У овом тренутку, двадесет милиона Американаца вежба јогу. Часови јоге и реквизити за јогу у САД годишње донесу око 10 милијарди долара! Влада Индије је основала радно тело које се бори против пиратерисања јоге на Западу, као индијске интелектуалне својине.

Колико Срба вежба јогу, није утврђено. Међутим, с обзиром да је упражњава најпопуларнији србски спортиста, сигурно их има прилично. И труднице, пре него што оду да се породе, вежбају јогу зарад лакшег порођаја.

Јога се доживљава као физичко вежбање.

Али… Није баш тако.

МЕДИТАЦИЈА

Далекоисточне медитације су саставни део бављења јогом. Последице су кобне. Један Рус упутио је отворено писмо руском антисекташком центру Светог Иринеја Лионског, на чијем челу је др Александар Дворкин. У њему је говорио о својим искуствима медитирања: „Упражњавао сам медитацију „Рада Соами Сатсангх” – (Покрет Такара Синнгха) „Сант Мат – Тут Господара”. Име и личност гуруа није важна: како сам сада схватио, све технике медитације, које користе мантру (на пример, ТМ), доводе до једног и истог резултата. Говорио сам са многим „медитантима” разних покрета, и сви су достигли једно и исто: виђење унутрашње светлости (у мом случају и слушање унутрашњег звука вибрације).

Медитирао сам годину дана, веома усрдно, четири пута на дан, тј. да бих стекао „духовну етикету”. По природи сам идеалиста, и желео сам тада да верујем у све те басне. Медитанту предлажу да понавља мантру и да се „усредсреди” на центар сопственог чела (тамо се налази „треће око” – излаз у духовни свет). Временом сам научио да видим „унутрашњу светлост”, веома снажног сјаја и снаге, белу, наранџасту, жуту, итд.

О АУТОРУ

Владимир Димитријевић је Српски православни публициста.
Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао 2010. године.
Аутор је више од 50 књига и мнноштва зборника различите тематике: од духовне, православно – богословске и црквено – историјске, до књижевне, образовне културне и сектолошке.

За време виђења те светлости осећао сам се потпуно срећним, као никада у животу; чинило ми се, да сам осећао присуство неке „љубеће супстанце” или „бића од светлости”, које ме воли на начин како ме нико није волео.

Даље /…/ сам почео да видим светлосна лица мојег „гуруа”. Физички (стварни) гуру ми је говорио, да ће медитант „са чистом душом и одличном кармом” ускоро ступити у додир са „унутрашњим гуруом” који ће га повести Богу, у „отаџбину душа” одакле смо се сви „спустили”. Почео сам, како се каже, да „лебдим”, летим у сопственим халуцинацијама.

На пример, да стојим, стојим са гуруом на обали океана, а у њему нема воде, већ светлост… и тако је добро тамо, да и не можеш да опишеш, а „унутрашњи гуру” је тако предиван и добар и љубећи, да просто немам речи…

Још сам се сећао целог свог детињства, до најмањих детаља, до тога шта сам носио, када сам се играо с децом у вртићу, сетио се да сам ту светлост већ видео у детињству, али је то затим нестало са годинама. Сигурно је, ово ме веома дирнуло, па сам још више поверовао у све то…

Главно је да кроз годину дана, ја више нисам могао живети нормалним животом, било ми је веома тешко да се усредсредим на посао, тешко уопште да било шта радим, тј. стално сам видео ту светлост, љубеће лице гуруа или његове очи (и то једно, а не два ока). Па како на земљи живети, када је „тамо”, у тој светлости, тако добро, а овде, у овом свету, треба још и радити и нико те „не воли”.

Занимајући се медитацијом, веома сам смршао (!) (ја сам одрастао мушкарац, имам 90 кг), почео бих да јецам од омиљене музике, просто бих плакао дубоко и брзо, па и не толико због музике, већ просто – тако. Нешто ми се не би свидело у овом свету, неко је нешто грубље рекао, и ја сам мислио: „Па зашто је овај свет овакав? У медитацији тога нема! Не може се поредити ни са чим…!”

Најстрашније је што ми је често долазило да дигнем руку на себе и та жеља је била веома јака. Почео сам много да бринем за себе. Нисам могао без страха ићи степеницама, тј. мислио сам да ћу скочити доле и – целом мучењу у овом свету ће доћи крај!

Након вагања „за” и „против” медитирања, одлучио сам да прекинем.

Већ је прошло годину дана, како НЕ медитирам, равно годину… и повремено виђам позиве „с оне стране”, догађају се повремени „ломови”. Већ сам се обраћао разним психолозима, психотерапеутима: они ништа о томе (виђењу светлости) нису чули и не знају, саветују ми „да се опустим”.

Камо среће да је тако једноставно „опустити се”, када се ја налазим, на пример, на плавом небу или на звезданом небу, и као да видим два света, један – стварни, други – ко зна какав. Уосталом у том другом свету, има много тога лепшег и срећнијег него овде. Једном речју, као неки наркоман. Још више, прочитао сам да људи, који употребљавају данашње наркотике (хероин, например), говоре, да је медитација јача од „урађивања”.

Због тога сам се веома уплашио, пошто знам како је тешко одвојити се од наркотика. Из медицинске литературе сазнао сам да је „срећа” током медитације изазвана блокадом ендорфина и да се током медитације, мозак налази у веома јаком стању стреса (колико год чудно то звучало) и да од тога после боли глава (што се код мене дешавало веома често за тих годину дана, а при томе ја до тада никада нисам имао проблема са главобољама). Чињеница је да је током медитације, мозак као у стању клиничке смрти.

Снабдевање крвљу – нула, тј. нема мисли, само мантра! Мождана кора је „прекинута”. Мозак није навикнут да се „концентрише” на једну тачку, он СЕ ШТИТИ, тј. избацује ендорфин (а он је „ендогени морфин”, НАРКОТИК!).

Увек сам се питао, зашто ми не полази да се „божански урадим” сваки дан, већ само кроз пар дана се дешава „flash”. Чињеница је да је потребно време, да би се створио нови ендорфин, њихове залихе нису бесконачне. А ја сам мислио да је то што сам се можда понео, што сам можда окусио месо… Успут да кажем, вегетеријанство доприноси исцрпљивању организма и човеку је лакше „да лебди”, тј. стрес се допуњује и физичким умором.

И још да кажем да не могу да се молим Богу, тј. како кренем то да радим, видим свог гуруа (Такара Сингха), његово сијајуће лице, које гледа на мене са таквом „љубављу”.

Нећу никоме да говорим своје мишљење. Моји бивши „другови медитанти” говоре да сам се ја „уплашио” и да „ме свет привукао опет себи”. Многи завиде „мом унутрашњем искуству”.

То је мој живот и ја сам изабрао „ту светлост”. Хоћу да кажем СВИМА, који буду прочитали текст о мом животу: Желите, пробајте само, шта је медитација. Ако код вас прође, и ви не постигнете такве „успехе” као ја, и напустите је, ако имате трпљења, „научићете се”.

Али знајте, ЗА СВЕ ТРЕБА ДА СЕ ПЛАТИ.

За срећу у медитацији, платићете таквом депресијом у нормалном животу, да нећете хтети ни да живите. Да, постоји „урађивање” у медитацији, али када се ваши хормони среће истроше, у року од пар дана биће вам веома, веома, веома лоше. И тако даље, до нове дозе…

Зачарани круг алкохоличара и наркомана.

Изаберите сами…””

Зоран Поповић, вишегодишњи ТМ медитант, аутор књиге „Омен/ Зашто сам изашао из ТМ-а” (Београд, 2002), описује своје опасно и болно искуство са индуском медитацијом, у које је упала и његова супруга: „Вековима трагајући за „чаробним штапићем” за освајање власти и подјармљивање народа, а против атрофирања система, мудраци у служби моћних су давно натрапали на њега, али изгледа да се свест о његовој моћи у њиховим главама коначно уобличила тек у задњих стотинак година. Хиљадама година коришћен на Далеком Истоку и у Индији, на добробит људи ондашњег доба, тај „чаробни штапић” се у рукама информатичких и телекомуникацијских и технолошких генија Новог доба претворио у стравично оружје за константни рат ниског интензитета, који се може усмерити, уз минимална улагања, а са великом коришћу, против сваке државе на свету, а одбране практично нема. Свако може бити жртва, а опет остати економски оперативан. Нормално, најпожељније је људе у врховима власти укључити у систем, како би, као потпуни верници, били потпуни послушници.

Тај „чаробни штапић” се зове просто – обрада личности. Као и свако мултидисциплинарно знање, садржи више кључева који откључавају браве људског ума. Један од најбитнијих је пажња [указују нам пажњу]. Пажња са знањем о њеној сврси је кључ за очитавање основног кода обрађивања личности и проналажења брава за остале кључеве. Следећи кључ [који користе] је скривено незадовољство жртве, које свако носи у себи, до кога се долази уз помоћ пажње [посвећујући вам пажњу]. Затим се уводи кључ потпиривања егоизма и развијања елитизма, уз истовремено активирање тих незадовољстава. Тако припремљена и збуњена жртва је спремна да се ухвати за било шта ново што јој онај који јој поклања пажњу понуди. Овде наступа проблем ломљења личности жртве, којој се нуде технике за испирање мозга, а под паролом „помозите сами себи”, „пут којим се ређе иде”, „постаните боља и јача личност”, разне врсте јоге (нормално, прерађене за потребе учитеља), дроге, опијати, и као врхунска техника: медитација у разним видовима.

Посебно треба скренути пажњу на комбинацију јоге која у себи већ садржи медитативне технике, и модерних начина медитирања, највише експонираних у Трансценденталној медитацији (ТМ). Зашто је ова комбинација посебно опасна по појединца, породицу, друштво? Јога, као хиндуска веронаука, прилагођавана је хиљадама година животу и култури Индијског потконтинента, уграђујући се тако у религију народа на том простору. Због специфичних услова живота на том поднебљу, климе, многољудности, скромних извора хране, ова вештина је морала, поред духовног аспекта, да понуди и телесни. Вековним посматрањем и анализирањем, староиндијски мудраци су схватили да поједине вежбе делују на одређене органе и физиолошки, а да се то дејство појачава кад се уз све то примени и медитација. Значи, постоји директна веза између вежби, медитације и физиологије, а посебно физиологије мозга.

Модерна наука је утврдила да се вежбама подстиче или успорава рад жлезда са унутрашњим лучењем (а не регулише, како нам се мудро објашњава), а да учитељи тачно знају који систем вежби којем ученику препоручити. Пошто су то процеси којима углавном управља мозак, као што је лучење адреналина, јавила се и потреба да се његов утицај елиминише. Звезда на врху „чаробног штапића” најтеже мудрости света зове се медитација. Сами заговорници медитације у својим радовима објашњавају да постоје три стања свести, не наводећи по ком принципу је извршена класификација, а то су: слободна свест, хипнотичка и медитативна.

Назвали бисмо то степенима слободе свести, па је очигледно да је медитативна свест – свест најнеслободнија. Утицај мозга, као командног центра тела, може се елиминисати лако и брзо. Науци је такође познато да мозак емитује своје таласе, што се врло лако региструје модерним ЕЕО апаратима. Значи, те слободне таласе, слободне мисли, од којих је огромна већина чисто трошење енергије – по учитељима медитацпје – треба утерати у ред, а најбоље протерати из главе.

У чему је основ драговољног прихватања ових техника од стране жртве?

Одговор опет лежи у чистој физиологији. Мозак врло дозирано регулише рад жлезда са унутрашњим лучењем, тако да то буде најкорисније за организам, да се не би елеминисали знаци упозорења које нервни систем и сам мозак прихвата из тела и околине. Приликом великих животних стресова као што је смрт најближих или најтежа болест, организам лучи сам супстанце као што је морфин и ендофрин (ендофрине и ендогрине), које га у довољној мери штите од пропасти, али опет тако дозирано, да би особа схватила дубину бола. Медитација у комбинацији са јогом постиже да се буде без потребе душе и тела за тим супстанцама, па медитант долази у стање еуфорије, осећа се изузетно добро, концентрисано; његове способности су евидентно увећане. Вољни моменат се повећава, што потврђује све унапред сервирано од стране учитеља. Стиче се утисак да се постаје боља личност, и да је овај „пут којим се ређе иде” стварно прави.

Тако ухваћен у замку сопствене добробити, он не види да својом зависношћу од медитације почиње да руши свој дотадашњи свет и све око себе. Пошто се медитација углавном спроводи под будним оком учитеља, а наводно потпуно слободно, јавља се јака духовна везаност за њега. Утеривањем мозга у стални рад, мантрањем, бројањем даха, концентрисањем само на једно у сваком тренутку, унутрашње или спољње, стварају се и нове синапсе које, наравно, мењају личност медитанта. Све ове комбинације са јогом, која делује (понављамо!) физиолошки на жлезде са унутрашњим лучењем, је веома ефикасно средство за обраду личности од стране учитеља.

Докле год му је добро, и докле год емотивна зависност од учитеља функционише, медитант (у ствари, жртва!) испуњава све захтеве система у који је увучен, не схватајући да је ужасно преварен. Без воље и жеље да поправи односе са својим окружењем, бива одбачен и од најближих, тако да постаје потпуно беспомоћна играчка у рукама учитеља. И поред тих стресова у свом окружењу, медитант постаје економски ефикасан, јер добија упутство да ће појачаним радом лакше пребродити насталу ситуацију (како обичним радом, тако и појачаним вежбама и медитирањем).

На потребу за продужењем времена медитације, прелази са мантрања на технике потпуног дражења главе и постаје још отуђенији од стварног живота. У циљу схватање дубине понора у који упадају медитанти, потписник ових редова је пробао три опште познате технике медитације, нормално унапред упозорен од стране стручњака – психијатара и људи повратника из зоне сумрака, у шта се упушта и да то може и за њега да буде погубно. Како је рекао један од специјалиста: „Не треба ми да пробам делић схизофреније, да бих знао да је то болест”.

Али, захваљујући изузетно јаком мотиву, пошто је реч о мојој супрузи, двадесет година лепог заједничког живота и двоје деце у најкритичнијим годинама, одлучио сам се на тај корак, стварно не схватајући шта ме чека на „успону” ка дну. Упознавши се прво са појединим техникама из литературе, кроз разговоре са стручњацима и повратницама, изабрао сам три технике, које бих укратко описао.

Свакако најјача и најлакша, а уједно и техника која се муњевитом брзином раширила светом, је ТМ [трансцендентална медитација]. Ово је несублимисана техника унутрашњег пута, што подразумева избегавање концентрисања на неки објекат ван мисли или у мислима медитанта; потискивање мисли уз врло важну смену светлости и таме, лаганим отварањем и затварањем очију у одређеним интервалима, неконцентрисаног погледа, зурењем унутра, и у празно, кад су очи отворене. ТМ постаје стравично јака, ако јој се још дода и мантра. Морам поново напоменути да се свуда подвлачи да ће медитант постати нова, чвршћа, продорнија и организованија личност, ако следи упутства, буде редован у тој пракси и систематски продужава време медитирања, а да је, бар по неким ауторима, довољно 20–30 дана вежбе да већ осетите прве благодети медитације, тј. да будете ухваћени у мрежу. Ако вас тада неко не заустави, пут којим се ређе иде вам је потпуно известан.

Описаћу укратко осећања која су ме обузимала у појединачним фазама испробавања ТМ. Ја имам обичај да, после ручка, дремнем на столици или у фотељи 5-10 минута, што сматрам природном „медитацијом”, тј. пражњењем главе. Искористио сам једно мирно кућно вече, супруга је била одсутна, млађа ћерка код другарице, а старија седела са мном у соби и читала. Сео сам опуштено на столицу, заузео удобан положај, и по свим упутствима, почео да празним главу, жмурећи. По унутрашњем осећају времена, после отприлике минут, почео сам лагано да отварам очи: прошао сам фазу шкиљења, отворио их широм зурећи у празно и све то у току неких петнаест секунди. Сад сам свестан да већ тада нисам имао никакву мисао у глави, барем не јасну. Страва, ужас су наступили у следећих 20-30 секунди, када сам почео да затварам очи…

Моје видно поље се сужавало и замагљивало, почело је да се повлачи унутра, да постаје све удаљеније од мене. У моменту кад ми је од спољашње светлости остала само магловита трака у очима, као неки хоризонт, а испод и изнад њега недефинисана тама, моја свест је јурнула силовито ка тој линији измаглице, све моје мисли и осећања су се упутиле тамо, а истом том брзином почео је да ме обузима талас ужаса. Видео сам како се приближавам муњевито тој црти и појмио остатком свести да је то ивица бескрајног понора у који сам јурнуо да се бацим. Схватио сам да ме чека слободан пад, као кад самоубица скочи са стотог спрата и то мало живота што му преостаје доживи као фантастичан лет. Нисам могао да се зауставим, брзина је постајала све већа, али и та танка ивица понора све даље, јер су ми се очи све више саме затварале. Ипак сам стизао тамо. У том тренутку ћерка ме је безазлено упитала:

„Тата, дремкаш, а?”

Свега је нестало, осим звоњаве хиљаде звона са највећих цркава света које ударају најтежим батовима, а мени је сопствена глава изгледала као највеће од свих звона. Та експлозија звука ме је зауставила да се не бацим у понор без повратка, а уједно изазвала додатни шок и сазнање о снази ТМ. Те обичне љубопитљиве ћеркине речи су у мојој глави у прави час изазвале такав напад на мој ум, да ми та звоњава и сад одјекне у ушима, јако удаљена, на одређени звук њеног гласа, посебно кад на крају упитне реченице каже „а”. Тада ми то звучи као шифра за звона у глави. Отворио сам нагло очи, ужаснут, схватајући зашто моја супруга сваки мој, чак и најблажи повишен или убрзан тон, чак и поједине речи, доживљава као агресију. Мислио сам да се објашњење, дато разложно и са аргументима може прихватити, али, то код ње више није ствар схватања, већ доживљавања. Од тада покушавам да се разговарам ритмом, без наглашавања речи, са што мање гестикулације, и то је једини начин разговора који прихвата. Јасно ми је да је све остало неиздржива агресија за њу.

После овог искуства, све остало је за мене већ била играчка. Преживео сам, срећним стицајем околности, најцрњу замку у животу, и још увек је се сећам, кад ме је, као дете, од четири године, луди комшија касно увече уплашио шупљом бундевом са изрезаним зубима и очима, у коју је ставио упаљену свећу. Враћао сам се са старијом сестром од рођака, било је око десет часова увече, а пут нас је водио кроз неки паркић ограђен високом оградом. Он је испао из мрака, заогрнут белим плаштом, са том бундевом на глави, уз стравичне крике. Сестра ме је зграбила за руку и уз врискање, у пуном трку одвукла кући. Колена и слободна рука су ми били одрани, сав сам био изгубљен, али тај страх никад нећу заборавити.

Требало ми је десетак минута да се опоравим од шока. Знајући сад шта ме чека, поновио сам сеансу. Успешно сам држао ум подаље од танке ивице понора, која се убрзо и изгубила. Почеле су друге сензације, дивни преливи боја, сребрнасте, модре, златне, осећај, чак доживљај лебдења, при чему је мој ум могао да слободно лети изнад јуреће површине, која се заустављала истог тренутка чим бих решио да се на њу спустим, али ми се чинило да то нисам ја. Изгледа да је почетни осећај страве толико кратак, као бљесак, да га медитанти у принципу аутоматски заборављају, опчињени предивним осећањем лепоте, моћи и сигурности и могућностима које се пред њима отварају, да све остало више није важно.

И данас, више од два месеца од ове прве и једине сеансе од десет минута, ово чудо ме вуче себи, као да ми неко у глави, боље рећи у уму, шапуће: дођи, дођи…

Следећа медитација коју сам окусио је јогинска медитација тратака, сублимисана техника спољашњег пута, зато што се изводи концентрацијом на спољашњи, одређени објекат, у овом случају – свећу. По сопственом признању, моја супруга је ову праксу примењивала преко сто педесет пута у року од годину дана, отприлике сваки други дан.

Опет, по ауторима – заговорницима медитације, није важна само дужина сеансе, већ редовност праксе, како би рекли музичари: „ухвати ритам”.

Уз тратаку, повремено је и мантрала, тако да је то мешавина спољашњег и унутарњег пута. (Циљ је да се у сваком тренутку ради само једна ствар.) Поред ових медитативних техника, користила је често и технику опуштања врло сличну медитацији свесности чула, сублимисану технику комбинованог пута, у којој се концентрација врши на дисање, а потом на свесност о појединим деловима тела и на крају на читаво тело. За ову медитацију је користила специјалну аудио касету „Опуштање”, коју је купила уз књигу „Хипноза и аутохипноза”.

Тратака се изводи тако што се медитант изолује од околине, у потпуном мраку и тишини, запали свећу, постави пламен у висини очију, по могућству заузме положај лотос (асану). Концентрација се врши на најсветлији део пламена интензивним зурењем око 1-2 минута, а потом се очи затворе и чека се сензација која наилази, уз мантрање или пражњење главе. У овом случају први ефекти се нису јавили код почетног, већ код другог жмурења.

Сад се присећам да су ми се мисли просто разбежале, пламен свеће ми је титрао у центру видног, пре бих рекао умног поља, и оно, чега се јасно сећам, почело је да наилази. Унутрашњи екран видног поља је почео да тамни, пламен свеће је почео да се одваја од њега, да титра и да добија сунчев сјај. И опет се све збило у моменту: тама је фантастичном брзином постајала дубља и гушћа, црна као чађ, и у тренутку кад су се појавиле хаотичне честице тог мрака, пламен свеће је муњевито јурнуо да ме удари међу очи, претварајући се у усијану тачку. Преплавио ме је поново осећај страве, додуше не тако силан као при сеанси ТМ. Тргао сам се и отворио очи. Покушао сам да устанем и упалим светло, али нисам могао. Полако сам се смирио и после десетак минута наставио са медитацијом. Желео сам да видим шта следи даље. Читава ситуација из ТМ-а се поновила: доживео сам блиставе боје, изузетну мирноћу, пламен свеће се искрио, преливао, титрао, а у току шест или седам жмурења, почела је да се јавља и удаљена музика звончића и неразумљивих кристалних гласова, који су се стапали у предивну мелодију. Ни трага од оне таме и чемера, ни трага блеска од жарке светлости свеће. Чинило ми се да у таквом стању могу да останем заувек. И поново сам имао среће: самом Божјом вољом, поново ме је тргла старија ћерка, која се пробудила и изашла из своје собе. Зачуђено ме је питала:

„Тата, шта то радиш, а?” – затекавши ме како у мраку седим испред свеће.

Данас схватам шта значи израз „тамно као у паклу”, јер та дубока тама је почела да ме усисава незадрживо. Невероватно ми је да медитанти у тај први мах не одустају од сваког контакта са медитацијом, пошто тај осећај страха мислим да ретко ко доживи у животу. Наглашавам да то толико кратко траје, да они вероватно ни не постану свесни у шта су упали. Можда сам ја изузетак, унапред упућен да је све то заједно страшно, па сам у глави изазвао тај осећај или сам, баш због претходних упозорења, обрати пажњу на тај делић времена у коме се све то дешава, иако нисам био обавештен од повратника да се јавља ова сензација. Они тога једноставно нису свесни, нема ни трага сећања, али се врло добро сећају мира и моћи, који их обузима после сваке завршене сеансе.

Нормалним људима, посматрачима са стране, који о овоме само чују успут, све изгледа као лудило, преувеличавање, али ничим не могу да објасне промене које жртва уноси у сопствени живот, губитак осећања, растурања породице, уништавање сопственог живота, несагледавање последица које из свега тога произилазе. Објашњавају то погрешним васпитањем, лошим животом, наследним факторима. Не схватају да је медитанту важно само да тренутак у коме живи буде испуњен осећањем више вредности, мира и моћи. За та осећања они су спремни да све учине, јер и физиолошки постају зависни и неспособни да се носе са реалностима свакодневице. Од обећања реорганизације личности, чврстине, јасноће, продубљивања осећања, увећане ефикасности, већ после месец-два, не остаје ништа. Њихов елитизам и паника да би могли да изгубе ове осећаје им не дозвољавају да сагледају реално ситуацију и све почињу да објашњавају као посматрачи са стране.

Упитао сам супругу да можда не помишља да је уствари преварена на шта је она панично реаговала: „Шта ти мислиш, да сам ја луда?” Навео сам јој податак да се преварени најчешће ни не обраћају полицији из страха да не испадну глупи, да се јаве у огромном броју тек кад преварант буде ухваћен и јавно раскринкан, да је она можда преварена од стране оног који је исто преварен, али ни једном није дозволила ни ту могућност, не сумњајући у пренесено јој знање.

Трећа техника коју сам пробао зове се медитација мехура. То је несублимисана техника унутрашњег пута. То подразумева следеће: медитант замишља да седи на дну језера, око себе формира огроман ваздушни мехур, у њега убаци сваку мисао и пусти га да оде ка површини, пратећи га 7-8 секунди. Тако се ослобађа мисли, а врши концентрацију у ритму формирања мехура. Услови за ову медитацију су минимални. Потребно је удобно сести и направити довољно тишине.

Ову технику нисам спровео до краја, јер ми је било довољно и оно што сам осетио. Пошто је кретање мехурова спорије, и брзина упадања у медитативну свест је мања, али се кључне сензације дешавају, као и код ТМ и тратаке, на самом почетку упадања у медитацију. Код 7-8 мехурова које сам успео да визуализујем у глави, и 3-4 мисли које сам успео да „откачим”, остао сам без даха. Покушао сам да удахнем, али ми је одједном бистра вода замишљеног језера постала хладна као лед, обузела ме је језа, рекао бих самртна, у паници сам покушавао да се одгурнем од дна и некако дохватим одлазећег мехура ваздуха, али се пешчано дно језера претворило у лепљиви црни муљ који ме је држао као закованог. Замлатарао сам очајнички рукама и ударио у зид до кога сам седео, што ме је тргло. Дахтао сам као пас да бих повратио дах, срце ми је тукло као да ће да искочи из груди. После самртне језе ударила ме је врелина од које су хтели образи да ми изгоре. Ипак, релативно брзо сам се смирио и покушао да наставим са визуелизацијом, али није ишло, па сам одустао.

Не знам у шта би се претворила даља медитација, вероватно бих осетио мир и сигурност, бистрину у глави и осећањима. Не знам где би ту био осећај моћи који прати претходне две технике, вероватно у некаквом лебдењу или роњењу по кристално чистој води. Морам признати да нисам имао осећај гушења, већ сам само остао без даха, а ноздрве и врхови плућа су ми се „напунили” смрзнутом водом. Никаквих других сензација или утисака није било.

На овом месту бих упоредио стања која сам прошао пробајући ове три технике. Са физичког аспекта, ни једна техника не захтева никакав напор, чак делује опуштајуће у каснијем току. Међутим, сваки пут се јавило убрзање рада срца на почетку сеанси, а лупање срца које се јавило при медитацији мехура бих протумачио физичким реакцијама и снажним осећајем, који се није јавио код претходних техника, осећањем да је и тело угрожено, а не само ум. Што сеанса дуже траје, смирење је све веће, осећај сигурности и моћи се повећава, чак до еуфоричних стања, што се најбоље осећа и постиже у ТМ. Карактеристично је још и то што после сеансе, тело не слуша команду за устајање, а то траје 3-5 секунди, као да су наредбе из мозга сувише слабе. Зато сви заговорници медитације препоручују да се, по завршетку сеансе, мирује још извесно време. И ако медитант успе да устане, не држе га ноге, центар за равнотежу не функционише још 10-15 секунди. Ово ми се десило у прве две сеансе које сам привео крају. Морао сам длановима да протрљам лице и очи да бих се потпуно повратио. Већ сам тај осећај краткотрајне немоћи, који се по ауторима књига о медитацији увек понавља, јер увек треба после сеансе мировати извесно време, је довољан да код здравог разума изазове сумњу. Тешко је логиком објаснити да људи не беже инстинктивно од таквих ситуација, колико год биле краткотрајне.

Очигледно да је „добитак” знатно већи од сумњи и још несагледивих последица. Пошто нисам доктор, али стицајем околности имам доста везе са медицином, и нисам потпуни лаик, претпостављам да медитација, посебно у комбинацији са јогом, ствара нове синапсе у мозгу за које бели човек није генетски предодређен, јер код Хиндуса постоји строг поредак у свему, па и у свакодневном животу, којег се држе хиљадама година, и вероватно су већ и психофизички условљени и отпорни на застрањивање због вежбања јоге. Преносећи јогу у Европу, модерни колонизатори су схватили њену снагу, посебно снагу медитације и почели са новим учењем, прерађујући је и избацујући религијска и верска учења, која су Хиндусу неодвојива од целокупног система живљења. Сада је користе у своје сврхе, описане на почетку овог текста. Као што рече један повратник:

„Кад би се Хиндус кроз мантру молио богињи Кали, сматрали би га лудим, пошто се њој моле само мудраци који траже дубље садржаје свога бића. Њој се обични људи моле да их не дира”.

(Богиња Кали је једна од многих хиндуских божанстава коју зову још и „Мајка која једе своју децу”. Кали седи у карактеристичној лотос пози, има четири руке, у горње две држи звончић и јасминов цвет којима мами људе, а у доње две нож и одсечену људску главу. Са исплаженим шиљатим језиком, кези се устима из којих вире очњаци, а око врата има огрлицу са нанизаним лобањама.)

Одвајајући религију од вештина јоге и осталих источњачких учења, човеку модерне технолошке цивилизације су потурени „нови” духовни хоризонти, који његов, ионако лењи, ум потпуно дезоријентишу. Основа његове егзистенције, породица у ужем смислу, је нападнута, а он сам служи као пета колона и разбијач. Посредно, нападнута је и држава, пошто је породица основа сваког друштва и културе. Тако отргнутим појединцем се лако може манипулисати. Растурена породица даје децу која ће у каснијем животу такође бити склона нестабилностима и подложна утицајима са стране. Значи, већ у другој генерацији, нападнута држава постаје слаба и могуће је, посредством слабе или корумпиране власти, лако њоме управљати, а да економски остане потентна, без изазивања сукоба, економских криза и грађанских ратова”.

Тако Зоран Поповић.

„Тридесетшестогодишња домаћица Бодил Моргенсон, мајка двоје деце, посетила је центар за медитацију где јој је дата мантра која се учитељу, по његовим речима, „јавила по надахнућу” (из овога је јасно да је реч о имену индуског божанства). Скоро одмах она је осетила унутрашњи доживљај. „Одједном се моја глава напунила блиставим светлом. Оно је истицало из неисцрпног извора и обухватило ме је. Осећам да ме та светлост воли, осећам да сам зароњена у љубав”. Бодил Моргенсон је била уверена да се срела са Богом. Почиње да се све више занима за религију, али, при свему томе, изненада губи способност да се брине о својој деци. Једном се јавља оваква промена у њеном расположењу. У светлости, која је изазвана медитацијом, наједанпут се показује црна мрља, коју она доживљава као „црно сунце”.

„Чудан осећај јавља се у полним органима, не непријатно, али ипак узнемирујуће. Нешто се креће кроз моју кичму, као да горе – доле гмиже змија”.

Тај утисак је стално прати и изазива осећање врелине. Кад се јавља потреба за полним задовољством, феномен врелине постаје неиздржив. Она тражи помоћ код разних људи. Учитељ, који јој је предао мантру, немоћан је и тражи помоћ свог сопственог учитеља – Махаришија. Али ни он не зна како помоћи. Дају јој таблете за смирење. Почиње да боље спава. Па ипак, последице доживљеног се настављају. Она покушава да изврши самоубиство”.

НА КРАЈУ

Велики србски хришћански философ, др Жарко Видовић, указује на чињеницу да постоје само два схватања света – литургијско и магијско. Литургијско је молитва Богу као славословље, дивљење Творцу творевине, благодат коју Бог Љубави даје човеку; магија је воља за моћ и утапање у безлично блаженство, у коме човек нестаје. Он каже: „Магија је израз и задовољење оне тежње која се у човеку јавља у страху од битија, тежње по којој човек жели да буде раван Богу, Творцу. /…/

Схватајући Бога као моћ (а не као Љубав и Смисао, нап. прир.), а тежећи да буде сличан Богу – не у слављењу и хваљењу Бога као анђели и христијани, него у – моћи над самим битијем, Сатана и Сатаном омађијани човек могу да само завиде Богу, јер су ношени управо најстрашнијом страшћу: гордошћу, коју Сатана сматра „благородном”, само небеских аристократа достојном/…/

Међутим, Сатана и њему слични неће да схвате основну истину да је моћ Божија исто што и Љубав Тројице према целој творевини. Магија је увек безљубавна. И зато магијски облик духовности није ништа друго до причешће Сатаном. /…/

Магија, дакле, није превазилажење, него опојни заборав човековог идентитета, те зато човек не може у магијском искуству (у сећању на ту опијеност светом) наћи основе за свој идентитет. Превазилажење је могуће само као мистерија у којој је човеково сушто уздигнуто у славу Бога. Ту је вечно слављење и сјај човекове личности. Ту је свечаност човека. Откривење сличности његове са Творцем”. А то је могуће Литургијом и молитвом, а не магијским вежбама, међу које спада и јога.

Главна опасност за савременог човека је у његовом поверењу у разне врсте „техника” којима се постиже одређени „циљ”. Таква је и јога, скупа са медитацијом. Зато је веома важно добро сагледати појаву пре но што јој приступимо. Да се не бисмо, не дај Боже, уместо у наручју Оца светлости нашли у канџама кнеза таме.

KPAJ

(Борба за веру)

Ознаке: јога, Владимир Димитријевић, демони, Индија, паганизам, православље, православна поука, хришћанска духовност