Недавно, у једном необавезном разговору учесници су се, а како то обично и бива, дотакли и политичких тема.

Размјена мишљења није пријетила да изађе из оквира свакодневног, али је услиједило гласно размишљање саговорника који се запитао како је могуће, јер он не може то да схвати, да неко ко је рођен и живи у Црној Гори осјећа већу приврженост Србији, другој држави.

Постављено питање је требало да има призвук реторичког, а заправо је звучало сувисло. Није промакао утисак да дио црногорске јавности, иако се дешава глобализација и локална политичка еманципација, упорно наставља да остатку исте поставља ово питање.

С обзиром на своју учесталост, иритирајућу логичку неодрживост и фашисоидни карактер, ово питање је заслужило да се још једном на њега одговори; са ове стране, на научно оправдан и цивилизацијски нужан начин.

Прије него што ико стави своје љубави према двије или више државе на апотекарске теразије, треба рећи да је постављање оваквог питања било коме у 21. вијеку (а и много раније би то био случај) а приори правно и политички недопустиво.

Није непознато да се само Србима у Црној Гори поставља питање њиховог односа са матицом, јер се нешто слично никада није чуло када су у питању овдашњи Албанци, Бошњаци или Хрвати. Да парадокс буде већи, ово се питање не поставља ни малобројним Црногорцима који живе у Србији а осјећају за своју државу, и једино, Црну Гору.

Међутим, разумије се потреба за прављењем овог изузетка ако се зна да су Срби национална групација која чини трећину, ако не, испоставиће се, и половину црногорског становништва. У тим условима, открива се и подтекст ове контемплације који указује на перманентну забринутост црногорских националиста када је у питању одрживост и опстанак њиховог пројекта.

Но, то је већ дилема која не мучи црногорске Србе. Оно што Срби не могу да допусте, а не улазећи у то како ће са собом овај проблем решавати црногорски национал-шовинсти, јесте да буду предмет дискриминације и шиканоидног понашања својих суграђана.

Постављање оваквог питања и очекивање одговора на исто, осим што је у конкретном случају дискриминација једне у односу на остале нације, представља и својеврсну цивилизацијску недозрелост. Ако то није у питању, онда не преостаје ништа друго, него да је ријеч о закамуфлираној политичкој перфидији која има за циљ гушење грађаниновог права на национално осјећање и опредјељење, а што води асимилацији. Тада је ријеч о фашистичком понашању. Јер је таутологија питати се како је могуће да Срби осјећају Србију као своју државу.

Претпоставимо ипак да се ово питање поставља из разлога незнања, па се поведимо оном од Јан Амоса Коменског да „свакога, свему и сасвим треба подучавати.“

Одмах упућујемо на Устав Црне Горе који у дијелу о људским правима гарантује свим својим грађанима једнакост, недискриминацију, достојанство и неповредивост личности, слободу мисли, савјести и вјероисповјести, слободу изражавања и заштиту националног идентитета (…).

Тако, када се неко у Црној Гори запита зашто грађанин слободно мисли и слободно се изражава, треба прво да зна да је то зато што му ове слободе допушта и гарантује сваки модеран правни акт, почев од Универзалне декларације о људским правима из 1948. године заврши са Уставом Црне Горе из 2007.

С друге стране, ако ли је ово „неразумијевање“ везано за садржину нечијег опредјељивања на један или други начин, тј. за разлоге због којих грађанин једне осјећа припадност другој држави, треба објаснити да у паритету „слободе“ и „државе“, ово прво има супрематију.

Човјек из свог разумног и свјесног не испушта као очигледно то да се његова слободна воља не може потчинити држави и стању нужности. Немоћ да се разумије слобода је повезана са неспособношћу да се разумије личност. Личност се, као и слобода, уништава принудом, силом, сметњом, забраном. Грађанин без слободе не постоји.

То је цонтрадицтио ин адиецто; у данашње вријеме више него икад ако су већ у античкој Грчкој роба сматрали животињом, а у Риму третирали као оруђе или ствар. Потврду дијалектике да држава станује у слободи, дала је и средњевјековна Енглеска гдје се становништво борило против апсолутне и неконторлисане воље својих краљева.

У вријеме неправди, када, како каже Мор, „овце поједоше људе“, једни су изгубљене слободе пронашли и вратили стварањем нове државе, а други кроз дуготрајан процес привођења властодржачке самовоље личним правима и слободама гдје су се десили Магна Царта Либертатум (1215.), Хабеас Цорпус Ацт (1679.)…

И један и други епилог краси то што је држава морала бити, ријечима Хегела, „храм у којем је светиња слободе смјештена и заштићена“. Једино постојање и заштита слобода појединаца оправдава егзистенцију државе.

Један од стубова класичне политичке филозофије јесте теорија друштвеног уговора која објашњава настанак, разлоге постојања и смисао сваке државе. Пратећи Хобса, Русоа или Лока, идући од различитих полазишта, једнако се долази до тога да је једина сврха државе та да обезбјеђује поштовање друштвеног уговора „склопљеног“ са својим грађанима.

Ова теорија дио је практичне филозофије и не стоји опаска да је говорење о уговору као моделу постојања државе и сувише апстрактно. Наиме, данас, у условима посредничке демократије, друштвени уговор није ништа друго до скуп свих важећих правних прописа. Зато се оправданост и пожељност постојања једне државе огледа, прије свега, у степену примјене и уважавања прокламованих грађанских и других права и слобода. Уколико од стране државе тј. државне власти изостаје доследна и за све случајеве једнака примјена правних правила, онда престаје обавеза на страни грађанина да истој призна својство државе.

Очекивање уважавања у оваквој ситуацији утолико је бесмиленије. Тако Томас Хобс истиче да „обавеза поданика према суверену траје само дотле док је он у стању да их штити и не дуже. Јер право што га људи од природе имају да се штите сами, ако нико други не може да их заштити, не може никаквим споразумом да се напусти.“

Држава је, дакле, средство којим појединац постиже остварење и заштиту својих природних права; права на живот, слободу и имовину – гдје из ова три деривирају и сва остала људска права и слободе. Појединци, грађани склапају друштвени уговор са представницима власти, државе. Такав уговор предвиђа постојање узајамних права и обавеза. Њиме се предвиђа постојање државе као средства којим се остварује циљ – а то је једнакост, сигурност и уживање свих гарантованих права и слобода. Уколико овај циљ не може да се оствари путем државе као одабраног облика друштвеног организовања, онда је излишно и само њено постојање. О осјећању привржености да и не говоримо.

Као што је уговор, који се узима као модел објашњавања сврхе и функционисања државе и државне власти, двострано обавезан однос, тако је и однос државе и грађана двосмјеран. То даље значи да се једна од страна обавезује да у том односу буде носилац одговарајућих обавеза због тога што друга страна такође преузима одговарајуће обавезе. Обавеза једне стране основ је за обавезаност оне друге.

Не треба посебно наглашавати да овдашња државна власт према дијелу својих грађана не извршава обавезе које има. Да није тако, сви грађани би једнако уживали своја национална, политичка и грађанска права. Тада би свако ко не разумије шта значи осјећај привржености једној земљи, иако то већ не разумије, оно морао да уважава.

Међутим, треба подвући да дио грађанства који је дискриминисан, редовно извршава своје трајне престације према држави а посредством контакта са државном влашћу; ријеч је о плаћању пореза и других дажбина, о понашању у складу са правним прописима који важе на територији државе, о елементарном уважавању симбола државе, о доприношењу снажења укупне привредне активности и др. Због тога, важно је да они који испред државе опонирају српском националном осјећању и здравом разуму што прије схвате да у несразмјери узајамних давања, већ уживају више но што имају право да захтијевају.

Држава није живо биће, већ правно лице које свој субјективитет посједује путем фикције. Наиме, овлашћена физичка лица позајмљују једном правном лицу своју пословну способност и предузимају радње у корист и за рачун тог правног лица. Због тога, грађанин Црне Горе не може отићи даље у формирању свог става и односа према држави од онога што својим радњама као утисак и повод за реакцију створе предсједник државе, предсједник владе, министар, градоначелник…

А о томе како своју као државну вољу манифестују поменути заступници државе, кад би могли да говоре, много би рекли згрчени желудци доброг дијела грађанства. Токвил погађа мету када каже да су „владари раније материјализовали насиље, а да су данашње демократске републике то насиље учиниле мисаоним, баш каква је и људска воља коју хоће да спутају.“

Но, оно што је значајније од препричавања интелектуално-моралног ужаса који се данас од стране наводних демократа изговара и чини, јесте да се на овом мјесту још једном ствар назове правим именом – јефтина је али не безазлена подвала да Срби раде против Црне Горе, зато што неће да раде за њу; даље, истина је да се грађани српске националности служе искључиво демократским и цивилизованим механизмима борбе за остварење својих права и да у том смислу дају примјер свима осталима.

Такође, није тачно да Срби настоје да угрозе суверенитет државе; они једноставно захтијевају за себе сва она права која им припадају по природи ствари, и која уживају грађани свих цивилизованих земаља данас. То што би уважавање људских права и слобода и једнакост пред законом могло довести под знак питања пројекат из 2006-е, о томе су његови пројектанти и извођачи радова требало да мисле раније. Јер да се тада о држави одлучивало на слободан, фер и цивилизован начин, данас не бисмо одговарали на ова, него на нека друга питања.

Овако, проблем који је тада гурнут под тепих, мораће кад тад (истина Тад знатно већих димензија) ипак да се ријеши. Када се то деси, онда ће главни јунаци ове приче размислити да ли ће можда мијењати на скали својих емоција.

( Видовдан.орг, епоха )

Ознаке: дукља, Срби у Црној Гори, Србија, Томас Хобс, Црна Гора