У ЛЕТО 1968. ГОДИНЕ Владимир Путин се запутио по Литејном проспекту у Лењинграду, у правцу зграде КГБ, с надом да ће добити посао. Његова физичка форма се приметно поправила, а самоувереност порасла захваљујући успесима у џудоу и, као и многи из његове генерације, тражио је посао, како се тада говорило – „у органима“, тј. у разним установама државне безбедности, чије је чланство омогућавало озбиљан правац напредовања у каријери. Путин је већ тада себе видео као лидера.

Хрушчов је 1964. године смењен, а његово место у Кремљу заузео је стари намргођени Украјинац, Леонид Брежњев. Он је одбацио Хрушчовљеве либералне реформе, уложио велика средства у војну индустрију и умешао се у Авганистан, наговестивши период у Русији познат као застојноје времја, или – стагнација.

Путин је од детињства волео биоскоп и, како је касније признао холивудској звезди Џеку Николсону, маштао је да постане глумац. Све се то променило када је гледао „Мач и штит“, трилер о руском шпијуну који се инфилтрирао у штаб СС у Берлину и узимао Хитлерове Тајне документе. Следећег дана рекао је свом другу из разреда Виктору Борисенку: „Ја ћу бити шпијун – они добијају ратове, не војске. Војници су само слуге, они су мишићи, а не мозак“. Одушевио се када је сазнао да су у Лењиново време КГБ називали „мачем и штитом“ Револуције.

Шетајући ( до зграде КГБ- прим ред) тек трећи пут се осмелио да приђе официру и упита: „Како да постанем агент КГБ?“ Одговор га није разочарао. Навикнут на чудаке и младе занесењаке, официр је стрпљиво поразговарао са мршавим, бледуњавим шеснаестогодишњаком и посаветовао му да прво добије универзитетску диплому.

После је Путин спомињао да му је официр рекао и ово: „Ми не примамо људе који нам долазе самоиницијативно“. Без обзира на то, он је решио да се упише на универзитет, мада је конкурисало око четрдесет кандидата на једно место, а његови родитељи су сумњали да ће његов ниво знања бити довољан. Међутим, превазишавши сва очекивања, Владимир је 1970. године примљен на Правни факултет Лењинградског државног универзитета (ЛГУ), одсек за међународно право.

„Био је један од ретких ученика који су врло добро видели своју будућност“, прича Тамара Стељмашова, његова професорка друштвене историје. „Био је усредсређен, одлучан, снажног карактера, озбиљан, одговоран и праведан“.

Једном, када је била код њега у стану, видела је на зиду портрет Феликса Ђержинског, оснивача бољшевичке обавештајне службе Чеке, претходника КГБ, данас ФСБ. (Иако треба рећи, да је први оснивач обавештајне службе Русије био Србин Сава Рагузински-што је Путино и речено, био је изненађен-прим ред).

Волођа је вредно учио, а викендом спремао завршне школске испите у трособној викендици својих родитеља у Тосну. У истој улици живела је и Вера Бриљева. Упознала се са Волођом 1968. године, када јој је било 14, а њему 16 година. Вера је била чест гост у викендици Путинових, а потом и у Лењинграду. У једном интервјуу листу „Саговорник“ описала је будућег председника као мишићавог младића, који се никога није бојао и привлачио је девојке као магнет. (Интересантно је да је Путин веома популаран међу женама у Русији-прим ред).

Када би дошао у Тосно, „девојке су се просто бацале на њега“, прича Вера. „Имао је известан шарм. И данас памтим његове шаке, с јаким, кратким прстима“.

Једном им се придружила самоуверена девојка Људа. После вечере, младићи су је замолили да опере суђе, али је она одбила, рекавши: „Када се удам, за мене ће суђе прати мој муж“. Вера је у том тренутку схватила да јој придошлица није супарница у борби за Волођину љубав. Она је знала да он избегава кућне послове: „Осим тога, била је бринета, а ја сам знала да он воли плавуше“.

Вера је такође открила да њен каваљер даје предност учењу уместо роматичним везама. Одбијао је њене позиве у биоскоп, говорећи да нема времена за забаву. „Без обзира на његове заносне манире, увек је имао суморан израз на лицу“, прича она. Сви би праснули у смех, а Волођа би мирно и безизражајно седео.

Вера се присећа да је у комуналки на Басковом пролазу Волођин писаћи сто стајао поред кауча у соби Путинових. Једном, када је дошла у госте, он јој је јасно ставио до знања да би хтео да буде сам. Седео је за столом и нешто писао, а Вера је покушала да покрене разговор: „Волођа, сећаш се кад…“ Путин ју је прекинуо: „Ја се сећам само оних ствари којих треба да се сећам“, рекао је гневно. Вери се сломило срце. Пошто је била поносна девојка, у том тренутку је схватила да њена осећања ишчезавају. Изашла је из собе и никада се више није вратила. „Шта да радим с човеком који се тако понаша према мени?“ – рекла је друговима.

Данас удата жена, и пензионерка, Вера каже: „Мени и сада предлажу да му напишем писмо, да зна да сам жива. Али, ја сам права Рускиња, а он то одлично зна. Не бих му писала и молила за помоћ чак када бих гладовала и живела под мостом. Због чега би мислио о мени сада, ако није мислио тада?

Путин је путовао на (спортска) такмичења по целом Совјетском Савезу. Једном је путовао у Молдавију, на припреме за Спартакијаду, на којој су могли учествовати сви заинтересовани из Совјетског Савеза. Остао је неутешан када је 1973. године његов блиски друг, Волођа Черјомушкин, који је почео да се бави спортом на Путинову иницијативу, сломио врат павши на главу током борбе.

Био је парализован и после десет дана је умро у болници. Путин, за кога се тврди да не уме да показује осећања, контролисао се за време сахране, али се после сломио и јецао на гробу, с његовом сестром и мајком.

Распусте је проводио са студентима, купајући се у црноморском летовалишту, или је секао шуму на северу Русије, када је зарадио врло пристојну суму од 1.000 рубаља за шест недеља рада. Било је и других предности од студирања. Да не би био позван на двогодишње служење војног рока у Совјетској Армији, учествовао је у обуци коју је проводио Институт за војну обуку, добивши на крају чин поручника. Из несигурног, проблематичног дечка постаојао је млад, перспективан мушкарац. Научио је да уравнотежи пријатељства и да истовремено остане усредсређен на свој дугорочни план, да постане национални херој.

Прошао је двадест први рођендан, и био је забринут јер од људи на које је хтео да остави утисак, тј. од КГБ, још није било никаквих вести. Дух му је живнуо када је мама добила на лутрији „Запорожец–966“, пошто је уместо кусура од 30 копејки у кафићу добила тикет лутрије.

Могла је да узме добитак у готовини – 3.500 рубаља – чиме би породица на извесно време могла да олакша сиромаштво. Уместо тога, дала је сину аутомобил.

Када је био на четвртој години студија, пришао му је неки непознат човек. „Треба да разговарамо о твом тајном задатку“, рекао је, „но, за сада не бих хтео да кажем ништа конкретно“. Путин је схватио да је то тај момент који је чекао. Договорен је сусрет у холу факултета, но, незнанац је каснио. Путин је чекао двадесет минута. Помисливши да су се с њим нашалили, Путин се спремао да пође, када се задихани незнанац појавио. „Све је договорено“, рекао је. „Волођа, шта мислиш о предлогу да радиш у органима?“ Без секунда предомишљања Путин се сагласио. Да је отишао с факултета пар минута раније, историју савремене Русије требало би поново написати. Како су му објаснили, предлог КГБ је претпостављао стажирање по завршетку факултета, с могућношћу даљег напредовања у каријери.

Рекао је оцу да ће радити у КГБ, чиме је нарушио тајност за коју су му рекли да се мора чувати. Друговима је рекао да је „добио место у милицији“, али, пошто његова жеља да ради у тајним службама није билапосебна тајна, ретки се нису досетили шта је значило то „место“.

Путин је дипломирао право 1974. године, а следеће године ишао је у „Школу бр. 401“ недалеко од реке Охте, где је обучаван у контрашпијунажи. Његови другови памте „огромну срећу“ којом је тих дана зрачило његово лице. Али, нису сви веровали да ради у милицији. Један од његових најближих пријатеља, Сергеј Ролдугин, солиста симфонијског оркестра Маријинског театра, отворено му је поставио питање: „Ја сам виолончелист“, рекао је. „Ја знам да си ти шпијун, али не знам шта то значи. Ко си ти? Шта радиш?“ Путин му је мирно одговорио: „Ја сам специјалиста за односе међу људима“.

Такав опис није много одступао од стварности. Посао официра КГБ претпоставља заборављање сопственог „Ја“ и урањање у другог човека, да би се добили подаци. Да би истражио људске слабости, почео је да изучава људе из окружења. Један човек је признао да је постао прилично параноичан када је Путин почео стално да му поставља питања, гледајући га право у очи. Извештај инструктора на крају првог семестра обуке гласи да Путину треба више пута понављати како његови начини испитивања треба да буду деликатнији ако жели резултате.

Вероватно најважнију лекцију о томе како се КГБ односи према обичним људима добио је када је један од старијих колега направио хипотетички случај за почетнике. Када је један искусни агент, обучавајући групу у Школи бр. 401, предложио шта треба урадити, Путин га је прекинуо: „Ви то не можете да учините“, рекао је. „То је противзаконито“.

Колеге из КГБ су га запањено гледали. „Наше инструкције јесу закон“, стрпљиво му је објаснио један од њих. Следеће године Путин је почео да ради у контраобавештајном оделењу КГБ у „Великој кући“ на Литејном проспекту.

За Путина алкохол никада није био озбиљан проблемб док Вера Бриљева каже „Више му се допадало млеко“. Анатолиј Рахлин (тренер) потврђује те речи говорећи како је његова жеља за побеђивањем у џудоу била тако јака да је увек био трезан.

Клаус Цухолд, источнонемачки шпијун, који се с њим познавао скоро пет година током осамдесетих година, прича: „Увек када смо заједно пили, он је пазио да стално касни три чаше за осталима“. Једном је чак неко приметио да вотку истреса у саксију са цвећем.

Један официр обавештајног оделења КГБ уочио је његов таленат, те је (Путин) упућен на годину дана у Москву, на припрему за рад у обавештајном раду са иностранством. „Нормално да сам хтео да радим у спољним пословима“, прича он. „То су сви желели. Сви смо знали да то значи могућност путовања у иностранство“. Када се вратио у Лењинград, његови пријатељи су приметили да не зрачи дечачким усхићењем због тога што ради, шта год то било. Деловао је хладније и удаљеније. Кретао се у другом окружењу, разговарајући са научницима и иностраним пословним људима, тј. људима, који су га могли снабдевати њему неопходним кисеоником – информацијама. Пошто је течно говорио немачки језик, а пристојно француски и енглески, користили су га да странцима показује град. Први пут је отпутовао у иностранство, као пратилац групе совјетских туриста, са задатком да их штити од иностраних шпијуна.

У својим мемоарима Путин пише да је његов рад подразумевао „контактирање с људима“, али, није познато колико је био успешан у врбовању вредних доушника. Такође признаје да му се није допадало како КГБ притиска дисиденте и уметнике. Данас, каже: „Сарадња са обичним грађанима била је важан инструмент очувања реда и закона“. Другим речима, становници Лењинграда су били охрабривани да уочавају необично понашање. Занимљиво је приметити да се данас грађани САД охрабрују – мада из потпуно другачијих разлога да буду опрезни, у име државе. Трговине „Волмарт“ спроводе програм унутрашње безбедности под паролом „Ако сте нешто видели, реците“, а недавно пуштена апликација за ајфон, „ПатриотАпп“, стимулише грађане да дојављују сличне информације ФБИ и другим федералним службама.

У ЛЕТО 1979. ГОДИНЕ, у Путинов живот се вратила Људа, девојка која није хтела да опере посуђе у викендици његове породице, а која је сада била студенткиња медицине. Путинови родитељи били су пријатно изненађени када се поново почео виђати са Људом, и то редовно, а нарочито када ју је, коначно, довео кући и представио.

Људа је водила рачуна о њему, као и увек, говорила му шта треба да једе и облачи, сугеришући му да је елегантан изглед веома важан. Чак му је чистила ципеле, што је велика ствар за девојку која раније није хтела да опере тањире после вечере. Чак ни данас, Путин не може да каже да ли је био заљубљен у њу или не. Она је волела мало да командује, али је он сматрао да је то добра особина за супругу. Био је то њен начин да се ствари обаве, а супруга мора то да уме да би била подршка мужу.

Он ју је запросио. Људа је прихватила просидбу и, практична каква је била, почела припреме за венчање. Њени родитељи су купили венчаницу, а његови родитељи су Волођи дали новац за свадбено одело и бурме. Младожења је отишао у Градску већницу Лењинграда, да затражи дозволу за венчање.

Нико до краја није разумео зашто се Волођа није оженио Људом.

Сви су сматрали да су добар пар, и да би имали прекрасну децу. Његова мајка ју је обожавала, и годинама касније се усудила да каже жени којом се оженио да јој се, као снаха, више допадала његова прва љубав.

Било да је одустао у последњем тренутку, због нервозе, или није могао да прихвати чињеницу да ће бити половина неке целине, Путин је отказао венчање. Несуђеној невести је рекао да га је срамота због тога што „није о свему добро размислио пре него што су ствари отишле предалеко“.

„Била је то једна од најтежих одлука у мом животу. Било је изузетно тешко. Изгледао сам као потпуни кретен. Ипак сам одлучио да је за обоје боље прекинути одмах, него се мучити док смо живи. Наравно, нисам побегао, него сам јој рекао истину, и сматрао сам да сам тиме учинио све што је требало.“

Његови пријатељи су били шокирани. Један од њих објашњава: „Волођин проблем је у томе што он никада није умео да покаже осећања. Судећи по ономе што видим на телевизији, ни сада то не уме. Он мисли истину, али је умота у мит, и због тога је био тако добар за КГБ“.

СЛЕДЕЋА ПУТИНОВА ЉУБАВ била је млада плавуша с косом до рамена и великим плавим очима, што су по речима Вере Бриљеве, били обавезни услови. Он је био мршав, низак, и није обраћао много пажње ни на стил, ни на квалитет одеће. Како је касније признала Људмила Александровна Шкребњева, није био мушкарац кога бисте, видевши га на улици, погледали још једном. Али, било је већ касно, пристала је да изађе с њим, на невиђено. Главни разлог је био тај што је Владимир Путин имао карте за представу Аркадија Рајкина, једног од најбољих комичара тих времена, у раскошном театру Ленсовјет. Ничег сличног није било у њеном родном Калињинграду, бившем источно-пруском Кенигсбергу.

Људмила се родила у том досадном, милитаризованом кутку на Балтичком мору, 6. јануара 1958. године. Напустивши технички факултет на трећој години, почела је да ради као стјуардеса у „Аерофлоту“, да би побегла из тог града. За разлику од једне друге стјуардесе, Ирине Маландине, која се удала за некадашњег Владимировог друга, Романа Абрамовича, ова двадесет двогодишњакиња није имала рођаке са везама, који би јој могли помоћи да добије место на међународним летовима, где би могла да упозна будућег младожењу с бољом перспективом.

Људмила је, заједно са једом другом стјуардесом, била на тродневној паузи у Лењинграду, када је пристала да пође на састанак у четворо.

Био је 7. март 1980. године. Две девојке и младић ове друге нашли су се на Невском проспекту, недалеко од благајне. Иначе познат по сталном кашњењу, Волођа је већ стајао на степеницама. Био је јадно обучен , његов најбољи капут већ је био похабан – и Људмила је оценила како се није трудио да остави утисак. Занимљиво је да је Путин, после много година, тврдио да су се упознали када ју је приметио поред себе у театру.

Није желео да призна да је његова жена та девојка са којом га је упознао заједнички познаник, и да им је свима обезбедио карте, пре него што ју је уопште видео.

Представа Аркадија Рајкина представљала је потпуну супротност мирном, затвореном у себе човеку који је седео поред ње. Али, ипак је било нешто у младом Волођи што је привукло Људмилу да пристане на сусрет следеће вечери, и поново следеће после ње.

Изгледало је да може да обезбеди улазнице за било који догађај. Други сусрет био је у Лењинградском мјузик-холу, трећи поново у театру Ленсовјет. Био је то обећавајући почетак, али ни у најлуђој машти није могла да претпостави да ће је Волођа једног дана учинити првом дамом Русије.

На овим првим сусретима Путин је новој пријатељици рекао да ради у одсеку за кривичне истраге лењинградске милиције. Он прича:„Рекао сам јој да сам милиционер. Сарадници тајних служби, посебно официри обавештајне службе, увек су били службено камуфлирани“. Људмила помиње да јој није сметало што се виђа са милиционером, и била је склона да наставе контакт. Када јој је Путин затражио број телефона, рекла је да нема кућни телефон, али може да га позове, па јој је он записао свој телефон док су се возили у бучном метроу. Затим се Људмила вратила у Калињинград, где је испричала пријатељима како је срела занимљивног момка, мада „једноставног и ни по чему изузетног“.

Рано је било говорити о љубави, али је она била веома заинтригирана. Решена да очува контакт, готово сваки дан га је звала с посла или из телефонске говорнице.

На питања пријатеља од чега живи њен нови удварач, Људмила је одговорила то што јој је рекао Путин – да је то у некој вези са милицијом. Истину је сазнала када је напустила посао и прешла у Лењинград, да би били заједно. „После три или четири месеца већ сам одлучила да је он мушкарац који ми је потребан“. Када су је упитали на основу чега се тако брзо одлучила за човека кога је сама описала као „једноставног и ни по чему изузетног“, Људмила је одговорила: „Могуће је да је та унутрашња снага оно што и сада привлачи све људе“.

ПОШТО СУ СВИ У ГРАДУ знали чиме се бави у „Великој кући“ на Литејном проспекту, она је довољно брзо утврдила стварну професију вољеног мушкарца. Међутим, до тада је већ била безумно заљубљена, а пошто никада није имала везе са тајним службама, није на то обраћала посебну пажњу.

Рекавши јој да „сви људи нашег узраста треба да раде на властитом развоју и проширењу видика“, Владимир је убедио своју девојку да се упише на Лењинградски универзитет. Пошто је он био заинтересован за језике, она је изабрала француски и шпански језик.

Затим јој је предложио, готово успут, да пође и на дактилографски курс, како би могла да му помаже у раду, с чиме се она сложила. Такође ју је охрабривао да учи друштвене вештине, којима су владале неке од жена његових колега.

Једна од његових одлика која се Људмили није допадала била је оштра промена расположења када му је изгледало да неко са њом флертује, или када му се чинило да се она исувише кокетно понаша. Пошто је то сматрао исправним и моралним, живели су одвојено, он у свом углу родитељске собе у комуналном стану, а она у студентском дому. То би се тешко могло назвати страственим почетком романсе, али Путин и није био познат по страсти. По речима пријатеља, њихова физичка блискост почела је тек када ју је Владимир одвео на одмор у црноморско летовалиште Сочи.

Људмила је тада већ знала да је заљубљена. Била је нестрпљива да се што пре венчају, али, што је више то наговештавала, чинило јој се да је он све даље од перспективе женидбе. Како је касније признао, он је био специјалиста у планирању сваког свог корака, а то се тицало љубавних односа колико и посла. Прошло је три и по године пре него је он покренуо питање статуса њиховог односа. Путин каже да су га пријатељи већ наговарали на женидбу, али је занимљиво да се та одлука подударила с временом значајних промена у животу руског друштва. Новембра 1982. године умире Брежњев, а у Кремљ долази Путинов идол, Јуриј Андропов, шеф КГБ. Андропов је повео енергичну борбу са економским заостајањем и необузданом корупцијом из периода Брежњева, али је бескомпромисно скршио свако неслагање, што је могло да изазове оптимизам код посвећених, младих официра КГБ, какав је био Путин.

Како човек као што је Путин предлаже брак? Како се касније показало – неспретно. Људмила спомиње тај моменат: „Једне вечери смо били код њега кући и он је рекао: ‘Мила, ти сада знаш све о мени. Уопште, живети са мном није тако једноставно’.“ Затим је описао себе као ћутљивог човека, понекад веома наглог, који повремено каже нешто увредљиво. Другим речима, као ризичног животног сапутника. Затим је упитао: „Вероватно си ти сама за себе нешто решила током ове три и по године колико смо заједно?“ Све што сам могла да помислим после тих речи било је да се припрема за раскид. „Уопште узев, да“, рекла сам. Он ме сумњичаво упитао: „Стварно?“ У том тренутку сам сматрала да дефинитивно раскида. „Ако је тако, ја те волим и предлажем да се венчамо, тог и тог дана“, рекао је он. То је било као гром из ведра неба.

Пристала сам, и решили смо да се венчамо за три месеца. Брак за мене није био лак корак, као ни за њега, завршава она, и потом загонетно додаје: „Зато што постоје људи који се према браку односе одговорно“.

Неки биографи тврде да је њихово венчање било 28. јула 1983. године, када је младожења био већ у тридесетпрвој години, мада ја нисам успео да нађем никакве документе који то потврђују. Уосталом, то су била совјетска времена, када су се службене церемоније одржавале у регистрационом уреду, а не у цркви, и документи се не могу увек лако добити.

Каква год да је била та заједница, нема никакве сумње у погледу славља. Два пута се славило. Једном с породицом и блиским пријатељима, на сплаву-ресторану на Неви, а следећег дана у хотелу „Москва“, само за Путинове колеге из КГБ, који нису хтели да се појављују пред непознатим људима. На медени месец су отпутовали у Сочи, где су се први пут зближили. Касније је Људмила изненадила заједничке пријатеље признавши да јој је муж приредио медени месец „толико романтичан, колико је то уопште могуће“.

Младенци су почели да живе с његовим родитељима који су се, срећом, преселили у двособан стан на проспекту Стачека у Автову, рејону новоградње на југу града. Кухињски прозори су били толико високи да су седећи за кухињским столом могли да виде само „зид пред очима“. Соба младенаца имала је површину од 20 квадратних метара, нешто више од половине оне собе у којој Путин одрастао, а звучна изолација зидова у новоградњи им није дозвољавала да се превише опусте. По совјетским стандардима тих времена, они су се сматрали релативно збринутим људима. Владимир је још увек имао «запорожец» , и волео је да се провоза по граду са својом новом женом. Увек је волео да вози. Када је већ био председник, један од његових возача је причао: „Прижељкивао је да седне за волан лимузине, кад великом брзином јуримо у његову викендицу или на аеродром, али је знао да, за разлику од нас, није обучен за превентиву терористичких
претњи. То га је нервирало“.

Убрзо после свадбе, Људмила је открила да њен муж има и друге недостатке, осим плаховитости. Заборавивши се на тренутак, она је један пут мужа описала као „правог мушког шовинисту“, жалећи се на његова очекивања да она сама ради све кућне послове. Иако то може озбиљно да зачуди људе из других држава, где би се такво понашање сматрало „конзервативним“, у Русији се то још увек сматра нормалним и прихватљивим. Осим тога, једном је рекао свом пријатељу да ако муж хвали своју жену – тиме је квари. „Он ме је постојано тестирао све време док смо живели заједно“, прича она Путиновом биографу, Олегу Блоцком. „Стално осећам како ме посматра и проверава да ли доносим исправне одлуке“. И недвосмислено потврђујући оно што је касније у браку узроковало много тешкоћа, додаје: „За њега је врло тешко кувати, он неће да једе ако му се не свиђа и најмањи састојак. Он ме никада не хвали, и зато сам потпуно престала да кувам“.

Али сада је то био њихов медени месец, а она је чекала прво дете, када су Путина, септембра 1984. године, послали у Москву на даљу обуку, у Краснознаменски институт КГБ Јурија Андропова. Људмила се преселила у једнособан стан на северу Лењинграда и наставила студије.

У Институту КГБ студенти су добили псеудониме, који су почињали словом презимена. Друг Путин је постао друг Платов. Курс је укључивао тестирања физичке издржљивости и сналажења. Било је ноћних скокова падобраном, обуке како избећи гониоце, те како преносити шифроване
информације преко шпијунских јавки.

Људмила га је посећивала једном месечно, а и он је неколико пута долазио кући. На једном од тих путовања, успео је да сломи руку. „Неки кретен га је напао у метроу и он га је одвалио“, прича Путинов блиски пријатељ, Сергеј Ролдугин. „Био је силно забринут да му његови инструктори то неће толерисати“.

Прва кћерка Путинових, Марија, названа у част његове мајке и позната као Маша, родила се 28. априла 1985. године, када јој је отац био на одмору. Сергеј Ролдугин је покупио мајку са кћерком из породилишта и, заједно са Путином и својом женом Ирином, отпутовали су у викендицу његовог таста у Виборг, где су прославили рођење детета.

Путин је Институт КГБ завршио јула 1985. године. Мада су његове „аналитичке способности“ високо оцењене, добио је негативну оцену карактера, јер се понашао затворено и некомуникативно, а и због тога што је имао „снижен осећај за опасност“. Та последња оцена се сматрала озбиљним недостатком. Агенти морају бити напрегнути у критичним ситуацијама, да би добро реаговали на дешавање, а недостатак осећаја за страх блокира снабдевање крви адреналином. „Морао сам дуго да радим на свом осећају за опасност“, каже он.

Ушавши у четврту деценију живота, био је обучени агент обавештајне службе за иностранство, и горео је од жеље да ради изван СССР, на заштити државе од непријатеља. Примао је информације од својих старијих колега из КГБ, који су се вратили из иностранства – не од загрижених стаљиниста, већ од оних који су имали другачија животна искуства. „Они су били“, како примећује, „генерација са потпуно другачијим ставовима, вредностима и осећањима“.

Једном је затрпао свог колегу, који је био у Авганистану, детаљним питањима о совјетској окупацији, која је многе занимала. Путина је интересовало да ли је истина да је био потребан његов потпис за ракетирање авганистанских циљева. Поразио га је његов одговор: „Ја оцењујем резултате свог рада према броју докумената које нисам потписао“.

То је било бурно време. Једанаестог марта 1985. године, само три часа после изненадне смрти Константина Черњенка, на место генералног секретара КПСС изабран је Михаил Горбачов. Готово одмах је најавио „перестројку“ (контроверзно реструктурисање економије) – процес који је требало да покрене заосталу совјетску економију, а за свега неколико месеци перестројки се придружила и „гласност“ (слобода говора), демократизација и убрзање економског развоја.

Путин је добио прилику да сам процени ситуацију када га је КГБ упутио на рад у Источну Немачку. Од почетка је било јасно да га у Институту КГБ припремају за рад у Немачкој, на основу тога што је форсиран да настави изучавање немачког језика. Питање је само било да ли иде у Немачку Демократску Републику (НДР) или Савезну Републику Немачку (СРН). Да би био отправљен у СРН, кандидат је морао радити у московском центру две године. Путин каже како је решио да је боље отићи одмах, тако да је сада потпуно обучен припадник КГБ, без примедби примио наређење, спаковао се, пољубио Људмилу и отишао.

(Башта Балкана)

Ознаке: биографија, Владимир Путин, КГБ