Само месец дана од предлога патријарха Иринеја да је након 15 година време да веронаука постане обавезан предмет за децу која се за њу определе, из кабинета министра просвете стигао је контра предлог: Срђан Вербић је на седници Националног просветног савета (НПС) рекао да би и веронаука и грађанско васпитање морали да се сведу на четири, уместо као до сада -12 година школе.

Он је предложио да стручњаци детаљно анализирају наставу из ова два обавезна изборна предмета и предложе решења НПС, који о томе даје коначну реч.

Да ће се око овог предлога жестоко ломити копља као што је било и приликом увођења ових предмета у школе, показује и то што је представник традиционалних цркава и верских заједница у НПС проф. др Владимир Вукашиновић одмах Вербићеву иницијативу оценио неприхватљивом. Он је рекао да би то био још један у низу погубних педагошких експеримената који би оштетио децу. Новоизабрани председник НПС, проф. др Александар Липковски није желео да да свој суд о Вербићевом предлогу.

– За Грађанске иницијативе овај предлог је апсолутно неприхватљив, јер је према свим домаћим и међународним истраживањима утврђено да је грађанско васпитање за децу корисно, да ђаци уче конкретне ствари које одмах примењују у животу. Деца су на пример рекла да од како имају грађанско васпитање, другачије читају новине – каже за наш лист Петар Жмак, координатор јавних политика у Грађанским иницијативама.

Он каже да је јасна логика просветних власти да ће образовни систем бити ефикаснији кроз рационализацију, али да сеча предмета није решење. Вербићево образложење – да није урађено истраживање које показује ефекте увођења овог предмета, по њему, такође „не пије воду“.

– Тако би могли да поставимо питање ефеката других предмета. Да ли је за децу важније да знају колико има оваца у Аустралији или како да препознају и реше конфликт у реалном животу? Свесни смо, наравно, да има простора да се настава грађанског васпитања побољша, али прави пут је да овај предмет постане редован, што је била наша иницијатива од пре неколико месеци, а не његово укидање – истиче саговорник.

Иако се веронаука и грађанско васпитање у школама уче готово 15 година, прецизни подаци о томе колико Србија има вероучитеља и колико деце слуша верску наставу односно грађанско – не постоје. До сада се баратало податком о 2.500 вероучитеља, а СПЦ тврди да веронауку слуша 500.000 ученика.

У СПЦ такође тврде да није тачан податак који се годинама износи у јавности – да је подједнак број ђака на верској настави и грађанском васпитању. И последњи подаци просветних власти су то потврдили: више је ђака на часовима веронауке. Такође постоје средине, попут Ваљева (90 одсто ђака) или Баната (60.000 ученика) где веронаука доминира, а да истовремено нигде није забележена таква врста доминације за грађанско васпитање.

Противници веронауке као аргумент најчешће износе тврдњу да је „верској настави место у цркви, а не у школи“. Са друге стране и грађанско васпитање је показало много мањкавости.

Обимно истраживање Министарства просвете које је прошле године објављено, а које су у основним и средњим школама урадили стручњаци Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, показало је да наставници и вероучитељи сматрају да има простора за побољшање наставе оба предмета, упркос проблемима попут недостатка литературе и наставних средстава, малог фонда часова или нерешеног статуса вероучитеља.

Утврђено је, као лоша појава, да већини наставника грађанског васпитања овај предмет није био лични избор, већ допуна фонда часова, што за последицу има и лош квалитет наставе. С друге стране, вероучитељи нису припремани за позив наставника, па се многа деца жале да им је настава досадна, тешка и неразумљива.

Грађанско васпитање је у том истраживању најгору оцену добио у шестом, а потом у седмом разреду. Верска настава је најлошију оцену добила у првом разреду. За оба предмета је утврђено да неке теме нису примерене узрасту и нису занимљиве ни ђацима, ни наставницима и да би морао да се промени и начин оцењивања.