Прочитај ми чланакХрватска списатељица Ведрана Рудан у својој новој колумни обраћа се Колинди Грабар Китаровић, а поводом бурних реакција на пресуду хрватском генералу Слободану Праљку који је извршио самоубиство у хашкој судници.
Наша предсједница је ових дана у Њујорку рекла како не постоји “колективна кривња”. Госпођа је жељела нагласити како у БиХ јесу неки Хрвати клали Муслимане, палили им куће, убијали дјечицу, масакрирали их у логорима, можда је нека од силованих па убијених малих Муслиманки сањала да ће тренирати клизање на леду…
yоутубе.цом/Алеxx87
Госпођа је жељела нагласити да су то радили “неки” и “они”, а никако “ми” . Генерал Праљак је у читавој причи био посебно невин, да није био посебно невин не би испио отров.
Стара прича наших политичара. Ни ја ни нитко м о ј нисмо раних деведесетих наоружани до зуба пуштали крв невиним људима што никако не значи да се не стидим чињенице да су тамо бијесно оргијали припадници “мога” народа. Могу побјећи од одговорности али не могу од ужаса који осјетим сваки пут кад на фотографији из хрватске “славне” повијести видим костур у концентрацијском логору у Дретељу.
Та ме слика прогања и прогањат ће ме док будем жива. Зато јер сам кћи, мајка, бака. Нетко је у БиХ у име мојих родитеља, у моје име, у име моје дјеце и унучади силовао дјевојчице, па их клао, па бацао у јаме покрај пута у којима су већ лежала мртва тијела невиних људи.
У то су вријеме у БиХ горјели многи кровови у моје име, људи су у логорима пили властити урин да не би умрли од жеђи, у моје име, а онда би им неки “Хрват” кундаком развалио главу. У моје име. Јесам Хрватица, нисам одговорна. Па ипак, стидим се. И срамит ћу се до смрти иако “нема колективне одговорности”.
Сутра ће мој главни град постати концентрацијски логор за све нас Хрвате и Хрватице који се стиде. Држава је некаквим страшним сподобама платила аутобусе да би тко зна из којих дивљистана стигли у Загреб. Наравно да ће тамо бити и Загрепчана и Загрепчанки, немојмо се заваравати. У Хрватској нису само “Рватине” проблем. Све ће им бити плаћено. Ја ћу им то платити. И паркиралишта и најам Дворане Лисински која ће сутра галопом ући у фашистичку повијест Хрватске. Пјеват ће се у Дворани и изван ње у славу злочина и злочинаца и злочинца. Сви ће тамо бити за ново клање спремни, ако Бог и Хрвати то буду од њих тражили. Не знам што ће од те руље Бог икад тражити, ја, Хрватица, гнушам се и њих и њиховог генерала.
Изроди! Сутра нећете тулити у моје име, прекосутра нећете убијати у моје име. Ни силовати нећете у моје име. Ваш генерал, правомоћно осуђени злочинац, био је човјек који је тражио да на онај свијет буде испраћен у миру. То је била његова посљедња жеља. Сви ви који ћете сутра бити тамо, сви ви фашисти и злочинци ваљда сте и католици? Не кажем да то увијек иде у пакету, често је ишло. Ако јесте католици онда знате да се мора поштовати покојникова посљедња жеља. И на генерала ћете хракнути опсједнути мржњом и потребом да најстрашније злочине прикажете као борбу за једину вам Хрватску.
Још ми није јасно хоће ли се сутра у Загребу окупити Хрватска или “Хрватска”. Ипак, можда сам у криву, некако вјерујем да сутра ни у Лисинском ни пред Лисинским Хрватске неће бити. Тамо ће попут вукова жедних крви завијати наказе у униформама, мантијама и цивилу спремне за Дом кренути у нова клања. Беспомоћна сам. Иза њих стоји Држава. Власт. Сабор. Пленковић и његова разбојничка клика.
“Нема колективне одговорности”, рече она у Њујорку. Нема је? Да је заиста нема нетко би сутра у мрачном, смрдљивом Загребу запалио свијећу и пустио сузу за све несретнике које побише звијери у чију ће славу сутра пјевати звијери. Ни мене тамо неће бити.
БОЈИМ СЕ.
