Прочитај ми чланакФалсификовања историје је увек било и увек ће га бити, али неке фундаменталне тачке не могу се мењати. Једна од њих је да је Русија изабрала православље, а не ислам или будизам. Кад Американци кажу да су победили фашизам, не знам да ли да се смејем или да се питам ко је ту луд, каже директор Руске националне библиотеке Александар Вислиј.
Протекле седмице Српска академија наука и уметности добила је на дар дигитализовану колекцију српских средњовековних и старих рукописа из фонда Руске националне библиотеке из Санкт Петербурга. Директор ове установе Александар Вислиј предао је поклон председнику САНУ Владимиру Костићу у присуству бројних академика, амбасадора Русије у Србији Александра Чепурина, као и амбасадора Србије у Русији Славенка Терзића, који је у највећој мери и заслужан за покретање и реализацију овог значајног пројекта руско-српске културне и научне сарадње.
© Sputnik / Валерий Мельников
Током протеклих 14 месеци стручњаци санктпетербуршке библиотеке пренели су у електронску верзију 342 текста, распоређена у 375 фајлова. Ова колекција представља велики изазов за српске научнике и истраживаче пред којима је дуготрајан рад на изучавању њеног садржаја.
„У Русији данас свега двоје или троје људи уме да чита текстове на српскословенском језику. Потребно је разумети те текстове, утврдити из ког периода потичу, одакле су стигли, а то је веома тешко. Нико не зна прецизно шта садржи ова колекција, осим да је написана на српскословенском. Тачно утврђивање података о сваком појединачном рукопису, као и садржаја текстова, захтева бројне научнике који тиме могу да се баве, а којих у Србији свакако има много више него у Русији“, објашњава Александар Вислиј у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“.
Пут српских средњовековних и старих рукописа, насталих у временском распону од 12. до 19. века, водио је од Балкана до Санкт Петербурга и Москве, захваљујући руским трговцима и свештеницима који су током 19. века посећивали Европу. Руски ходочасници куповали су књиге, или су их добијали на поклон, а потом су их предавали руској царској породици. Ови рукописи су потом преношени на полице царске библиотеке у Санкт Петербургу, без посебног сортирања и обележавања, тако да их је у наредним деценијама прекривала прашина.
На срећу, успели су да одоле времену и да преживе бројне бурне догађаје у руској историји, од Велике октобарске револуције, преко Великог отаџбинског рата и опсаде Лењинграда, да би се за њих педесетих и шездесетих година заинтересовали библиотекари који су покушали да их разврстају и обележе. Ипак, нико није озбиљније проучавао њихов садржај.
„Када га проуче стручњаци, можда ће рећи да су неке од тих страница веома важне, јер су написане у одређеном периоду и на одређеном месту. Белешке које су исписане на маргинама тих рукописа такође сведоче о српској култури и језику“, напомиње Александар Вислиј.
Један од наредних корака, у оквиру пројекта који се реализује уз финансијску подршку Добротворне фондације Јелене и Генадија Тимченка, јесте израда репринт издања ових рукописа. Наш саговорник објашњава у чему је драж оваквих копија.
„Нема никаквих проблема да се електронска копија да некој издавачкој кући и да се одштампа 100 примерака. Добићемо савремену књигу, на којој ће на белом, лепом папиру бити одштампане слике страница из рукописа. Смисао онога што предлажемо јесте у томе да се направе репринт издања која максимално личе на оригинале. Важно је да папир на додир буде исти као пергамент, када га човек узме у руке да има осећај као да држи оригинал“, наводи наш саговорник и додаје да је потребно три до четири године за израду оваквих копија.
Слична колекција налази се и у Руској државној библиотеци у Москви, а Вислиј се нада да ће у наредном периоду и она бити дигитализована и предата Србији на изучавање.
„Јасно је да саме рукописе никада нећемо моћи да предамо, јер рукописи не иду преко границе, осим да би били представљени на изложбама. Електронске копије, међутим, нису проблем“, каже Вислиј.
Нема лоших религија
Приликом претходног боравка у Србији Александар Вислиј је, у разговору за Спутњик, изрекао мисао да човек који добро познаје своју културу и традицију никада неће постати терориста. Подсетили смо га на ову реченицу, уз опаску да Руси много читају и питање да ли се и у томе крије снага Русије, односно њена способност да преживи тешка времена.
„Вероватно да, то је интересантно питање. Али, ко су Руси? Ми смо, ипак, вишенационална земља, ту су и Чечени, и Дагестанци, и Јакути, и Калмици, сви су они Руси. И религије, и менталитети, све је то у Русији разноврсно. Задатак је да и Чечен, и Дагестанац, и Калмик имају исте базичне вредности образовања и културе, то не значи да оне морају бити повезане с руским језиком, али треба да буду базичне и јединствене. Ако они који у Русији исповедају ислам буду читали о исламу онолико колико Руси читају о православљу, мислим да проблема неће бити. Нема лоших религија, постоје људи који покушавају да искористе религију за своје личне циљеве. Они који следе такве циљеве постају терористи. Због тога је потребно читати“, наглашава наш саговорник.
У сусрет великом јубилеју — 75. годишњици ослобођења Лењинграда
Руска национална библиотека у Санкт Петербургу недавно је добила нови корпус од 42.000 квадратних метара, у којем је ускладиштено 12,5 милиона књига.
„Предстоји нам много посла да бисмо достигли „Лењинку“ (Руску државну библиотеку у Москви) у електронском смислу. Ипак, ако се упоредимо с такозваним ’стубовима‘ — Конгресном библиотеком, Британском библиотеком, Француском националном библиотеком, ми смо испред када је реч о електронској бази података, само што то нико не зна — све што је дигитализовано у Руској националној и у Руској државној библиотеци је на руском језику“, наводи Вислиј.
У сусрет 75. годишњици ослобођења Лењинграда након вишегодишње опсаде у Другом светском рату, Руска национална библиотека бави се, поред осталог, конзервацијом документарног материјала преосталог из тог периода.
Вислиј, међутим, напомиње да је блокирани Лењинград оставио веома мало писаних сведочанстава о својим трагичним искуствима, будући да су се његови житељи борили за голи живот и нису имали када да пишу.
„Има новина и часописа из тог периода, могу се наћи текстови о блокираном Лењинграду написани након његовог ослобођења, али баш из тих година, практично, има врло мало тога. Фотографија има, трудимо се да прикупимо и све оно што је настало касније, дневнике и друге белешке. Све што је било штампано између револуције и Великог отаџбинског рата се сада распада. Постоје технологије које омогућавају да се из овог папира извуче киселина, оне су веома скупе, и сада на томе интезивно радимо, а 75. годишњица ослобођења Лењинграда нам је одличан подстицај“, рекао је Вислиј.
У времену у којем се интезивно фалсификује историја, колико су важни писани документи који чувају сећање?
„Фалсификовања историје је увек било и увек ће га бити. Поновно исписивање историје је инстинкт самоочувања власти која тако самој себи удара темеље. Свака земља бавила се поновним исписивањем историје, и Русија је то радила. Ипак, постоје неке фундаменталне тачке у историји, као што је, рецимо, чињеница да је Кијевска Русија некада давно изабрала православље. То је историја која се не може мењати, не може се рећи да смо изабрали ислам или будизам. Покушај мењања фундаменталних тачака у историји је најстрашнији. Када Американци кажу да је победу против фашизма извојевала Америка, не знам шта о томе да мислим, да ли да се смејем или да се питам ко је ту луд. Како је могуће убедити 300 милиона Американаца да је Други светски рат добила Америка? Ако је то могуће, онда они не разумеју живот! Фундаменталне историјске истине се не смеју мењати“, наглашава Вислиј.
