Прочитај ми чланак
Требају ли нама – оваквима какви смо, с вредностима које смо прихватили и с којима живимо – уопште замене за великане попут Петра Краља, Николе Симића, Боре Тодоровића, Ђузе Стојиљковића, Драгана Николића…
Зa кратко, страшно кратко време, остали смо без Петра Краља, Николе Симића, Боре Тодоровића, Ђузе Стојиљковића… а у петак и без Драгана Гагија Николића. Такав губитак бацио би на ноге и Холивуд, а камоли српско глумиште. Aли, кога је брига, ко о томе уопште мисли?
Опростићемо се од Николића, као што смо се опростили и од других што се преселише на даске небеског театра: написати понеки текст, дирљиво, с великим поштовањем, сачинити специјалку с оним ин мемориам у горњем десном углу екрана, можда пустити фељтон у пет, шест наставака, неколико филмова из опуса покојника и… крај. Пашће заборав између њих и нас, а оно што је делило њих даровите од нас који то нисмо, изгубиће се у завесама времена и халабуци неталентованих који би, безобразно, на силу ако треба, ускочили тамо где им место није.
Одлазак Николића, као ни слични претходни одласци, неће нас натерати да се упитамо шта остаје, с ким остајемо, где и како ово може да заврши.
Требају ли нам уопште – као узори, светионици – величине какви су горе споменути? Питамо ли се како су постали оно што су били? У каквом времену и систему вредности?
Србија у овом тренутку има неколико изузетно талентованих глумаца, али ко има храбрости да тврди како ће тих неколико, кад једнога дана – дај боже да тај дан дуго, дуго не дође – крену на последње путовање, иза себе оставити опусе идентичне или сличне Николићевом, Борином, Симићевом… Не може се постати велики глумац у малим, лошим представама, истим таквим филмовима, ТВ-серијама.
Ко ће у годинама испред нас заменити Душана Ковачевића, Живојина Павловића, Синишу Павића, Гордана Михића, Кокана Ракоњца, Новака Новака, Емира Кустурицу, Синишу Ковачевића, Слободана Шијана, Милована Витезовића, Здравка Шотру, Горана Марковића… Редослед је асоцијативан и, наравно, није коначан.
Срђан Драгојевић и Срђан Кољевић… јесу драгоцени али ни издалека нису довољни, а одавно нису ни млади.
Живојин Павловић јесте снимао филмове под утицајем италијанског неореализма и чешког филмског таласа, али тај утицај је био само погонско гориво, мотивациони фактор. Остало је под снажним ауторским печатом Жике Павловића. Њега наводим само као јасан пример. Исти случај је и код других, што редитеља што сценариста.
Aли, чему чуђење?
Одавно смо у канџама онога што долази из иностранства; хибридног, хладног, сведеног на видео-игру у којој аутор, дух, таленат, ништа не значе, нити су коме потребни. То нам је актуелна вредносна вертикала, мера ствари, по томе живимо и стварамо. Може ли другачије? Може, само је питање да ли хоћемо другачије. Слава великом глумцу, Драгану Николићу.
Извор: Вечерње новости
