Прочитај ми чланак

ПАТРИОТЕ ИСПРЕД СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ СЛОЖНО ПОРУЧИЛЕ: Нема предаје Косова и Метохије!

0

Вечерас испред Скупштине Србије био је одржан патриотски скуп са јасном поруком да никаква подела нити предаја Косова и Метохије Албанцима, од стране режима Александра Вучића, не долази у обзир.

На скупу је било присутно, упркос снегу који је стално падао, око 500 људи. Присутнима су се обратили Дамњан Кнежевић („Нема предаје КиМ“), др Јована Стојковић, др Милош Ковић, Кристијан Каш (норвешки патриота), Томислав Рачић (ратни војни ветеран са Кошара), Марко Аксеновић Арса („Нема предаје КиМ“) и Дејан Петар Златановић (Србин инфо).

Ток протеста

17:30

На крају су се присутнима обратили Кристијан Каш (норвешки патриота), Марко Аpсеновић Арса (Нема предаје КиМ) и Дејан Петар Златановић (Србин инфо). Дејан Петар Златановић је у свом говору истакао да за српски народ нажалост опет долазе тешка „косовска“ времена, када ће се открити ко је међу Србима нови Обилић, а ко нови Бранковић.

17:04

Окупљенима испред Скупштине Србије обратила се др Јована Стојковић испред удружења које се бори за породичне вредности у Србији.

Она је затражила од српске државе да прогласи окупацију српске јужне покрајине КиМ и да наша држава најзад стане у заштиту родитеља, њихове деце, те да учини све да нас буде више, а не мање у Србији.

16:48

Присутнима се обратио и др Милош Ковић један од иницијатора и потписника Апела за одбрану КиМ. Он је истакао да је Србија окупирана држава али да Срби нису робови и да српски народ никад неће пристати да буде у ропству.

У колико бисмо изгубили Косово, Ковић је подвукао, Србија би ускоро изгубила и остале делове своје територије Рашку, Војводину…

Због тога, закључио је српски научник, Косово је и сад и увек ће бити српска земља која нема цену и која не може бити предмет ниједног договора са шиптатрским окупаторима на Косову.

16:33

Пристунима су се обратили Дамњан Кнежевић испред народне иницијативе „Нема предаје Косова и Метохије“ и Томислав Рачић, ратни ветеран са Кошара. Оба говорника су истакла да Косово и Метохија не може да се решава путем реферндума, нити је приватна ствар ниједног човека, макар био он и председник Србије.

Током њиховог говора окупљени су палили бакље.

16:17
Тренутно сви присутни певају „Тамо далеко“. Пристиже још људи, тренутно има око 500 протестаната.

16:10
Упркос снегу који је почео да пада, на протесту се окупило за сада тристотинак људи. Пошто стално пристижу нови демонстранти, скуп ће почети са закашњењем од десетак минута.

Градски саобраћај од Таковске па до Трга Николе Пашића је заустављен због почетка протеста.

 

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

82 коментара “ПАТРИОТЕ ИСПРЕД СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ СЛОЖНО ПОРУЧИЛЕ: Нема предаје Косова и Метохије!

  1. Владимир Челекетић каже:

    У реду је то што људи демонстрирају, разлога има и не мислим да су Ковић или Златановић Вучићеви играчи задужени за замајавање Српства. Био сам на сличним демонстрацијама 2015., против масовне миграције, 200 учесника, 300 до зуба наоружаних керова спремних да нас све побију ако се нареди и један у цивилу који се демонстрантима камером уноси у лице. Од аутобуске до Трга Републике хиљаде Арапа, црнаца и којекакве циганије. Београђани се релаксирано шеткају, седе у кафићима и претурају по продавницама. То је Србија. И тако ће бити на даље, а да би се то променило потребна су, не и довољна, два услова. ЈЕДНА политичка организација са јасним програмом и ЈЕДАН препознатљиви вођа, харизматичан, не неко типа Ковића. До тада…

    1. Слободан српски херој каже:

      Слободан Милошевић није издао Српску Крајину. Држава Хрватска је постала члан УН 22 маја 1992.год. и како да Слободан Милошевић присвоји пола територије државе Хрватске која је била члан УН. Ни један српски политичар никад нису изговорили да је Слободан Милошевић нешто издао или да је нешто лоше урадио по Србију и Србе.

    2. Владимир Челекетић каже:

      Па присвојио је, мислим, туђом крвљу, а онда направио СРЈ без тога што је присвојио и коначно, то што је присвојио, вратио Хрватима 1995. Да ли је то добро или лоше по Србе, ствар је тумачења.

    3. Слободан српски херој каже:

      Да си ти био Председник Србије на који би ти начин присвојио државу Хрватску која је била члан УН од 22 маја 1992.год.
      Због таквих ко тебе ментално заосталих Србија је окупирана 5.октобра 2000.год.

    4. Владимир Челекетић каже:

      СР Југославија је створена 27. априла 1992. У то време спорна територија је већ била у српским рикама. Неколико месеци пре тога.

    5. Слободан српски херој каже:

      Зашто Дража Михајловић или Милан Недић или Александар Карађорђевић нису присвојили Хрватску ??

    6. Владимир Челекетић каже:

      Е, то већ не бих знао. Додуше, чуди ме за Недића, он је баш био у прилици. :)

    7. Слободан српски херој каже:

      СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ је СРПСКИ ХЕРОЈ

    8. Слободан српски херој каже:

      Слободан Милошевић није издао Српску Крајину
      Објављено: 14.08.2015.год.

      Пише, Горан Јевтовић

      Пуних је двадесет година од када је у злочиначкој операцији „Олуја” завршено етничко чишћење Републике Српске Крајине. У Србији, али и широм васколиког Српства, укорењено је мишљење, које је временом прерасло у прави аксиом, да је Слободан Милошевић августа те 1995. године починио издају.

      Тачније, тврди се од стране једног, не малог броја (убеђен сам да је то чак значајна већина) врхунских интелектуалаца, јавних личности, професора универзитета, угледних српских имена, као и од стране лидера скоро свих странака, да је Милошевић имао договор са тадашњим изасланицима америчке администрације за Балкан и, подразумева се, са хрватским поглавником Фрањом Туђманом, да се проблем трајно реши у корист српске штете, трагедије и понижења.

      Појављивали су се разноразни очевици (наравно, из друге и треће руке), сви могући аналитичари, историчари, експерти, дипломате, министри српских земаља, написане су многобројне књиге, мемоари, текстови, колумне, пристиже из дана у дан накнадна памет, избијају на површину „ексклузивни” подаци из личних архива, али, до сада, не видесмо ни један прави доказ. Доказ у виду необоривих чињеница. И, наравно, не упознасмо сведока који је том чину непосредно присуствовао, односно, био укључен директно или индиректно у посао издаје. А нема ни тајних снимака, рецимо, састанака на којима се о издаји одлучивало, или макар једне пресретнуте телефонске комуникације.

      Чак се и недавно активирани, ваљда најмеродавнији сведок (и један од организатора) пада Крајине, бивши амерички амбасадор у Хрватској, Питер Галбрајт, о томе није изјашњавао. Или, боље рећи, ни једним словом у ауторском тексту, а затим и у интервју хрватским медијима, није поменуо тако нешто. Макар у назнакама, макар и између редова. Напротив.

      И покојни Ричард Холбрук је све тајне у вези са тим однео са собом у гроб. А имао је времена да их саопшти. И дебеле разлоге за то, свакако.

      Такође, у чувеним и много пута емитованим Брионским транскриптима, нема ни помена о Милошевићевој издаји. Ко је бар мало користио логику, могао је да закључи истог оног тренутка када се појавио тај, најоригиналнији доказ о геноцидном затирању Крајине, како је просто невероватно да Фрањо Туђман, у обраћању својим генералима, ни једном речју није поменуо евентуални договор са српским лидером и, подразумева се, пренео им гаранције које је, следствено, морао да добије од Милошевића. Тим пре што хрватски председник том приликом није држао само мотивациону беседу, већ се добрано удубио у скоро све детаље испланиране борбене операције. Чак до тога да је присутнима диктирао и садржај летка којим се Срби позивају да остану на својим огњиштима те како им се „тобож ништа неће догодити”.

      Уз све то, Милошевић је испоручен Хашком трибуналу где је провео, као на стрелишту, скоро пет пуних година. Многа утицајна имена са ових простора, али и из најважнијих држава света, су продефиловала на монтираном и понижавајућем суђењу и, као што је познато, трудили се да му загорчају живот и окриве за све и свашта. Борио се као лав. Очи у очи са онима који му свакако нису мислили ништа добро. Пред телевизијским камерама и пред бројним извештачима.

      И, поново ништа. Ни једне макар назнаке да је плански, индивидуално или у дослуху са још неким српским изродом, починио, како поједини угледници кажу, кривично дело издаје (иако тако нешто никада није постојало у кривичном законодавству Србије и Југославије, зато што је издаја (не) морални чин, својеврсно последично стање, и не постоји формално као кривично дело; постоје неке друге инкриминације која третирају наведену проблематику).

      Но, да баталимо кулоарска и остала нагађања према познатом рецепту рекла-казала и да овај пута игноришемо пророчке способности појединих српских и осталих интелектуалних перјаница (којима се благовремено „приказало” да ће се издаја догодити), па да ово најмучније српско питање размотримо из једне друге визуре. Из реалног и рационалног угла, коме до сада није посвећена одговарајућа пажња.

      Дакле, дилема не би требало да буде (1) шта је то Милошевић урадио да би организовао и спровео наводну издају, јер, за тако нешто, сложиће се сви, било је довољно да ћути, да не предузима ништа и да се, српски речено, прави луд, да буде пасиван, лукав, искварен. Права дилема је (2) шта је и колико је заиста могао свих тих година, а посебно 1995., да као председник Србије конкретно и стварно учини – дипломатски, на међународном плану, с једне, и као члан Врховног савета одбране СРЈ, с друге стране. Односно, чиме је располагао, како би спречио војнички пад Републике Српске Крајине и масовни егзодус српског народа.

      У вези, прве (1) дилеме намећу се логична питања – ако је био издајник, шта је чекао пуне четири године? Зашто није раније кренуо у обрачун са крајишким Србима и одрекао их се – издао, продао, предао… Рецимо, у првој, другој или трећој години рата (или је издајник постао тек ’95), већ их је помагао колико год је могао, свим силама и средствима?

      Најчешће тумачење је (јер валидних објашњења засад нема) – па добро, издају је чинио у више корака, како се не би правовремено уочила и била изведена наивно.

      Напред наведено тим пре, што је за издају имао небројено прилика и реално покриће пред српском јавношћу и бирачким телом – од чувене конференције којом је септембра 1991. године председавао лорд Карингтон, до разноразних планова тзв. међународне заједнице, затим Бадинтерових тумачења распада земље и сличних антисрпских активности иза којих је, својим неприкосновеним ауторитетом, стајао тадашњи Савет безбедности ОУН. И то у условима невиђених притисака на СР Југославију и српски фактор у целини на простору бивше СФРЈ – од бруталних санкција, ембарга, блокаде и сваковрсног исцрпљивања, до отворених оружаних претњи. Без савезника у међународној арени и пријатеља који су имали моћ да помогну.

      Помињање чувеног Венсовог плана који је усвојен под притиском Запада још у време СФРЈ, с краја 91. и почетка 92. (дакле, у то време не одлучује Милошевић, већ целокупна политичка булумента савезне државе и свих република), те у вези са тим стављати у исту раван као гаранта постигнутог споразума и изједначавати одговорност тадашњег СБ ОУН, с једне, и ону велику (и већ обезглављену) Југославију, с друге стране, заиста је плитко и у најмању руку малициозно. Особито што се упорно, више од две деценије, натура теза како је ЈНА, која је већ била у потпуном расулу и практично без врховног команданта (паралисано Председништво СФРЈ), могла да интервенише. Рецимо, на Миљевачком платоу, као једном од пресудних догађаја у вези са тим.

      А затим, по инерцији, пребацивати такву одговорност на тек створену и неконсолидовану Војску Југославије (случај Медачки џеп и многе друге злочиначке операције Хрватске војске), која, услед немилосрдних резолуција СБ, није могла ни главу да промоли преко граница нове државе, заиста је некоректно. И неистинито.

      И управо зато да поменемо најважније резолуције (и кратко их прокоментаришемо), којима су, корак по корак, перфидно и унапред прорачунато од стране западних сила, које су тада потпуно доминирале светом, везиване руке српском фактору не само у Крајини, већ и у свим осталим деловима бивше заједничке државе.

      Почело је са Резолуцијом 713. од 25.11.1991. где је истакнуто да се територијални добици и промене (републичких) граница наметнутих силом, унутар Југославије (дакле, спољна граница СФРЈ се више не третира), неће признавати.

      Затим је уследила Резолуција 724. којом је верификован Венсов план из новембра 1991. године (поред осталог регулисао повлачење и ускладиштење тешког српског наоружања), да би већ Резолуцијом 762. из јуна 1992. почела деградација наведеног документа-плана, којом је, у пракси, легализована оружана операција Хрватске војске на Миљевачком платоу. Иако је Хрватској војсци наложено да се повуче, истовремено је омогућено да се нагомилају огромне снаге њихове полиције.

      А онда су уследиле резолуције 752. и 769. и недвосмислена најава шта следи и како ће проћи српски народ преко реке Дрине. Тим резолуцијама, оно што је најбитније, налаже се да и последње јединице ЈНА напусте територију Хрватске и БиХ.

      Резолуцијама из 1993. године 802. и посебно Резолуцијом 815. где се у тачки 5. утврђује да су зоне под заштитом УН интегрални део Републике Хрватске, се апсолутно прејудицира политичко решење и Република Српска Крајина (не)формално укида.

      И након свега, следи печат на својеврсно убиство са предумишљајем – 17. априла 1993. године усваја се Резолуција 820. која максимално пооштрава санкције против СР Југославије, којој је (обратимо пажњу, ово је од посебне важности), поред бројних казнених и осталих мера, забрањена свака врста саобраћаја ван своје територије, па чак и пловидба међународним водама и реком Дунавом. Чланом 12. наведене Резолуције уведене су тоталне санкције, које су се односиле чак и на забрану упућивања хуманитарне помоћи према Републици Српској Крајини и Републици Српској.

      Врхунац претходног, слободно се може констатовати, организованог злочиначког подухвата СБ ОУН, долази са Резолуцијом 871. од октобра 1993. године када се брише валидност РСК као стране у процесу, и коначно, са Резолуцијом 981. од 31. марта 1995. године (месец дана пред операцију „Бљесак”) тачком 2. се укида УНПРОФОР и оснива „Операција за повратак поверења у УН”, што је била суштинска измена улоге плавих шлемова и сигнал Хрватској да, практично, крене са етничким чишћењем Срба.

      Поред наведених резолуција, које су недвосмислено и систематски темпиране противу српске стране и са основним циљем да се Р. Српска Крајина неутралише са карте света, не сме се заборавити дуготрајна, мучна и злокобна медијска сатанизација Срба, која је вођена у правом психолошко-пропагандном (информативном) рату. Операција која се, како је време одмицало, интензивирала достижући врхунац бешчашћа, лажи и организоване преваре библијских размера. Нешто до тада незабележено у светској историји.

      И питање свих питања – шта је и на који начин у тим условима, у правој катаклизми која нас је снашла, Милошевић могао да уради на дипломатском и политичком плану, заједно са руководствима СР Југославије, Србије, Р. Српске и Р. Српске Крајине? Без савезника у свету којих није било ни на видику и са суспендованом столицом СРЈ у Уједињеним нацијама.

      Шта је могао да уради као први човек Србије, условно, против Хрватске и Босне и Херцеговине, које су увелико биле међународно признате државе? Иза којих је, дакле, стајала комплетна међународна заједница – ОУН, ЕЕЗ, ОЕБС, НАТО, Ватикан, и бројне друге организације и заједнице, као и све земље света појединачно. Али, не симболично, већ строго формално и уз ангажовање свих могућих капацитета – политичких, дипломатских, економских, финансијских и пре свега, војних.

      Уколико је одговор – требало је да поднесе оставку на све функције и да се склони са политичке сцене – то је и могло да пије воду 90-тих, онако како су са српских тргова одапињане досманлијске стреле и вршено испирање српских мозгова. Али, управо су „демократске” промене петог октобра (организоване и вођене управно од оних који су нас брутално оружано напали 1999. године) показале, и то и даље траје, ево, пуних 15 година, да западни силници нису прогањали и уништавали „Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије”. А ја бих додао и Српства у целини.

      Што се тиче оне друге (2) дилеме – шта је могао Милошевић да учини као председник Србије и посебно као члан ВСО (под условом да су му намере биле часне), дакле, војнички, у одбрани Крајине, е, то је оно поље око кога се ломе главна копља. Поље на којем су избрушене све могуће оштрице и где је плански (али и из незнања) извршена главна замена теза и створена потпуно лажна и накарадна слика. Утисак који је, највероватније, окупирао огромну већину Срба. И с ове и с оне стране Дрине. Пример дефетизма за уџбенике.

      О чему се заправо ради, где се крију заблуде, предрасуде и како се упорно, намерно или не, обмањује широка јавност?

      Најчешће питање и свеопшта срџба своди се на следеће – зашто Војска Југославије није ангажована након операције „Бљесак”, а затим и превентивно пре „Олује” и, подразумева се, у току те операције, односно у првих неколико дана њеног трајања?

      Уколико занемаримо све напред наведено – срамне резолуције СБ ОУН, санкције, блокаде, забране, претње, притиске, надзирано небо, плаве шлемове на терену (а то значи, између осталог, и стотине агената и информатора усмерених противу српске стране), тадашње руско руководство у истом западном колу, уколико занемаримо чак и постојање НАТО-а (тих година на врхунцу политичке и војне моћи, чије су се трупе налазиле на границама бивше СФРЈ, као и у Јадранском мору), доћи ћемо до недвосмислене, унутрашње препреке. А она се зове – Устав СР Југославије, који је врло прецизно регулисао употребу Војске и њено евентуално ангажовање ван граница земље. И то према међународним, општеприхваћеним демократским стандардима.

      Дакле, Војску није могао да ангажује један члан Врховног савета одбране, макар имао такав ауторитет и макар се звао Слободна Милошевић. Нису могла да то учине ни јединственом одлуком сва три члана, већ је таква, најважнија супозиција, искључиво била у надлежности Савезне скупштине. И то тако што би морало, уколико би се држали строге форме, да се прогласи ратно стање. Значи, објава рата Хрватској као независној држави.

      Када кажем Војска, не мислим на тадашњи 30. Кадровски центар организован у Генералштабу ВЈ, којим смо регулисали појединачна упућивања бројних припадника Војске Југославије (углавном рођених на тим просторима, као и бројне добровољце) у Војску Р. Српске Крајине (онај други, 40. Кадровски центар је био резервисан за Војску РС) за све време трајања рата, већ мислим на борбене и адекватно наоружане саставе – лично наоружање, опрема, тешка техника, моторна и остала возила, припадајућа логистика, пратећи системи за разне видове обезбеђења и друго.

      Све у свему, да би се Крајина која је имала, према званичним подацима непуних 30.000 бораца, одбранила од противника који је бројао преко 130.000 припадника Хрватске војске (непосредно борбено ангажовани у операцицији „Олуја”), што је било далеко изнад односа снага који предвиђа успешну одбрану, а то је 3 : 1 у корист нападача, СРЈ је морала да упути најмање 10-так до 15-так хиљада бораца, распоређених у одговарајуаће компактне борбене саставе тадашње тзв. „А” класификације.

      Значи, еквивалент 5 до 10 бригада (моторизоване, оклопно-механизоване, специјалне снаге и бар једна артиљеријска јединица тог ранга). Све испод тога било би незнатна сила и не би донела скоро никакве ефекте. Дакле, јединице које би морале да под борбом маршују 500 до 700 километара преко територије БиХ, у амбијенту апсолутне превласти ваздухопловства НАТО-а, који се тада (бар што се тиче Савезничке команде у Напуљу), налазио у пуној борбеној готовости.

      И да буду спремне за заустављање нападне операције Хрватске војске, затим, на одсутну одбрану и у готовости да, након наношења губитака непријатељу, крену у противудар у садејству са снагама Војске РСК и поврате изгубљену територију. А затим и да је држе под пуном контролом.

      Да ли је такво борбено ангажовање значајних ефектива Војске Југославије реално било могуће? У наведеним условима и у створеном међународном амбијенту. У времену када смо унутар Србије били развучени на бар два својеврсна фронта – Косово и Метохија и Рашка област, због чега су нам бројне јединице непрестано биле истурене у простору.

      Напред наведене, пресудно важне чињенице, најчешће нису узимане у обзир, нити је након толико година другачије. Мало ко је размишљао и тада и сада (од оних с почетка овог текста), шта би значило да се мимо Устава, Закона о одбрани и Закона о Војсци, као и мимо бројних подзаконских аката – прописа, борбених и осталих правила, упућују рочни војници, старешине, војници по уговору и цивилна лица, држављани Србије и Ц. Горе, наравно, у склопу својих борбених јединица, на територију тада независне државе Хрватске.

      Ко би преузео одговорност за погибије, рањавања и друге тешке последице, којих би неминовно било? Шта би о свему томе саопштавала бројна и изузетно организована пета колона? Који би били ставови тадашње опозиције, која је Милошевића доживљавала као диктатора?

      И, тако смо имали невиђени парадокс, који је до данас актуелан – оштро је критикован тзв. недемократски председник, аутократа, узурпатор власти, који није, гле чуда, у случају Српске Крајине (као и Републике Српске) наступио управо супротно, а то значи, баш онако диктаторски и апсолутистички – безглавим слањем јединица Војске, мимо Устава и противно одлукама СБ ОУН и суштине међународног права.

      У таквом амбијенту прилепљена му је етикета издајника. Белег који се, како време одмиче, све дубље урезује не само на лик и дело Слободана Милошевића, већ и на савести свих нас, колективно.

      На крају још неколико питања – да ли је Милошевић, ако се све околности пажљиво процене и вреднују, имао уопште потребе да било кога издаје (продаје, предаје) и да, следствено томе, симболично капитулира? Да ли је могао било шта озбиљније, од онога што је чинио, да предузима, у атмосфери потпуне изолације и перманентних притисака и претњи? Да ли је уопште постојао било какав маневарски простор? Да ли је постојало национално јединство у Србији и да ли смо дисали једним плућима?

      Да ли је, у коначном, срамота бити поражен, не од Хрватске у акцијама „Бљесак” и „Олуја”, већ од оних који су стајали иза ње, годинама је припремајући и отворено садејствујући, а то су најјаче чланице империјалног и злокобног НАТО савеза?

      Јер, забога, није Милошевић напао ни Хрватску, ни Босну, нити се усмерио да руши НАТО, већ је све било супротно. Баш онако, како се, скоро па идентично, одиграло и ’99-те на Космету. И њега и све нас су брутално напале западне силе, неколико стотина пута војно и економски јаче, одавно решене да мењају карту Балкана. И да нас, једноставно, затру.

      Тај напад и даље траје, само неоуружаним облицима.

      За сада.

      Горан Јевтовић,

    9. Слободан српски херој каже:

      СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ је СРПСКИ ХЕРОЈ

      5.октобар је дан ОКУПАЦИЈЕ СРБИЈЕ.

      Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије.

    10. Слободан српски херој каже:

      Шта нам је донео 5 октобар и скидање Слободана Милошевића ??
      Донео нам је глобалистичку, неокапиталистичку, робовласничку диктатуру, анархију и некултуру. Донео нам је левке за испирање мозгова. Донео нам је подмуклост, подлост, деструкцију сваке врсте, свих облика. Донео нам је лаж у свему, за све и о свему. Донео нам је беду, глад, сиромаштво на сваком кораку, безбројне народне кухиње, довео нас пред контејнере. Донео нам је хаос у коме се не зна ни где је крај а где је почетак било чега.
      Донео нам је пљачкаше, разне тајкуне, израбљиваче, отимаче много чега што је народ деценијама стварао и створио. Донео нам је разне белосветске поробљиваче. Донео нам је безбројне иностране банке које су нас до голе коже опљачкале. Донео нам је приватизацију која нам је уништила све што смо имали. Донео нам је енормне дугове. Донео нам је, ма ко шта мислио о томе, чисту и беспоговорну окупацију.
      А сада о томе шта нам је однео.
      Однео нам је систем који у многим својим сегментима није ваљао, није био добар, наравно, али га је требало мењати, дорађивати, побољшавати – био би бољи од овога што сада имамо. Однео нам је државу, којој ни дан-данас не знамо границе. Однео нам је економију: и банке, и привреду, и у привреди, беспоговорном и невиђеном пљачкашком приватизацијом, све што је радило и производило. Однео нам је дакле производњу и извоз. Однео нам је школство, породицу, отео нам је децу, однео нам је васпитање. Свакодневно нам односи део по део онога што смо били: и традицију, и национално осећање, и знање, и веру, и песму и игру, и културу, и забаву, и спорт…

  2. NgoeuInformer каже:

    Kokan Mladenović: Naredna promena – lustracija svih od devedesetih

    Reditelj Kokan Mladenović smatra da živimo u neofeudalizmu u kom feudalac raspolaže životom i pravima radnika. Uspeli smo da zadržimo postjugoslovenski “hladni rat” i da se hranimo međusobnim glupostima, kaže o regionu. Navodi da želi da veruje da će neka naredna promena u Srbiji obuhvatiti lustracijom sve koji su bili na vlasti od devedesetih do danas.

    “Jami distrikt”, predstava sa sedam Sterijinih nagrada, igra se u Zrenjaninu u Kulturnom centru 20. novembra. Mladenović kaže da je predstava igrana više od 50 puta, da ih čekaju Pariz i Lijež, ali da se uvek raduju nastupima u Srbiji. Ističe da se predstava podjednako lepo prihvata i u Srbiji i u Hrvatskoj i BiH, a o svima loše govori. “Ako tako rigidno shvatite fenomen ‘nacije’ , onda završite kao majmuni za neke korporativne interese. Kad se ukinu nacije, ostaju korporacije koje će vladati našim životima”.

    Taj korporativni fašizam u kom živimo crpi energiju iz naše gluposti i nerazumevanja, iz našeg talenta da proizvodimo nesreće, kaže gost N1.

    “Svuda je taj neoliberalizam ili korporativni fašizam, kod nas je to neofeudalizam, jer zapošljavajući neke ljude postajete vlasnik njihovih života, postajete feudalac koji raspolaže njihovim životom, pravima, to je prosto toliko nedopustivo da nije normalno da je normalno”, kaže Mladenović.

    Objašnjava da je mesto Jamena u predstavi jedna metafora cele bivše Jugoslavije i naših ratova, a pre svega BiH za koju kaže da se jako malo promenila za ovih 20 godina od kad je rat stao.

    Nismo uradili ništa da promenimo sistem vrednosti koji bi nas vodio ka nekim novim uglovima gledanja, kaže Mladenović dodajući da je rat stao, a da su nama ratni zločinci i dalje heroji.

    Mladenović je mišljenja da nema boljih prijatelja od vladara Srba u Bosni i Bošnjaka u Bosni, od vladara hrvatske i srpske desnice. Oni se uistinu jedni drugima hrane, oni funkcionišu kao sistem spojenih sudova, i da nema jednog od njih, taj sistem bi se raspao, dodaje. “Mi smo uspeli da zadržimo taj hladni rat postjugoslovenski i da se hranimo međusobnim glupostima… Postojao je jedan period kad smo pokazali da smo spremni da završimo devedesete. Međutim, devedesete su se vratile u svakom smislu, i kao sistem vrednosti i kao ova lica koja gledamo u vrhu političke moći. Ružno je stalno živeti prošlost…”

    “Dozvoljavamo sebi da ne vidimo koliki je taj naš žalosni udeo u ogromnoj nesreći, a da nesreća bude još veća – ni hrvatski, ni bošnjački ni drugi narodi sa ovih prostora nisu orni da se suoče sa sopstvenim udelom u toj nesreći”.

    Reditelj ističe da se desilo jedno veliko istorijsko licemerstvo, da je Hrvatska pokazala svoje najbolje lice do ulaska u EU, a onda je klerofašizam krupnim koracima stupio na javnu scenu. Mladenović podseća i da su u Srbiji prikazivani filmovi o Srebrenici, o leševima Albanaca u Borskom jezeru i diljem Srbije, o sekundarnim grobnicama u Batajnici do izručenja Slobodana Miloševića Hagu, i da nakon toga više ništa nismo čuli o tome. “A ko je ubio te ljude, ko im je spaljivao tela, koje su te tajne operacije, a šta se dogodilo na Kosovu? O tome se više ne govori, mi smo prosto odlučili da aboliramo sami sebe od odgovornosti i to nam se kao bumerang vratilo”, ističe.

    Uporediti Mišića i Mladića, pa videti šta je “herojstvo” posle 100 godina

    Ratni komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, koji se nalazi na izdržavanju doživotne kazne zatvora zbog ratnih zločina u BiH, uključio se telefonskim putem u jutarnji program Televizije Hepi, gde je razgovarao s gostima u studiju.

    Komentarišući to, Mladenović kaže da danas da izađemo do Knez Mihailove ulice, u glavnom gradu, možemo da kupimo promotivni materijal, bedževe, majice s likom Ratka Mladića. Za mene to nije ništa manje skadalozno nego uključenje u TV Hepi, kaže Mladenović, dodajući da tretman zločinca kao nekog ko nije zločinac, počinje u malom, pa nakon toga nije čudo što je u redu da se uključi u program.

    “Srbija je jedan ogromni rijaliti program u kome i dogovorena hapšenja u rijalitiju podižu gledanost, i u tom beskrajnom rijalitiju normalno je da će se uključivati ratni zločinci, iako je to prekršaj pravila Tribunala. Nismo uradili ništa da ratne zločince, ljude koji su osuđeni za genocid, najveće strašno delo koje može biti učinjeno nekom narodu, ne doživljavamo i mi na isti način… Onda je normalno da će se oni spojiti sa rijaliti Srbijom i učestvovati u sveopštem beščašću”.

    Upitan o izjavi predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić da se u Srebrenici nije dogodio genocid, Mladenović kaže da “premijerkine sramote treba ostaviti njoj”, a da mi moramo da vidimo kako da spasimo malo zdravog razuma.

    Osvrćući se na stogodišnjicu završetka Velikog rata, kaže da smo od “spartanaca” koji su dobijali bulevare i spomenike u Parizu i Londonu, uspeli da postanemo sinonim za ratne zločine, za loše momke u holivudskim filmovima…

    “Treba komparirati tog Živojina Mišića i Ratka Mladića pa videti kako izgleda posle 100 godina herojstvo. Šta radi jedan veličanstveni vojskovođa pre stotinu godina, i šta radi jedan masovni ubica i kukavica koji se posle toga skriva po srpskim selima, braneći samo sebe, a ne nekakvu ratnu istinu, a ne neko moralno pravo”, navodi Mladenović.

    Komentarišući kako na Mladića gledaju mladi ljudi, kaže da je to zbog sistema vrednosti u kome odrastaju, za koji nije kriva aktuelna vlast koja radi ono što najbolje zna – “proganja, biva netolerantna, promoviše agresiju, netoleranciju svake vrste”.

    “To su prosto ljudi tog mentalnog sklopa, ne možemo očekivati neke čarobne transformacije, čak i kad oni misle da su se suštinski promenili… Ali od 5. oktobra pa naovamo, bilo je tako mnogo prilika da se postavi sistem u kom će se reći da je zločin zločin, da je ubica ubica”, kaže gost Novog dana.

    “Bilo da se radi o Miloševićim saradnicima ili njegovim ministrima informisanja, sadašnjim vladarima ili opozicionim tajkunima koji su se nakrali para i radili sumnjive poslove, koji danas žive više nego udobno i dalje formalno propagirajući opozicione ideje”.

    Prosto smo uspeli da kompromitujemo svoju savremenu istoriju, što nas čini ruglom za ovaj deo sveta, kaže Mladenović, dodajući da je to trebalo da bude povod za jednu ozbiljnu analizu i transformaciju javnog života, sistema obrazovanja. To sve nije urađeno, kaže, dodajući da je demokratska vlast to gurnula pod tepih, zbog čega danas osećamo posledice.

    Mladenović navodi da želi da veruje da će neka naredna promena obuhvatiti lustracijom sve koji su od devedesetih do ovoga trenutka bili na vlasti.

    Mladenović navodi da će neka normalna promena biti ona koja će sve one koji vrše kriminalne radnje, a obavljaju vlast bilo koje vrste, znati da će završiti na višegodišnjoj robiji, kad god da se to dogoditi. Navodi da se to 5. oktobra nije desilo jer je očigledno bio cilj dolazak na vlast, a ne promena Srbije.

    O “stop kadru” na RTS i poziciji Srbije na ceremoniji u Parizu

    Kolegijum Radio-televizije Srbije uputio je izvinjenje zbog, kako je navedeno, profesionalnog propusta prilikom prikazivanja predsednika Aleksandra Vučića za vreme prenosa ceremonije obeležavanja završetka Prvog svetskog rata iz Pariza, ali i odbacio navode da je bilo falsifikovanja tog događaja.

    Sramota je RTS da pravdajući se tehničkom greškom zadrži predsednika Srbije u kadru, kaže Mladenović koji dodaje da je “car go” i da ga treba oblačiti.

    “Sramotno je ponašanje francuske države u odnosu na srpske žrtve i na sve ono što je Srbija dala kao žrtvu, to prosto nije tretman koji je narod zaslužio. Ali ta pozicija predsednika Vučića u Parizu jeste realna pozicija Srbije koja nije uradila apsolutno ništa da vrati sebi veličinu. Ako smo odlučili da podržavamo zločince, ako smo odlučili da te devedesete ostanu onakve kakvim mi želimo da ih vidimo, onda je to tretman koji ćemo dobijati od sveta”.

    O Narodnom pozorištu: Paranoja sistema od popuštanja pred argumentima

    Govoreći o pobuni u Narodnom pozorištu, kaže da je zdušno uz kolege. Željko Hubač, kao direktor Drame i ta napokon probuđena snaga Narodnog pozorišta, su u poslednjih nekoliko sezona učinili Narodno pozorište najstabilnijom repertoarskom kućom, što se drame tiče, ne samo u Srbiji nego i u ovom delu Evrope, i njihovi umetnički rezulatati su nesporni, naglašava Mladenović.

    Neko je udario isključivo na umetnost, i ne postoji razlog da te stabilne argumente glumaca neko ne prihvati, dodaje. Ali, ocenjuje, da postoji jedna paranoja sistema od popuštanja bez obzira na argumente, da nisu spremni da kažu – da, neki drugi ljudi su se pobunili i oni su u pravu. “Jer bi to verovatno piramidalno uništilo taj sistem koji počiva na laži, koji sem te fasade, unutar nema nikakve nivoe”.

    Kaže da ne sumnja u dobre namere ministra kulture, ali smatra da Ministarstvo kulture nema autonomiju da to pitanje samo reši, jer je tu mnogo “upletenih nivoa”. “Zato što je to lakmus za čitanje paranoje – dozvoliti nekim pobunjenim ljudima koji su u pravu – a mnogo je pobunjenih ljudi koji su u pravu na temu plata, života, robovskog položaja radnika u Srbiji – ako pustite ljudima da time što su u pravu dobiju ono što hoće, onda se sistem raspada”.

    Kaže da će veliki jubilej – 150 godina (Drame) Narodnog pozorišta (u četvrtak) biti pod ogromnom hipotekom svih ovih skandala. “U istoriji će biti upisan ne kao veličanstven datum, što bi morao da bude, nego kao datum sramote”, zaključio je gost Novog dana.

    1. Monter каже:

      да ли си прочитао ово што си залепио?
      Очигледно да ниси.
      “Svuda je taj neoliberalizam ili korporativni fašizam, kod nas je to neofeudalizam,…“
      е видиш из ове реченице се долази до закључка да си ти промотер фашизма и нео либерализма. Драго ми је да си коначно кроз овај интервју несвесно признао ко си и кога заступаш.

    2. Владимир Челекетић каже:

      И ја сам за лустрацију, ако се то, на српски, преводи као стрељање или вешање. Сви од почетка деведесетих плус целокупан другосрбијански шљам.

  3. OXI каже:

    ti si zlatanovicu neki ambiciozan tip

    1. Qq Lele каже:

      I sta bi to trebalo da znaci?

    2. Qq Lele каже:

      O kojim ti parama pricas matereti?

  4. Слободан српски херој каже:

    Проблеми у Украјини. Проблеми у Либију. Проблеми у Сирији. Проблеми у Ирак. Проблеми у Македонији. Проблеми на Корејско полуострво. Рат у Вијетнам 20 година. Сваки дан нове санкције некој држави света. Па ко ствара те проблеме у свету ?? Ко даје сваки дан нове санкције некој држави света ?? Ко то сваке године изазове нови рат и револуцију ? Зашто САД и НАТО жели да буде шериф свих држава света ? На Земљиној кугли све више становника а све мање здраве хране све мање чистог ваздуха и све мање чисте воде и САД су донеле одлуку да окупирају све државе света а затим да побију око 6 милијарде људи и тако да само они остану на Земљиној кугли и онда чист ваздух,здрава храна и чиста вода .Ово је доказ :
    Plan Novog svetskog poretka je da se pobiije 5 milijardi ljudi. Postoje mračni ljudi koji misle da treba smanjiti broj stanovnika na Zemlji. To je plan Satane. Žak Kusto je rekao da treba da se eliminiše po 350.000 ljudi dnevno. Ted Tarner, vlasnik TV mreža, rekao je da broj stanovnika treba da se smanji za 95%. Plan Novog svetskog poretka je da se broj stanovnika smanji sa trenutnih 6 milijardi na oko pola milijarde. Čarls Vurster iz Fonda za zaštitu okoline je rekao da su ljudi uzrok svih problema i da se nekih od njih treba rešiti. Bil Klinton je potpisao sporazum o biodiverzitetu po kome stanovništvo na Zemlji treba da se smanji na jednu milijardu. Zemlja je već podeljena na regione, od kojih će neki biti samo za životinje, ne i za ljude. Iako je sporazum potpisan, nije primenjen, mada bi mogao da počne da se primenjuje u svakom trenutku. Piter Singer, profesor na Prinston univerzitetu, rekao je da abortuse treba vršiti nakon što se beba rodi, u roku od 28 dana. On je rekao da je hrišćanstvo neprijatelj čovečanstva i da se judeističko-hrišćanska religijska tradicija mora uništiti zarad prava životinja. Alan Greg iz Rokfelerove fondacije je rekao da Zemlja ima rak i da je taj rak čovek. Princ Filip je rekao da želi da se reinkarnira kao ubilački virus koji će smanjiti broj stanovnika na Zemlji. Monsanto je trenutno prilično zauzet genetski modifikovanom hranom. Ona je navodno zabranjena u Evropi, ali 70% svega što jedete jeste genetski modifikovano i uzrokuje razne probleme sa zdravljem. Još jedan način Novog svetskog poretka da smanji broj stanovnika jeste pomoću bolesti poput AIDS-a. Dr Robert Galo je priznao da je namerno stvorio sidu kako bi se izvršila globalna depopulacija. Sve u svemu, crno nam se piše.

    1. grebak grebić каже:

      Колико причаш на овом порталу могао си бити на стотине протеста. Изгледа да су најжешћи борци за Косово ова баљезгала са портала. Златановић је осветлао образ портала. Ми смо имали бар једног присутног, није много али доста је и то! Прпверили смо неколико Кафића и закључили да има најмање 1000 испичутура у неколико од њих. Бугари због горива блокирали све путеве!
      ЖАЛОСНО!

  5. Слободан српски херој каже:

    КОСОВО је СРПСКО и ТАЧКА.

    Били смо колонија Турске 400 година и ослободили смо се. Колико година ћемо бити колонија Вашингтона, Брисела и Лондона видећемо.

    СМРТ ФАШИСТИЧКОМ ЗАПАДУ.

    1. Bob каже:

      Na preteste izaslo oko 500 ljudi i ti kazes da necete biti nicija kolonija. Pa zar se tako bori za slobodu. Dosla vam je demokratija i unakazila vas sa obrazovanjem, i takvi vise i nisu sposobni za neki bolji zivot. Eto zar i ne vidis sam, 500 ljudi.Pa Vucic ima mnogo vise batinasa, i plus sendvicara. Nema vama izlazapropali ste.

    2. grebak grebić каже:

      Не знамо ко си и шта си, али ти је примедба исправна! 500 људи у целој Србији! Па толико има пљувача на овом порталу. 500 људи брани Косово!!!ЛАКРДИЈА. Не постоји утакмица да на њој не буде бар 501 гледалац. Стидите се Срби!

    3. Василије Блажени каже:

      Ја немам разлога да се стидим – био сам на протесту против шиптарског родољуба Александра Муслиуа и његове СНС-мафије. Да ли си ти био?

    4. Protesti ne menjaju ništa na ulicama,samo oružana revolucija menja diktaturu i socijalnu nepravdu i spašava kosovo i metohiju!

    5. perungromovnik каже:

      Поведи коло брате….

    6. Василије Блажени каже:

      И за тебе да поновим: ја немам разлога да се стидим – био сам на протесту против шиптарског родољуба Александра Муслиуа и његове СНС-мафије. Да ли си ти био?

    7. AUTOR каже:

      neces docekati sukleto glupa

Коментари су затворени.