Прочитај ми чланак
Недавно сте извели акцију са захтевом да се пусти на слободу руски фоторепортер Андреј Стењин. Том приликом руски медији су објавили да сте ви као „лидер“ Двери упутили захтев украјинским властима за ослобођење Стењина. Да ли су Двери најзад добиле свог лидера?
Двери су и даље политички покрет без формалног лидера. Као и свака политичка организација и ми имамо своје руководство које се у нашем случају зове – Старешинство. Двери нису против лидера али не желе да имају неког формалног, који би спречио природне лидере да дођу до изражаја. Руски медији су овде по инерцији погрешили и објавили да сам ја „лидер“ Двери јер многима наш концепт организовања није јасан и познат. Иначе, уз Двери иду многе непознанице у нашој јавности. Зато је потребно да нас као политички покрет људи боље упознају, да схвате нашу различитост у односу на друге политичке опције и да схвате разлоге због којих инсистирамо на тој различитости. У тренутку медијске блокаде којој смо непрекидно изложени ово није једноставан задатак. Мој допринос приближавању Двери јавности биће у чешћем присуству на интернету, пошто је то једини простор у којем нас не цензуришу.
Покрећем свој блог где ће људи моћи да прате моје личне ставове (а не само званичне ставове Двери – www.vladanglisic.com ) и чешће ћу бити присутан на Твитеру јер је то форма која даје могућност да се брзо и кратко (а по некад и духовито) изрази став – www.twitter.com/VladanGlisic. Као и фб страницу коју ћу лично водити – www.facebook.com/vladanglisic.srb. У исто време више ћу писати о унутрашњем устројству Двери и разлозима за тај начин организовања.
Мислим да смо нашли врло оригиналан и добар начин организовања и то треба поделити са другим људима. Имају ли Двери будућност, с обзиром на тренутну политичку реалност? Да ли ће се ућутати и поштовати „вољу народа“ који је Вучићу дао апсолутну власт?
Због изборне крађе, која до данас није истражена, Двери остају ванпарламентарна политичка опозиција чиме се наставља медијска блокада и отежан приступ финансијама. Вучићев режим блокаду Двери још више појачава пошто је знао да ћемо ми наступити као најоштрији и најорганизованији противник Бриселског споразума. Борба против Бриселског споразума и других сличних потеза Вучићевог режима нас је довела у радикализацију која нам је сузила изборни потенцијал. То се видело на низу локалних избора током 2013.године као и на ванредним парламентарним изборима почетком 2014.године.
Зашто сте, као тадашњи председнички кандидат, одабрали „мекши“ приступ у борби против политичких неистомишљеника? Да ли је такав начин борбе Ваше лично опредељење?
Као председнички кандидат Двери успео сам да оштрини политичких ставова дам мекши и толерантнији приступ. Једноставно, моја животна ситуација је таква да сам лично познавао и често био и близак са људима који су припадали другим идејним и политичким позицијама те самим тим нисам могао острашћено да се борим против политичких неистомишљеника. Лично верујем да острашћеност није добар политички став. Све то се видело и у току кампање па нам је овакав став дао лакши приступ потенцијалним бирачима. Занимљивост овог периода је у томе што смо енергично водили антирежимске акције али смо ипак увек одговорно избегавали насилност тих акција. Иако су нам идеје револуционарне, имамо потенцијал да их учинимо прихватљивим јер су ненасилне, а на неки начин, и ми смо кроз ту борбу ушли у зрело животно доба и сазревали кроз политику. Ја сам најстарији од оних који воде Двери. Неки ме зову „Чича“.
Шта се променило до данас?
Сада се налазимо на прекретници која од нас захтева да нађемо комуникативнији начин да се приближимо бирачима. Поново морамо да се огласимо по питању животних тема и то на начин који ће људима улити поверење да су Двери неко ко поуздано, конструктивно али и енергично може да решава проблеме. Занимљиво је да су на претходним изборима Двери постале једина група грађана у историји новог парламентаризма у Србији која је истовремено изашла као иста организација на пет нивоа избора: општински, градски, покрајински, републички и председнички. Показали смо да можемо да идемо на изборе а да не морамо да будемо политичка странка.
Занимљиво је и то што смо се изместили из медијског калупа клерикалне и националистичке позиције јер нам је предизборни програм био потпуно модеран и више антиколонијалан него десно орјентисан, док смо националистичку реторику заменили са идејама социјалног патриотизма. Промовисали смо идеју породичног модела друштва који је супротан од потрошачког друштва које је неолиберални капитализам наметнуо целом свету и који се управо ових година на наше очи распада. Двери су тако дале идејну алтернативу за постојећи политички систем, а својим антистраначким инсистирањем смо дали и алтернативу за постојећи систем политичког организовања.
Одакле жеља да се придружите Дверима?
Дверима се придружујем 2003. године – тада је то још увек било окупљање око студентског часописа, затекао сам неколико десетина младих, православно опредељених људи. Убрзо успевам да им пренесем искуство активизма у грађанском и студентском невладином сектору које сам стекао у предходном политичком раду. Двери ускоро постају најорганизованија православно-национална омладинска невладина организација. Под нашим утицајем настаје низ других омладинских нво које ће крајем ове деценије задавати много главобоље Тадићевом режиму.
Двери поред часописа (који је у међувремену постао значајно културолошко гласило) освајају и све друге сфере утицаја којима се шири „мека моћ“ (интернет, видео продукција, сарадња са мрежом локалних радио и ТВ станица, повезивање организација окупљених око СПЦ, деловање у Расејању и умрежавање сличних НВО широм света, сарадња са страним НВО сличног опредељења). Поред овог класичног НВО деловања, Двери почињу крајем деценије да делују и као револуционарни, улични али ненасилни покрет: Оштро против евроунијатског опредељења Тадићевог режима, залажући се за изразито патриотске и конзервативне вредности делујемо изузетно проактивно и креативно у борби против постојећег система (не само режима који се мењају док колонијални систем остаје непрекидно на снази и под контролом оних који су нас 1999.године бомбардовали).
Двери организују масовне протесте против отцепљења КиМ, против геј параде и других режимских манифестација и поступака. Масовност протеста нас уверава да морамо да преузмемо и конкретну политичку одговорност и 2011.године излазимо на изборе на свим нивоима. После тога су уследиле три године жестоке политичке борбе у којој Двери нису освојиле власт и још увек нису постале парламентарна политичка опција на републичком нивоу али смо значајно променили политичку стварност Србије и идејама и темама које смо наметнули и многим нашим решењима које су други усвојили али нису обзнанили да су то наше идеје и решења.“
Како видите Србију у наредним годинама?
Србија је данас тужно место на којем је живот стао. Бавимо се само преживљавањем, и многи способни, креативни људи, а посебно млади, сматрају потпуно оправданим да оду одавде. У овом тренутку тешко да би смо могли да нађемо аргументе да их од те намере одвратимо. Мислим да је све у људима и њиховој одлуци да узму живот у своје руке. Надам се да ће управо Вучићев режим бити врхунац и последња фаза распадања које траје већ тридесет година. После њега неће остати ништа од старе политичке менажерије, пошто је он њихов најгротескнији и последњи представник. После њега политика ће морати да се ради тако што ће уместо једног свемогућег „вође“ наступити време озбиљних лидера као портпарола добрих тимова, да ће уместо гломазних политичких странака наступити време када ће се гласати за људе од интегритета .
Уместо „спиновањем“, политичари ће морати да се баве стварним решавањем проблема. То је политички предуслов да Србија крене из жабокречине у коју се претворила и да сви наши људи, а пре свих млади, узму живот у своје руке. Ако ове политичке промене не буде било, онда и све остало у Србији неће личити на смислен живот.
(Крунић Александар за СРБИН.ИНФО)
