Прочитај ми чланак"Циљ је јасан!" Том реченицом своје мотиве објашњава тек свршени студент, који је из Зрењанина кренуо у Вршац, да на штакама, пешке превали 100 километара. Он је један од сто осам зрењанинских студената, матураната и грађана који од јутрос пешаче.
Нису сви Војвођани „Лале“. То су само Банаћани. А где је Банат, ту је и инат. У центру Зрењанина данас чудна мешавина пркоса и љубави, која се преноси са генерације на генерацију. А ови млађи планирају да излижу патике пешачећи кроз заборављени и најсиромашнији део Војводине – Јужни Банат. Вечерас ће спавати у Сечњу, да би сутра наставили.
„Крећемо се ка Пландишту. У зависности од пешачења, не могу тачно да кажем када стижемо тачно у Пландиште, то је променљиво. Али тамо имамо обезбеђен смештај, тамо су нам мештани помогли кад је то у питању и из Пландишта у суботу крећемо за Вршац. Имамо неких 20 километара и план је да стигнемо до 15х у суботу у Вршац“, каже Тијана Костадиновић, студенткиња Техничког факултета „Михајло Пупин“.
Последњи предах пред полазак суштински није био одмор, јер су тишином подсетили на оне којих више нема, а чија смрт је разоткрила све због чега су данас ту где јесу. Уместо пуцња за старт, неко је само узвикнуо неформални слоган студентских шетњи.
„Пумпаааај! Само мало пролаза!“.
Кренули су из Зрењанина, а пут ће их водити кроз Лазарево, Сутјеску, Сечањ, Боку, Стари Лец, Хајдучицу и Пландиште. Већ на самом старту, послали су љубав мештанима, која није остала неузвраћена.
Док су мештани махали, студенти су скандирали „Студенти вас воле“.
Међу онима који пешаче стабилним темпом од пет километара на час је и Александар, који је на пут од сто километара кренуо на штакама.
„Циљ је јасан, идемо до краја“.
Н1: Каква повреда је у питању?
„Скорашња операција, доктор ми је затегао тетиву мишића ноге, не осећам целу ногу, али идемо до краја“, каже он.
Н1: Па шта је то што вас је мотивисало да упркос повреди кренете на овако дуг пут?
„Пре свега, нешто мора да се мења. Захтеви да се испуне, о власти да не причамо, али сва ова љубав пријатеља, другара, студената, свих људи који нас окружују… Мени је драго да се Зрењанин дигао у оволиком броју. Сви кажу за Зрењанин да је град духова, али није, дефинитивно“, каже Александар.
Иако до најветровитијег града у Србији могу колима за сат и по времена, студенти су одлучили да иду пешке. Управо њихово присуство у малим местима, сиромашним и одсеченим од градских центара даје прави ветар у леђа грађанима.
„Говоримо стално о националним фреквенцијама. Студенти су са овим својим штафетама, пешачењима заправо увели нову националну фреквенцију, тамо где нисмо допирали“, каже академик Владимир Костић.
„Знате ви како је у неком селу које се информише преко Пинка, РТС-а, они немају интернет, то су старији људи који углавном раде на земљи, и онда се код њих појави група студената и онда их они дочекују као некад Тита што смо ми дочекивали“, каже новинарка листа Данас Сафета Бишевац.
Штафету младости некад је организовала власт, а данашња младост штафету носи независно од било чијег утицаја. Зато, њиховој процени да табанају широм целе Србије треба веровати, сматра новинарка Данаса, јер мисли да је и физичко изнуривање заправо добро промишљено.
„Све потезе које су студенти до сада повлачили су апсолутно импресивни. Нигде нису направили грешку, а с друге стране, власт иде из грешке у грешку“, каже Бишевац.
А младост Србије – из села у село. Ако ништа друго, овај пут је барем целим путем равно.
