Прочитај ми чланакВећ видим сценарио који креће од раних јутарњих часова током изборног дана и који ће се покренути најпре преко друштвених мрежа.
Да ли ће неко од бирача успети да из ове кампање запамти макар једну ставку некаквог програма који су понудили Саша Јанковић или Вук Јеремић? Сашу Радуловића и Бошка Обрадовића намерно изостављам из питања без обзира што су им методи у камапњи једнаки Јанковићевим и Јеремећевим, јер суштински нису релевантни кандидати. Али вратимо се на ову двојицу кобајаги озбиљних.
Владимир Ђукановић
Наградно питање гласи: да ли сте уочили и да ли ћете запамтити било шта из њиховог програма? Немама дилему да ће одговор бити негативан, јер, истини за вољу, од њиховог програма нико није видео ни „п“. То једноставно не постоји. Самим тим њихов мотив за изалазак на изборе није резултат, већ је циљ домоћи се фотеље мимо избора. То нас доводи до онога шта ћемо запамтити из њихове кампање.
То што ћемо запамтити је њихово бесомучно понављање матрице да ће избори бити покрадени. Ту кампању је започео Радуловић још пре три месеца, као крајње небитна фигура, потом је преузео још небитнији Бошко Обрадовић, а онда су ова двојица, кобајаги озбиљних кандидата, као шваба тралала, то бесомучно понављали. Суштина је у гебелсовском методу понављања неистине који се своди на то да сто пута изречена лаж постаје истина.
Свакодневним понављањем приче како ће избори бити покрадени, без обзира на чињеницу да за тако нешто нисте пружили ниједан доказ, заправо усађују свом тврдокорном бирачком телу да као противнике имају лопове који ће их свакако покрасти, али и дају себи алиби за пораз који је неминован. Али, баш зато што су наводно покрадени, тај пораз не морају да признају. То опет повлачи оправдање за потезе који ће уследити после гласања, а то је оспоравање избора и њихова делегитимизација, заправо покушај довођења функционисања државе у блокаду.
Већ видим сценарио који креће од раних јутарњих часова током изборног дана и који ће се покренути најпре преко друштвених мрежа. Константно ће се измишљати информације о наводном присиљавању бирача испред бирачких места од стране „батинаша браће Вучић“ да заокруже број шест, затим ће се лансирати информације о функционисању тзв. бугарског воза широм Србије, све то ће се „документовати“ фотографијама испред бирачких места на којима ћемо видети некакве опасне момке који се шетају и контролишу ко гласа и тако редом.
Све то ћемо по цео дан читати и слушати, а онда ће увече уследити некаква заједничка конференција за штампу на којој ће се рећи да опозиција не признаје резултате нерегуларних избора. Можда ће се упасти у РИК, испровоцирати инцидент и – оно што је кључно, а дубоко верујем да се на томе веома интезивно ради – биће покушаја интернационализације проблема.
Циљ је да се по сваку цену издејствује обарање избора или потенцијални улазак у други круг, а тада наступају притисци и све оно на шта Јанковић и Јеремић рачунају, понајвише на страну подршку. Зато имамо театрална напуштања седнице РИК, зато имамо подизање тензије, јер воља народа двојици кобајаги озбиљних кандидата није ни битна. Битан је сценарио. Да су им избори битни, написали би макар једну ставку програма.
Шта Вучићу преостаје као одоговор. Само убедљива победа. Његови бирачи су његова једина нада која може сценаристима да поквари сценарио. Други ресурс за одговор он нема.
Дао бих све да се варам, али плашим се да се неће све завршити 2. априла. Сценаристи су спремни, глумци још спремнији, представа може да почне.
