Е, мој матори
(Српска поезија; стихови: Душан Стојановић; рецитује: Драган Гага Николић)

Е, мој матори!
Сатови су стали јутрос.
Време се по танкој казаљци прелило.
Прошлост ми њу набила под нос.
Слабо се шта променило.

А мислио сам ветар је однео из главе
и довољно је то име да не спомињем.
Онда сам видео прамен косе плаве…
сав пут тад посуо се ињем.

Знаш, вино што пијемо, старо је.
(Ко њене оци оног дана)
Ови тренуци постоје да сећање броје,
а много таквих стоји за нама.
Заборављени негде где се рађа Сунце,
играмо вечите бегунце.
Хтео бих заувек да останем у сну,
јер у стварности само сам на дну.
Дунав ме носио до напуштеног шлепа,
четрдесет и неку годину далеко.
На срцу су се рашила два ситна штепа,
а то се деси кад кренеш преко.
Шетамо по Чубури. Сновима лутамо.

У грудима ми пароброд, њени прсти у шаци,
у џепу позајмљене кошуље,
позајмљених сто кинти
и само једна жеља:
да вечно трају кораци.

Ознаке: Драган Гага Николић, Душан Стојановић, Е мој матори, песма за лаку ноћ, романса, српска поезија