија на предстојећим изборима.
