Прочитај ми чланакНешто више светлости на живот Срба у Османлијском царству сигурно ће бацити увид у преко 20 хиљада докумената колико је Архив Србије преузео у последње две године из турских архива, а део њих ишчитала и обрадила оријенталиста и архивиста Ениса Аломеровић-Хубанић.
Реч је о документима из 15, 16. и 17. века која сведоче о животу у Србији и на Балкану под Османским царством, а који су постали доступни нашим стручњацима,након што су крајем 2015. године директор Архива Србије др Мирослав Перишић и генерални директор Дирекције државних архива Турске Угор Уна потписали протокол о сарадњи. Тај уговор је, напомиње Ениса Аломеровић-Хубанић, омогућио нашим истраживачима приступ турским архивима и могућност истраживања у престоници Србије. Са том мисијом је, у истамбулском архиву боравила протекле две године два пута.
„Први пут смо пренели око 15 хиљада, а у децембру прошле године у Београд смо донели још 7 хиљада докумената у дигиталном облику. Они се сада налази у Архиву Србије и у току је њихово сређивање и обрада како би постали доступна истраживачима “ каже Аломеровић-Хубанић, један од ретких познавалаца османског језика код нас, на коме су написана та документа.
„Научно бављење историјом Османског царства које је у вишевековном додиру са историјом Србије, Балкана и балканских народа је просто немогуће без писаних трагова. Наша намера је да што већи број докумената који се тичу Србије преузмемо у Београд “ каже она.
Ениса Аломеровић-Хубанић објашњава да је архивска грађа у Османском архиву раздвојена на појединачна документа и на дефтере који представљају богат и разноврстан извор за нашу историографију. Вилајетски пописи, спискови пореза и закупа, платни спискови, благајничке књиге, тимарски спискови…објашњава она, помажу да се добије слика о животу грађана, трговаца, занатлија и сељака.., економији, трговини,саобраћају… Као занимљив наводи документ из 1526. године о постојању моста на Сави и његовој поправци, затим о пловидби Дунавом различитих типова бродова од којих је сваки имао намену.
„У документима постоје уверљиви докази да је турска морнарица пролазила Дунавом и да се делила на ратну и трговачку флоту. Истраживање о намирницама, војној опреми, дрвима за огрев које превозила морнарица сведоче да је Београд био трговински центар. Бродови су се разликовали по броју једара на прамцу. Имали су једно или два једра и у зависности од тога су се називали лака или теска галија. Имамо документа о наплати пореза у београдском пристаништу или рачуне о обнови београдског насипа.“
Аломеровић-Хубанић посебно скреће пажњу на значај дефтера – пописних књига за градове као што су: Београд, Смедерево, Ужице, Пирот, Ниш, Крушевац, Чачак, Врање, Лесковац и многа друга места и насеља која су давно нестала или су некада постојала под другим називом.
„Дефтери су статистички матерјали. Одају структуру, број, садржај становништва. Карактеристично за турске дефтере је да се становништво пописивало са становиштва давања дажбина. Пописна јединица је било домаћинство, а не појединац појашњава Аломеровић-Хубанић.
Пописивања су, објашњава, спровођена приликом сваке промене султана, затим приликом освајања нових територија; нека су становиштва да се попис вршио сваких 30-40 година, али постоје дефтери чије су године настанка ову тезу оповргнула, јер је размак између њих износио 4-5 година. Она напомиње да дефтери посредно могу послужити да се добију приближно тачни подаци о структури, броју и саставу становништва, о топонимима, економском положају становништва, а важан су извор и за антропонимију и мноштво других тема. С друге стране, султанска писма, фермани, берати и друга документа са највишег нивоа власти дају одређене податке о спољној и уопште политичкој историји Османлијском цасртву.
Аломеровић-Хубанић тако скреће пажњу на документ из 1560. године који је потписао Сулејман Величанствени.
„Био је то ферман, односно наредба Сулејмана Величанственог да свако ко мимо закона убира порез у Смедеревском санжаку буде кажњен. Наредба се односила и на Санџак бега и говори о изузетно уређеном систему у којем се поштовао закон и хијерархија“ примећује.
За њу нема дилеме да су очекивања јавности у Србији од тога шта ће ново о овом историјском периоду нашим историчарима и истраживачима рећи османски извори, огромна. То је разумњиво, каже, с обзиром на то да приступ турским архивима до сада није био лак, да мало истраживача зна османски, и да се очекује би се сада могло доћи до неких нових података битних за нашу историографију.
„Сви се питају да ли ћемо открити нову историју нашег средњег века. Ово што смо до сада видели наводи ме на закључак да наш народ има бројне предрасуде о периоду који је Србија провела под Османским царством. Слика је једноставно светлија него што смо претпостављали“ закључује Аломеровић-Хубанић.
