Прочитај ми чланак
Равногорац, вијетнамски ветеран, Младићев сарадник, за „Новости“ прича своју епопеју (4): Сакупљао новац у Америци за организовање српске опозиције. Прошверцовао снајпере за Војску РС.
Мислио је да је његовим животним орканима и бурама дошао крај. Пожелео је породични мир, пикнике на америчким језерима са женом, читање књига и крцкање заслужене пензије. Али све му се опет преокренуло.
Милош Костић, равногорац, „вијетнамац“, амерички обавештајац, решио је крајем осамдесетих, у кући у Њу Џерсију, после свих битака, рана и ожиљака, да смањи брзину. Није успео.
Док овог октобра крцка орахе испред своје резиденције на Авали крај Београда, прича нам да је тада, у време пада комунизма, против кога се целог живота борио, добио позив да се одужи и својој отаџбини Србији.
Година 1987. од лекара његове жене Светлане Лијанг стиже језива вест. Милошева животна љубав добила је канцер.
– Напустио сам републиканску администрацију, сенат, истраживања, Институт за стратешку трговину који сам основао и окренуо сам се породици. Сам сам, на рукама носио жену и читаве дане проводио са њом. Старао сам се о наше четворо деце.
У то време, хладни рат између Америке и Русије био је завршен. Берлински зид је пао, Варшавски пакт поражен.
Крајем осамдесетих година, Милошу је допао у руке један дисидентски рад Војислава Шешеља.
– Видим ја да је он Србин, иако још гаји неке марксистичке погледе. Питам Косту Чавошког какав је Шешељ, чиме се бави, а он ми исприча да је одличан правник али да живи бедно у некој трошној кућици у Земуну и да једва има и за храну. Купим му тада скупоцен сат и пошаљем по Кости у Београд. Могао је од његове продаје да живи пола године. Ускоро добијем писмо од Шешеља са текстом: „Хвала Вам. Спасили сте мене и моју породицу“.
– Нисам више имао никаквих мотива за борбу. Само сам још чекао да комунистичка кула од карата падне и у Србији и да нам се врати црква, круна, слобода.
Уместо тога, у Србији се рађао нови вођа – Слободан Милошевић. У Америку су почели да пристижу српски дисиденти и опозиционари тражећи помоћ.
– Нисам могао да мирујем. Придружио сам се Сабору српског уједињења у Америци. Организовали смо округле столове, отворили смо српско питање и ставили га на дневни ред. Полувековне комунистичке лажи морале су да прекину.
Код Милоша су у САД стизали професори Коста Чавошки, Радослав Стојановић, Загорка Голубовић, Светозар Стојановић, а после њих и националисти предвођени Војиславом Шешељом. Кренуле су велике дебате у ком правцу креће Србија.
– Скупљали смо новац за стварање српске опозиције. Сви виђенији Срби из Америке су учествовали. Мене су терали чак да будем благајник и да се сав новац налази код мене. То нисам могао да прихватим. Не волим да се старам о туђем новцу.
Са професором Радославом Стојановићем, Милош се знао још од Другог светског рата, па је са њим обновио пријатељство.
– У стану породице Стојановић певали смо четничке песме на крсној слави одмах после рата. Крајем осамдесетих, Раде је дошао код мене у САД па смо поново певушили исте мелодије. Једне ноћи, уз пиће, питао сам га да ме угости у Београду. Решио сам да се после пола века вратим у Србију.
Због учешћа у ратним сукобима у Босни и Херцеговини, Америка је Милошу Костићу одузела војну пензију. Ни то што је ратовао за САД у Кореји и Вијетнаму није могло да потре савезништво са Ратком Младићем у босанским гудурама:
– Добро је бар да ми нису залепили етикету ратног злочинца и одвели у Хаг, иако никакве злочине нисам починио. Али верујем да САД никада не би дозволиле да њихов пуковник и држављанин заврши у том суду. Американци, за разлику од Срба, воде рачуна о свом националном интересу.
У јуну 1988. године, звони телефон у дому породице Костић у Америци. Зове професор Стојановић:
– Милоше, дођи са породицом. Бићеш мој гост у Србији.
– Крећем. Резервиши ми „Метропол“!
Велику трему је имао Милош. Враћала су му се сећања на рат. Страх од комунистичке освете још га није прошао. Није веровао да се мења политичка клима у отаџбини. Али решио је.
Са болесном супругом и четворо деце кренуо је авионом за Швајцарску код ујака. Узео је рента-кар и запуцао са породицом за Југославију.
Граница између Италије и Југославије код Трста, после пола ноћи.
– Граничару ништа није јасно. Жена Кинескиња, а Светлана Костић. Четворо деце, српска имена, америчка држављанства. Пушта нас.
У Словенији узимају собу у мотелу. Купатило потопљено, доручак не служе после десет.
– Кад су чули ко смо и одакле стижемо, српске куварице одмах су нам испржиле јаја и сланину.
После доручка, покрет за Београд, трема расте.
– Сећам се, ауто-пут кроз Хрватску, рупа до рупе. Деца непрестано питају: „Јел’ ово Србија“? Појављује се Нови Београд, „Генексове“ куле. Жена Светлана ми каже: „Није код вас социјализам тако бедан као у Кини“.
Возе се уз Кнеза Милоша, па десно у Булевар револуције, до „Метропола“. Заустави их полицајац због недозвољеног скретања.
– Одмах сам осетио страх. А мој син Милан излети на прозор и викне: „Чико, јеси ли ти прави српски полицајац“? И овај нас пусти.
Тада, у „Метрополу“, упознао је и Смиљу Аврамов и још неке српске интелектуалце. Рађала се енергија за удар на Милошевића. Пуцала је српска национална мисао поново на неколико делова.
– Осетио сам да нема јединства. Да је пуно сујете и испреплетаних интереса. Тресла се југословенска конструкција. Плашио сам се да Срби опет неће добро проћи.
Милош се са неком новом стрепњом вратио у Америку.
Дошле су деведесете. Девети март, Милошевић извео тенкове на народ и студенте.
– У Вашингтону ме зову на један округли сто о Југославији. Говори Медлин Олбрајт, сенатори, амбасадори, политичари из свих југословенских република. Сви се острвили на Милошевића да је великосрбин, четник… Ја узмем реч и кажем: Милошевић је једна обична бољшевичка цепаница!
Почео је крвави рат у Југославији.
После разговора са владиком Атанасијем Јефтићем у Америци, Милош, прекаљени амерички официр, решио је да крене у Босну. Да помогне Србима. Пољубио је болесну жену и децу и пошао поново у рат.
Премаскиран у католичког свештеника, са америчким пасошем, Милош је 1993. успео да из САД на српске положаје прошверцује софистициране справе за даљинско мерење мета и оптику за снајпере.
Делио је католичке крстиће по аеродромима и домогао се Мађарске. На граници са Србијом, чекали су га војници из Републике Српске.
Прво је био у невесињској бригади у Херцеговини. Све док није добио позив од Ратка Младића да одмах дође у Хан Пијесак.
– Генерал Младић дао ми је задатак да обучавам снајперисте. Тражио сам само људе који су имали искуства у спортском стрељаштву. Нису смели да пуше и пију. Обучавао сам наше најбоље снајперисте у рату у Босни. Па и оне који су били изнад Сарајева.
Милош је упознао патријарха Павла, на освећењу Храма Светог Саве у Београду. Као председник Српске црквене општине у САД био је позван на ручак у Патријаршију.
– Сећам се, патријарх је, онако благ, питао мог сина Милана, „Како се зовеш“? А овај мој му из прве одговори: „Ја сам Србин и четник“. Касније, кад је долазио у Америку, патријарх је стално наше из дијаспоре питао: „Где је онај Костић и његов Србин и четник“?
Младић је Милошу одмах после обуке снајпериста наменио следећи задатак:
– Буразеру Коле, хајде да средиш мало ситуацију око Горажда.
Дали су му Поздерчеву вилу и Младић је долазио хеликоптером да га посећује.
– Помагао сам у акцијама српске војске. Са Младићем сам се сукобљавао само око четништва. Он је у души партизан, али је и Србин.
Остао је Милош у рату све док, како каже, Србија није окренула леђа својој браћи. Присуствовао је када су и Радован Караџић и Слободан Милошевић притискали Младића да одустане од Бихаћа.
– Преко тога нисам могао да пређем. Код Бихаћа су нам пресекли државу. То је за мене био велики пораз. Напустио сам ратиште и вратио сам се у Америку. Понео сам са собом само шајкачу коју ми је поклонио Радован Караџић.
Милошу умире супруга 2000. године. Деца су кренула својим путем у живот. Остао је сам. Решио је да прода раскошну викендицу на Флориди и да купи кућу на Авали. Осећао је да се ближи час када ће пожелети дефинитивно да се врати у Србију.
На трему своје куће, окружен вештачким совама које растерује птице, Милош седи и гледа Србију.
– Надам се да више никада нећу ратовати!
(Новости)
