Пролазнице
(Француска романса и шансона; пева: Жорж Брасенс)

Желим посветити ову пјесму
Свим женама које волимо
Кроз пар тајновитих тренутака
Онима које једва познајемо
Које вуче друга судбина
И које никада више не пронађемо
Онима које се појављују

По прозорима на секунду
И које окретно ишчезну
Али чије витке фигуре
Грациозне и танке
Остављају озарене дојмове

Супутници, са путовању
Чије очи, најљепши пејсаж
Чине путеве краћима
Којој смо, можда, једини схватљиви
Али је ипак испустисмо
Не пруживши јој руку

Финим и гипким валцерима
Што се чине тужни и безочни
Једној карневалској ноћи
Онима остављеним непознатима
И никада се не повративши
Заковитлати неки други бал

Онима, већ присвојенима
Што, проживљавајући дане сиве
Бивају нетко други
Тјерају те, бескорисног глупана
Да видиш меланколију
Безнадне сутрашњице

Драге и упечатљиве слике
Надања пропалих дана
Сутра ће те одвести у заборав
И мало среће кад захвати те
Доста је да ишчезну сјећања
Путева из старијих епизода

Али ако нам мањка живота
И размишљамо због зависти
О свој тој назретој срећи
О пољупцима којих се не усудисмо
О срцима остављеним у ишчекивању
О очима никада прозретим

И тада, у уморним вечерима
У намножавању самоће
Духова из сјећања
Плачемо за далеким уснама
Свих оних дивних пролазница
Које нисмо успјели задржати

Les passantes

Je veux dédier ce poème
A toutes les femmes qu’on aime
Pendant quelques instants secrets
A celles qu’on connait à peine
Qu’un destin différent entraîne
Et qu’on ne retrouve jamais

A celle qu’on voit apparaître
Une seconde à sa fenêtre
Et qui, preste, s’évanouit
Mais dont la svelte silhouette
Est si gracieuse et fluette
Qu’on en demeure épanoui

A la compagne de voyage
Dont les yeux, charmant paysage
Font paraître court le chemin
Qu’on est seul, peut-être, à comprendre
Et qu’on laisse pourtant descendre
Sans avoir effleuré sa main

A la fine et souple valseuse
Qui vous sembla triste et nerveuse
Par une nuit de carnaval
Qui voulu rester inconnue
Et qui n’est jamais revenue
Tournoyer dans un autre bal

A celles qui sont déjà prises
Et qui, vivant des heures grises
Près d’un être trop différent
Vous ont, inutile folie,
Laissé voir la mélancolie
D’un avenir désespérant

Chères images aperçues
Espérances d’un jour déçues
Vous serez dans l’oubli demain
Pour peu que le bonheur survienne
Il est rare qu’on se souvienne
Des épisodes du chemin

Mais si l’on a manqué sa vie
On songe avec un peu d’envie
A tous ces bonheurs entrevus
Aux baisers qu’on n’osa pas prendre
Aux cœurs qui doivent vous attendre
Aux yeux qu’on n’a jamais revus

Alors, aux soirs de lassitude
Tout en peuplant sa solitude
Des fantômes du souvenir
On pleure les lêvres absentes
De toutes ces belles passantes
Que l’on n’a pas su retenir

Превод: MajorCampos