Прочитај ми чланакДокумент до којег је дошла Нова економија открива да је Горан Весић, као министар грађевинарства, наложио Јелени Танасковић, тадашњој в.д. директорки „Инфраструктуре железнице Србије“, да за све одлуке на пројектима који се финансирају из европских извора мора да добије одобрење Министарства – односно самог Весића.
Ова „Инструкција“, донета 29. априла 2024. године, предвиђа да све фазе и кораци у реализацији железничких инфраструктурних пројеката морају бити претходно усаглашени и потврђени од стране Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. У документу се наглашава да се то посебно односи на избор извођача радова, надзора, припрему тендерске документације и извршење пројеката.
Пребацивање одговорности?
Када је након несреће на Железничкој станици у Новом Саду покренута истрага, Танасковић је пред тужиоцем изјавила да није доносила никакве одлуке, већ да је Весић лично инсистирао да води све пројекте. Ово је поткрепила наведеном инструкцијом.
Међутим, поставља се питање да ли је ова инструкција заиста обухватала све пројекте, јер се у њој помињу само они који се финансирају европским средствима. Пруга Нови Сад – Суботица – Келебија, на пример, углавном је финансирана кинеским кредитом, а не постоје јасни докази да је било европских фондова укључено.
Адвокат Јован Рајић наводи да, иако се формално гледано инструкција не односи на овај пројекат, остаје питање да ли ју је Весић искористио као „покриће“ за преузимање контроле над свим железничким пројектима.
Тужилаштво: Инструкција не ослобађа одговорности
Након несреће, оптужница је подигнута против 13 особа, укључујући и Весића и Танасковић. Тужилаштво је става да никаква инструкција министра не може ослободити директора јавног предузећа од одговорности ако је био у обавези да спроведе одређене мере, а није их спровео.
С друге стране, постоје индиције да је Весић, као политички јача фигура, имао стварни утицај на процес одлучивања, који је превазилазио његова званична овлашћења.
Весићев исказ и контроверзе
На саслушању, Весић је негирао да је Министарство грађевинарства било надлежно за инфраструктурне пројекте, тврдећи да се надлежност дефинише уговорима, а не законом.
Адвокат Рајић сматра да је проблематичан део инструкције који говори о „усаглашавању и потврђивању“ одлука, јер имплицира да је Весић имао одлучујућу улогу у пројектима.
Он такође упозорава да формулација о „отклањању препрека у реализацији пројеката“ често значи заобилажење процедура у корист инвеститора, што може ићи на штету јавног интереса.
Остаје да се види како ће суд проценити улогу инструкције и да ли ће се испоставити да је Весић, како се сумња, не само формално, већ и фактички управљао милионским инфраструктурним пројектима у Србији.
