Сусрет руског патријарха Кирила и папе Фрање када Црква Божја слави Света Три Јерарха дубоко растужује свако православно срце. Сви истински православни воле Русију и Руску Цркву, али темељ те љубави је Христос Који је Истина.

Ми Русију волимо због вере Христове, а не зато што је она, рецимо, војна сила; и војна сила Русије постоји зато да омогући православнима да сведоче Христа и Царство Његово, и да се што више људи у овом свету спасе до Другог доласка Цара над царевима. Русија је земља која се, по Рилкеу, немачком песнику, граничи са Богом – одозго и одоздо; она је за нас еталон правоверја.

И зато, управо зато, осећамо бол кад видимо да неко у врху РПЦ помоћ очекује од архијеретика – либерала, који 2014. умало није наметнуо својеврсну легализацију содомије (као израз „љубави према различитима“) својој сопственој верској заједници. Зар је са таквим могуће бранити некакве „опште моралне вредности Европе“? То је наивно. А онај који се срео с папом нити је, нити може бити, наиван.

Овај сусрет је велики доказ колико је екуменизам разјео самосвест православних, и њихове вође пречесто начинио неком врстом световних политичара у мантијама. Сусрет с архијеретиком римским правда се некаквом причом о Блиском Истоку, који је заиста у пламену, и коме заиста треба помоћ. Хоће ли му помоћи папа који, где год дође, доноси проклетство, и после чије посете се Пештера Рођења Христовог у Витлејему запалила? Да ли су икада православни јерарси с јеретицима решавали политичка питања, која, уосталом, ни не могу да реше верски поглавари, него их, данас и овде, решавају светски банкари, припремајући долазак антихриста?

СВЕТА ТРИ ЈЕРАХА СВЕДОЧЕ

Управо су Света Три Јерарха велики примери како исповедања вере, тако и чврстог става према световним властима које су наметале јерес. Ево какав је био Свети Василије, ваистину Велики: “У то време цар Валент ( Валент је царовао од 364. до 378. године ), заслепљен аријанском јереси, смућиваше Цркву. Он многе правоверне епископе прогна са њихових престола, и на њихова места постави своје аријанце. Неке пак малодушне и плашљиве примора да пристану на његову јерес. А беше пун гнева и једва видећи светога Василија како неустрашиво архијерејствује, као стуб непоколебљив у вери својој, и друге крепи и саветује да презиру аријанство као богомрску гадост.

Обилазећи своју царевину, и свуда много зло-стављајући православне, цар, на путу за Антиохију, дође и у Кесарију Кападокиску. Ту се свим силама стараше да Василија привуче на аријанску страну. А потстаче своје кнезове и велможе и саветнике да молбама и обећањима и претњама придобију Василија за аријанство. И досађиваху светитељу много цареви једномишљеници. А усто и жене високог рода и у милости код цара, слаху своје евнухе светитељу саветујући му и убеђујући га да пристане уз царево мишљење. Али нимало не успеше, јер беху наишле не на слабића него на јунака. Затим епарх Модест (овај епарх био је управитељ целог Истока и у исто време старешина цареве гарде – преторијанаца) много му досади. Он дозва к себи светитеља, и пошто га ласкама не могаде склонити на царску јеретичку веру, поче му разјарено претити.

На његове претње светитељ смело одговори: Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш себе обогатити, а мене нећеш осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају све моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља, на којој боравим, моја, или боље, Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми добро учинити, јер ћеш ме брже послати Богу моме. – Модест рече: Нико ми тако смело није говорио. – А светитељ одговори: Јер ти се није десило да разговараш с епископом: ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду његову, ми тада не гледамо ни на кога. – Најзад Модест рече: Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење. – А он одговори: Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи.

Модест извести цара о смелим речима светога Василија. Цар нареди да оставе Василија на миру. А када наста празник Богојављења Господњег, цар, желећи да на неки начин угоди Василију, уђе у његову цркву. И посматрајући благољепије и поредак црквени, и слушајући певање и молитву верних, испуни се дивљењем, јер у аријанским црквама никада није видео такав поредак и благољепије. Свети Василије приступи цару, и у разговору говораше му речи Божје а не људске, што све чу Григорије Назијанзин, који се тада деси тамо, и који то и описа.

Од тога времена цар се поче боље односити према Василију. Али, отишавши у Антиохију, наговорен од пакосних људи, опет се разљути на Василија. Пошто подлеже клеветама њиховим, осуди Василија на прогонство. И када хтеде да потпише ту одлуку, затресе се престо на коме је седео и сломи му се перо у руци. Он узе друго перо, али се и оно сломи; тако исто и треће. Онда му задрхта рука и страх га спопаде. Познавши у томе силу Божју, он поцепа одлуку. Али, непријатељи побожности, аријанци, и даље наваљиваху на цара тужбама против Василија. Жеља им беше да га цар казни.

И посла цар неког достојанственика Анастаса да доведе Василија у Антиохију. Када овај стиже у Кесарију и испоручи Ва-силију цареву наредбу, светитељ одговори: Ја, чедо, пре кратког времена дознадох да је цар, изишавши у сусрет савету неразумних људи, сломио три пера када је хтео да потпише одлуку о моме заточењу и да помрачи истину. Неосетљива пера задржаше његову незадржљиву жељу, и волеше се сломити него послужити његовој неправедној одлуци.“

Да ли се Свети Василије уздао у световне власти да му помогну? Да ли је цару Валенту нудио компромисе по питању вере? Да ли је еперха Модеста убеђивао да је невин, и да не мисли тако како му се приписује? Или се у Бога надао и Богом победио?

А Свети Григорије Богослов?

Ево шта нам каже његово житије: “Потом крену на пут, и стиже у престоницу Византије, Цариград крајем 379 г. Ту га с радошћу дочекаше православни. Али нађе Цркву Христову умањеном, и број се верних могао лако избројати, пошто је велики део града био пошао за јересима. У рукама су јеретичким били и сви огромни и дивни храмови Божји. Само један мали и стари храм свете Анастасије, на који јеретици нису обраћали пажњу, беше остављен православнима.

И Свети Григорије се одмах даде на посао. Као некад Давид наоружан праћком против Филистимљана, тако свети Григорије, наоружан речју Божјом против јеретика, побеђиваше их у препиркама, и њихове догмате кидаше као паучину. И својим богомудрим и богонадахнутим речима он сваки дан привођаше многе од зловерја православном правоверју. И за кратко време толико се умножи Црква Христова, да је било немогуће избројати њене верне. А број јеретика се из дана у дан смањиваше. И збиваше се оно што у Светом Писму пише за дом Давидов и за дом Саулов: Дом Давидов све већма јачаше, а дом Саулов постајаше све слабији (2 Цар. 3, 2).

Но још аријанско и македонијевско зло не беше престало, појави се нови јеретик од Сирије, Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем: Христос тобож нији примио душу човечанску, него је место душе имао Божанство. На тај начин, оваплоћење Господње није истинито, није стварно. Пошто овај јеретик беше речит и вичан јелинској мудрости, многе заведе у своју јерес. А ученици се његови размилеше по свима земљама, као удицом ловећи неуке и вукући их у погибао. И добри подвижник свети Григорије опет имађаше велику борбу, борећи се са овим јеретицима. Оне што су отпадали од Православља он је изобличавао, претио, молио; друге је у вери одржавао; а треће од пада подизао. А Аполинаријеви ученици, идући по народу, клеветаху светог Григорија, како он тобож дели Христа на два сина. Упорно и свуда протурајући ту клевету, они успеше да у народу изазову гнев и злобу против светога Григорија. Јер и водена капља, ако често пада, дуби камен.

Они који нису умели да се снађу у превиспреним речима јеретичким, и да схвате дубине тајне очовечења Христова, стадоше место православних пастира и учитеља поштовати вукове и јеретике, и њима веровати. И пастира који проповеда истину, сматраху за вука и јеретика. И изазвавши побуну, камењем засуше светог Григорија, као некада Јевреји светог првомученика Стефана, али га не убише пошто је Бог штитио свога угодника. Али пошто не беху задовољили своју злобу, они га зверски шчепаше, и градскоме епарху на суд одведоше, као неког бунтовника, и виновника нереда и побуна. А светитељ, потпуно невин, али кротак и смирен срцем, иако у толикој опасности од народа, говораше Христу Богу свом: Ради имена твог, Христе, ако и пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном (Пс. 22, 4). А епарх, знајући да је невин, а притом видећи и очигледну злобу људску, пусти га на слободу. И изиђе без рана и бијења мученик, без мучења – венценосац, имајући само једно: добру вољу да страда за Христа.“

Када је дошао у Цариград, Свети Григорије је имао само један православни храм. Када је одлазио, само један није био православан. Чиме је то постигао Григорије? Да ли договором са јеретицима, мољакањем код цара, компромисима с правоверјем? Не, не и не – него силом Божјом, која се увек у немоћи показивала савршеном.

А какав је Златоусти Јован био према световним властима?

Ево његовог житија: “Царица међутим не престајаше гњевити се на блаженог Јована, и из дана у дан увећаваше се у срцу њеном бес и злоба противу незлобивог и правичног угодника Божијег. И након кратког времена она посла светом Златоусту своје слуге да му строго и љубазно саопште ову њену наредбу: Престани да нам се противиш, и не мешај се у наше царске послове, јер се и ми не мешамо у црквене послове, него их препуштамо теби да их сам уређујеш. Престани да у црквама правиш од мене причу за све, говорећи о мени и изобличавајући ме. До сада сам те сматрала за оца и указивала ти потребно поштовање; но ако се ти од сада не поправиш и не станеш се боље односити према мени, онда знај, ја то трпети више нећу.

Саслушавши ове царичине речи, блажени Јован се веома ожалости, и уздахнувши дубоко рече изасланицима: Царица хоће да ја будем као мртав: да не видим неправде које се чине; да не чујем гласа тлачених, плачућих и ојаћених; да не изобличавам оне који греше. Али, пошто сам ја епископ и мени је поверено старање о душама, ја сам дужан недремљивим оком мотрити на све, саслушавати молбе свих, поучавати и упућивати све, и изобличавати непокајане. Јер ја знам да је сигурна пропаст: не изобличавати безакоње и не опомињати безаконике. Бојим се да се и на мене не примене речи пророка Осије: Сакрише свештеници пут Господњи (Ос. 6, 9). Јер божанствени апостол наређује карати пред свима онога који греши, да и други имају страх (1 Тм. 5, 20).

И он исти учи, говорећи: Проповедај реч, настој у добро време и у невреме , покарај, запрети, умоли (2 Тм. 4, 2). Ја карам безакоња а не безаконике; никоме не говорах у лице о његовом безакоњу, никога не понизих срамотом, нити када споменух име царице ради изобличења ње. Но ја уопште поучавах све, и поучавам, да не чине зла и да не вређају ближњега. Ако пак кога од оних који слушају моје поуке осуђује савест за учињена рђава дела, онда он треба да се гњеви не на мене него на себе, и нека се уклони од зла и твори добро. Ако царица зна да није учинила никакво зло нити кога увредила, зашто се онда љути на мене који учим људе да се клоне од сваке неправде? Боље би јој било да се радује што није учинила никакву неправду и што ја ревносно учим спасењу људе над којима она царује. Ако је пак починила оне грехе које ја поукама својим старам се да искореним из срца људских, онда нека зна да њу изобличавам и срамотим не ја, него је сама дела њена изобличавају и души њеној наносе велику срамоту и стид. Стога, нека се царица гњеви како хоће, али ја нећу престати говорити истину. Јер боље ми је да разгњевљујем људе него Бога: јер кад бих људима угађао, онда не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10)“.

И не направи ниједан компромис са царицом, због чега и пострада онако како пострада.     

На њима, на њиховој вери почива правоверна Црква Господња. Нама папа не треба никад, ни због чега, ни у ком случају. Што смо даљи од папе, ближи смо Христу. То зна и Русија. То зна и Србија. И нека нам Господ помогне да у тој вери останемо – вери коју имађаху наши велики пастири, Василије, Григорије и Јован.

Ознаке: Владимир Димитријевић, екуменизам, папа, патријарх Кирил, православље