• Почетна
  • ВИДЕО
  • Уз баладу, Mртва стража са Kошара, желимо вам пријатну ноћ
Прочитај ми чланак

Уз баладу, Mртва стража са Kошара, желимо вам пријатну ноћ

0

kosare-2
Mртва стража са Kошара
(Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.

Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.

Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.

Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.

Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“

Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“

„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“

„Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“

Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.

„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“

,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“

„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“

„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“

„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“

„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“

Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.

Слава палим херојима Кошара!!!

Више о свему прочитајте овде: ПОСЛЕДЊА СТРАЖА

12 коментара “Уз баладу, Mртва стража са Kошара, желимо вам пријатну ноћ

  1. SlavenMilanov каже:

    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“ …

    kamen da zaplače…

    Neka vam je večna Slava i Hvala Obilići Srpski !
    niste zaboravljeni…

  2. течић каже:

    Премили створитељу наш, дај да нас сузе не питају предуго, да ли има живих хероја у Србији, јер ови младићи су последњи хероји за које знамо и не смемо их заборавити.

  3. Zelimir каже:

    Ако дозволимо некоме тренутак запитаности, који може доћи, зашто је неко положио свој живот за отаџбину, онда имамо пуно право да са презрењем одбијемо да дамо одговор.

    На почетку агресије на СР Југославију очекивања главнокомандујућих снага НАТО алијансе биле су изузетно оптимистична. Веровало се да наша војска није у стању да издржи ваздушне нападе дуже од три дана и да ће врло брзо потписати капитулацију. Показало се да је рачуница агресора била више него погрешна. Након показане изузетне сналажљивости, храбрости и издржљивости припадника Војске Југославије, команда НАТО наредила је паралелно покретање копнене офанзиве на простору Косова и Метохије испод Проклетија, на Кошарама. Овом операцијом НАТО је покушао да анулира евидентне неуспехе у уништавању наших снага из ваздуха.

    Кошаре су изабране због конфигурације терена, која је ишла на руку страни која је нападала. У том рејону је просто физички било немогуће да се са наше стране пребаци респектабилна техника, што није био случај са снагама алијансе. На северу Албаније већ су одраније биле стациониране снаге НАТО у бази код Тропоје. За борбу је било спремно 12000 војника, од тога 5000 америчких, са 30 тенкова и 26 хеликоптера типа „апач“. Поред ОВК, која је за потребе офанзиве према граници распоредила око 15000 терориста, у нападима су учествовале и регуларне трупе Републике Албаније које су бројале између 6000 и 8000 војника. Посебна подршка долазила је од британских инструктора и припадника јединица за специјалне операције, америчких Зелених беретки и француске Легије странаца.

    Насупрот њима стајало је неупоредиво мање људства и техничких средстава – око 2000 припадника Војске Југославије из састава 125. и 549. Моторизоване бригаде, 63. Падобранске бригаде као и делова Приштинског корпуса. У борбама су учествовали и руски добровољци, међу којима је један на Кошарама и погинуо.

    Географски положај карауле Кошаре

    План агресора био је јасан – ако се заузме Ђаковица, доћи ће до пресецања линија наших снага измећу Призрена и Ђаковице. Касније би се кренуло ка Приштини и тиме би војни пораз Југославије на Косову и Метохији био зацементиран.

    Напад је кренуо, ни мало случајно, 9. априла у три ујутру, на хришћански празник Велики петак, артиљеријском припремном ватром из правца севера. У првом ешалону учествовали су углавном припадници терористичке ОВК, њих око 1700, уз издашну артиљеријску помоћ припадника француске Легије части. Са друге стране, наши браниоци су имали свега 200 војника.

    Сама караула Кошаре, наспрам бетонских бункера са албанске стране, истицала се својом лепотом. Била је изграђена пре свега због идеолошке димензије сукоба између Албаније и ФНРЈ. Међутим, положај карауле је у тактичком смислу био очајан. Cедам граничара су својом невероватном храброшћу и умећем одолели првим нападима агресора и практично „купили“ време за запоседање друге линије одбрамбених положаја. Пад напуштене карауле приказан је у западним медијима као „невиђено постигнуће снага алијансе“ и такозване „Ослободилачке војске Косова“. То ће бити уједно једини и последњи „успех“ које ће ове здружене трупе постићи.

    Да се са правом Кошаре сматрају за једну од најкрвавијих битака током НАТО агресије, сведоче и речи једног од учесника, Љубинка Ђурковића, потпуковника у пензији:

    Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена. Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима. Због тога смо успели да своје материјалне и људске жртве сведемо на најмањи ниво.

    Рушевине карауле Кошаре након завршетка рата

    Осокољен претходним успехом, непријатељ је јуришао и на другу линију одбране. Наша врховна команда је реаговала правовремено. На фронт долази појачање у виду припадника специјалне 63. Падобранске бригаде, уз подршку лаких артиљеријских оруђа која својом прецизном ватром прекидају даље артиљеријско деловање терориста. Тиме је офанзива била у потпуности заустављена.

    Десетог маја, НАТО баца недозвољене касетне бомбе на наше трупе, убивши при том осам војника. Иако је било готово немогуће употребити тешко наоружање на том подручју, два тенка Т-55 запутила су се да помогну нашим борцима. О тежини задатка најбоље говоре речи из поруке командирима тенкова:

    Уз добру припрему имате 30 одсто шанси да прођете тереном, плус патриотизам, плус искуство – крени!

    Врхунским умећем, посаде тенкова успевају да зауставе контранапад непријатеља, пруже подршку пешадији на положајима и помере линију фронта до саме Расе Кошарес, без поновног освајања самог врха.

    Пробој ка врху Мрчај од стране припадника треће армије Приштинског корпуса био је одлучујући у савладавању непријатеља. У духу најславније традиције, наши војници јуришали су на положаје агресора улазећи у борбу прса у прса са узвицима „Напред“ и „Ура!“ Након беспоштедне борбе, врх је коначно заузет. Команда НАТО схвата да мора употребити све ресурсе и, ради подршке својим јединицама које напушта борбени морал, у сукоб убацује своје тенкове. Но наши војници за кратко време уништавају пет тенкова алијансе. Тиме је практично спречена даља тенковска офанзива и продор непријатеља у дубину Косова и Метохије.

    Својим пожртвовањем, дисциплином и изказаним патриотизмом, Војска Југославије спречила је главни циљ стратега НАТО пакта – копнену агресију која је овим доживела свој фијаско. Линија фронта се даље није померала све до краја рата, односно до потписивања Кумановског споразума.

    У борбама на простору у околини Кошара учестовало је 2000 српских војника

    Војска Југославије је у борбама на Кошарама изгубила укупно 60 припадника и једно возило, док су снаге агресора имале више стотина погинулих, као и пет уништених тенкова. Тачни подаци о губицима снага НАТО, албанске војске и шиптарских терориста из разумљивих разлога се крију и до сада нису објављени.

    Србија мора да памти своје хероје, војнике и команданте Приштинског корпуса, који су дали све од себе штитећи наш народ, територијални интегритет и суверенитет од спољног агресора. Завршићу речима главнокомандујућег генерала Приштинског корпуса, Владимира Лазаревића:

    Било, не поновило се, али и да се не заборави!

    PRENESENO SA SAJTA http://akademskikrug.rs/kosare-mera-za-heroje/

  4. nikola96 каже:

    nek im je vecna slava i hvala..

  5. srdjan s каже:

    vecito hvala palim junacima i svima koji su davali svoje najiskreinije za srpski rod.uvek cemo se secati..i vas duh junacki nek bude opomena svima nama koji ravnodusno gledamo kako nam zatiru srbsko bice.vecna slava herojima

Коментари су затворени.