Прочитај ми чланак
Некадашња моћ „Светог римског царства“ (изгубљеног ипак вољом самих чланица) сан је недосањани и дан дањи, у Ватикану.
Кад држава Италија уреди напокон свој однос са Ватиканом, постаде СВ. столица само државица у Вечном граду али ипак средиште многољудне РКЦ, која се разгранала по континентима, вечно незасита туђих верника и туђих пара.
Православна Србија као држава, уредила је односе са Ватиканом усвајањем Конкордата управо пред Велики рат и прихватила оснивање Београдске надбискупије, али Ватикан у знак подршке ултиматуму Аустро-Угарске замрзну своју коначну одлуку, те је тек 1924.године стигао у Београд први надбискуп РКЦ, фрањевац Рафаел Родић.
После српске победе у Великом рату и стварања нове државе, иако дубоко ожалошћен распадом Двојне монархије, прагматични Ватикан упро је из петних жила да поврати статус који је већ имао на тим просторима.
Тадањи челници РКЦ у Хрватској, БиХ и Војводини, сређивање односа СПЦ и државе СХС доживели су као претњу свом повлаштеном статусу, који је вековима оспоравао“шизматике“ (а зна се ко се стварно попишманио!), који ипак живе до Јадрана.
Деценијски притисци у новоствореној држави око Конкордата, играни у троуглу Ватикан –„хрватско питање“ – фашистичка Италија, завршише се владиним предлогом Kонкордата на српску штету, али тврди став СПЦ и бачена Анатема на сваког православног који га прихвати, замртнуше до даљег његову скупштинску потврду, коју загонетна смрт првосвештеника СПЦ додатно отежа.
Иако је формално одржавао дипломатске односе са краљевином Југославијом чим се прогласи НДХ пожуриће римски папа да пошаље свог специјалног изасланика опата Марконеа, са најширим овлашћењима око односа са фашистичком Хрватском али и још интензивније по питању насилног покатоличавања православних Срба, ужаснутих злочинима, који су одмах почели широм тек проглашене државе.
Из самог Ватикана, стигоше прецизна упутства и формулари са објашњењима око поступка прекрштавања већ крштених, али многе Србе ни то не спаси.
Свештеници РКЦ цинично су тумачили да су они спасили само душу, а трошно тело ипак препустили усташким кољачима, на решавање „српског питања“!
Кад победа совјетског војника и оружја постаде очита, у Ватикану се интензивно потражи решење за спасавање свих фашиста који одмах добише почасни статус „војујућих Кристових бораца“, против комунистичких антикриста.
Мрачна улога у спасавању хрватских фашистичких злочинаца почела је после капитулације Италије, тајним сусретом папе и некадашњег фелдвебела „вражије дивизије“ из Великог рата али и изабраника пијаног Винстона, који тако унапред осигура свог „тројанског коња“ иза гвоздене завесе, коју је он већ испланирао!
Разговор светог оца и католика Јosipa Broza, енигма је и дан дањи, али није енигма видљив однос спрам хрватских фашиста заштићених под паролом „братства-јединства“, која је послужила да се плански уништавају многобројни материјални докази почињеног злочина геноцида, над Србима, Јеврејима и Ромима, широм НДХ!
Сукоб хрватског метрополите и надбискупа Степинца са комунистичком власти 1946.године био је повод за његово суђење, које доказано утврди учешће РКЦ у злочину геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ!
Ватикан баци одмах Анатему на све католике који су учестовали у суђењу, проглашавајући га за идеолошко и чињенично неосновано, упркос материјалних доказа!
Прекид односа између Југославије и СВ. столице трајаће до шездесетих година прошлог века и нормализован је на обострану жељу, а окруњен новим сусретом папе и фелдвебела BROZA. Сусрет у Ватикану збио се баш у време дивљања хрватског „маспокрета“, те и њега обавија тајна о темама дијалога дужег од једног часа.
Као видљив напредак, уследила је одлука Ватикана да формира БКЈ (бискупска конференција Југославије) као кровну организацију РКЦ, у тадашњој заједничкој држави.
Међутим, одмах након тајног споразума председника САД Роналда Регана и папе Ivana Pavla II (Vojtila) о рушењу Берлинског зида и растурању државе Југославије, донета је 1986.године одлука да се формира Beogradska Metropolija која покрива територију некадашње „преткумановске Србије“, без Војводине, Косова и Метохије као и Рашке области (колоквијални назив „Санџак“)!
Да се „власи не досете јаду“ Метрополија је ипак имала административну надлежност и над бискупијама РКЦ у Суботици, Зрењанину и Сремској Митровици.
Кад почетком девете деценије прошлог века почне крвави распад заједничке државе Југослави је, Ватикан ће први у свету признати насилно отцепљене републике Ссловенију и Хрхватску за самосталне државе, а притом и даље имати свог представника, папског нунција у Београду!
Додуше, ни распадајућа држава није имала јединствен став у колективном руководству, да адекватно одговори и одмах прекине дипломатске односе са тим покварењацима!
Када под притиском САД и НАТО, УН донеше одлуку о увођењу санкција држави Југославији која је изопштена из светске заједнице, искористи Ватикан постојећи interregnum и самовољно донесе одлуку да угаси БКЈ (бискупска конференција Југославије), јер су настале нове државе!
Ватикан је тек у новембру 1997.године формирао Бискупску конференцију СР Југославије, коју ће потом преименовати у Бискупску конференцију Србије и Црне Горе.
Одлуком Ватикана, 2004.године створена је Међународна бискупска конференција „Св.Ћирила и Метододија“ која обухвата све РКЦ бискупије и гркокатоличке егзархате на простору Србије, Црне Горе и Македоније!
Тако МБК „Св. Ћирила и Методија“ чине: Beogradska nadbiskupija, Barska nadbiskupija, Subotička biskupija, Zrenjaninska biskupija, Kotorska biskupija, Apostolska administratura za Kosovo (Prizren) – biskup mons. Dodë Gjergji, Grkokatolički egzarhat za Srbiju i Crnu Goru (Novi Sad) – egzarh mons. Đuro Džudžar, Skopska biskupija i grkokatolički egzarhat za Makedoniju – biskup i egzarh mons. Kiril Stojanov.
Чланови МБК „Св. Ћирила и Методија“, на заседању 2014. године „самоиницијативно“ су предложили Ватикану да се уместо МБК успоставе „националне бискупске конференције“.
Одговор надлежне институције ватиканске, Конгрегације за бискупе, још увек се чека!
У међувремену се интензивно сређује зграда у Панчеву, где би требало да буде седиште МБК „Св Св. Ћирила и Методија“!
Шта се заправо крије иза овог предлога о „самогашењу“ МБК, који је образложен „језичким баријерама“!?
Овим захтевом угасила би се историјски утемељена функција примас Српски (primas Serbiae) коју су још Немањићи исходили, те би тако била укинута категорија Срби-католици, и дефинитивно изгубљен део културнг наслеђа у Дубровнику.
Видљиво је да садашњи носилац те титуле, Zef Gashi надбискуп Барски, упорно службено „заборавља“ на њу!
Ако се овај предлог усвоји добићемо Националну бискупску конференцију Црне; Македоније; Косова (већ постоји апостолски администратор!)
Овим предлогом, статус Косова био би подигнут на ниво самосталне црквене територије без пуног дипломатског признања (за сада), а Србија неће бити призната као црквена територија у својој државно-правној целовитости!
Предлог „самогашења“ МБК „Св. Ћирила и Методија“ први је потписао тадашњи папски нунције у Београду Msgr. Orlando Antonini,те се не може нагађати да Ватикан није био у току припреме!
Ватиканска нунцијатура у Београду надлежна је само за крњу Србију, за Црну Гору надлежан је нунциј у Сарајеву, за Македонију је надлежан нунциј у Софији а за Косово је надлежан нунциј у Љубљани!
Овим шематизмом, јасно је видљиво да Ватикан одавно Косово и Метохију не сматра делом државе Србије, те је сво убеђивање необавештеног народа о „добрим намерама“ светог оца Франциска, шарена лажа за лаковерне!
Да ли можда адаптација зграде у Панчеву упућује на будуће средиште „националне бискупске конференције“ Србије или је вероватније припрема за будућу „Интернационалну бискупску конференцију Војводине и „преткумановске“ Србије?
Када Зрењанински бискуп монс. László Német изјављује да се припрема посета светог оца Србији, не ради то на своју руку (како хорски лажу многи!), већ као председавајући МБК „Св. Ћирила и Методија“!
Хоће ли можда уследити доношење Конкордата као видљив „напредак“ у односима државе Србије („преткумановски модел“) и Свете Столице, да се тим поводом најзад и појави свети отац у Београду?!
Што србијански трио пајаца „фактор – казанџија – коферче“ игра по жици за ангажман код својих господара САД и НАТО, не чуди, народски се каже да је политика курва а политичари макрои (макар и на жици)!
Ал` што Свети Синод СПЦ неће да види истину њима поодавно знану, о суштини у односима Ватикана и државе Србије, забрињавајуће је, јер они ипак Свевишњег служе а не САД и НАТО, земаљске, само пролазне силе!
А млинови ватикански мељу …………!
