Прочитај ми чланакБорба за независност Србије у Другом српском устанку никада није имала интензитет који је имала у Првом. Други српски устанак званично је подигнут 23. априла 1815. године у Такову, а Србија данас обележава 202 године од тог великог догађаја. Иако се о овом важном тренутку много пута писало, постоје чињенице које су и данас мало познате.
Дуга владавина Турака на овим просторима почетком 19. века полако се ближила крају. Крах Првог српског устанка није сломио побуњенички дух српског народа, а ускоро се појавио и нови вођа – Милош Обреновић. Ипак, његова стратегија била је потпуно другачија од његовог претходника Карађорђа.
Оружани сукоби у Другом српском устанку су трајали једва нешто више од четири месеца, а онда су се борбе преселиле на много „клизавији“ терен – дипломатски. За овим столом Србија је имала два јака представника. Један је био осетљив однос који је Турска имала са Русијом. Други је био много материјалнији и звао се – Милош Обреновић.
Користећи околности и повољан историјски тренутак, споразум са Турцима је Милошу, веома лукаво, послужио као основа за даље ширење и нове повластице. Његов коначан циљ био је јасан, а то је успостављање сопствене, независне власти – прича за Дневно.рс историчар Станислав Сремчевић.
Петнаест година касније овај циљ делимично је остварен. Упорном дипломатијом и са много политичког такта Милош Обреновић је 1830. и 1833. године изборио Хатишерифе – посебне султанове акте о делимичној унутрашњој самоуправи.
Овим актима Србија је стекла права на: слободу вероисповести, избор старешина, независну унутрашњу управу, повратак шест нахија које је Карађорђе ослободио током Првог српског устанка, слободу трговине, подизање школа, болница и штампарија, забрану насељавања Турака у Србију и право на исељавање Турака из Србије, осим у градовима са утврђењима. Порез који је Србија два пута годишње испоручивала Порти, сакупљан је од стране српске власти.
Посебним бератом (указом) Милошу је признато наследно кнежевско достојанство.
Мало је познато да је овим актом кнез Милош Обреновић постао једини хришћански владар у оквиру Османског царства који је добио право наслеђивања! Наиме, ова привилегија је до тада било резервисана искључиво за владаре из Османске династије и, ретко, вође народа који су улазили у састав турског царства, али до тада, искључиво оне муслиманске вероисповести – објашњава Станислав Сремчевић.
Осим Милоша, још су само двојица владара у историји Отоманског царства изборила ово право – беј Туниса и египатски мамелучки султан.
Ни тада, пут Србије ка ослобођењу није окончан овде. Њега је довршио Милан Обреновић, Милошев потомак, када је на Берлинском конгресу 1878. године Србија добила међународно признату независност.
