(АНА РАДМИЛОВИЋ)

Политика неутралности коју неким чудом нико није разумео, а сада сви разумеју.

Нешто пре него је Војислав Коштуница поднео оставку на место председника ДСС, чули су се гласови из странке, ту и тамо, умерено огорчени, далеко од медија, али присутни на интернет мрежама, незадовољни – оправдано – што ДСС није прешао цензус, први пут откако та странка постоји.
 
Можда пуковник и не жели писма, што необично звучи с обзиром на то да је служио једној идеји и да је у опису пуковниковог бића да, чак и пензионисан, прижељкује да га се неко сети. Војислав Коштуница за сада не жели да даје изјаве за медије, формално говори како не жели да буде председник и како је његова оставка неопозива, прича о вољи народа и сличне ствари које лепо звуче – али можда из уста некога ко није дуги низ година након петооктобарског смакнућа старог режима водио најмоћнију странку у Србији.

ОСТАЈЕ САМО НАГАЂАЊЕ

Пошто није реч о почетнику који се наљутио на народ и решио да неће више да се игра, а ми нисмо гатаре, веома је вероватно да ћемо праве разлоге ове, друге по реду оставке (прва је била 2008, по самопроглашењу косовске независности), сазнати тек након неколико година. Уколико та странка настави да постоји и уколико се ико буде интересовао за овај период српске историје и уколико, што је мала вероватноћа, Коштуници пође за руком да не заборавимо њега – имајући у виду податак да смо успели да заборавимо много тога, између осталог и Косово и Метохију.
 
Дакле, немамо појма због чега је ово урадио. Како капетану не приличи да први скаче с брода који тоне, како аргумент Александра Поповића (једног од најпристојних људи Коштуничине странке) да се овде ради о „џентлементском чину“, звучи само пристојно, али не и убедљиво, како се нико други до баш Александар Поповић није прихватио улоге привременог председника – можемо само да нагађамо шта се уистину десило.
 
Колико год да су многи волели Коштуницу у оном тренутку када је ДСС био водећа странка, колико год нелустрираних кадрова СПС и прагматичних типова из малих демократских странака прешло у редове ДСС, толико је бес оних који су остали до краја – већи, а то је бес људи које си оставио без посла. Практични политички радници отишли су много раније, негде кад је постало јасно да ће Србијом дуго владати ДС (а далековидији су знали да ће то бити СНС) и укрцали се на тај брод или помоћне му чамце.

ШТА ЈЕ СРБИЈИ ДОНЕЛА ПЕТООКТОБАРСКА ЕПОХА?

Или је то можда крај петооктобарске епохе, по писању неких дневних листова? Уколико је тако, постоји једно питање пре овога. Шта је петооктобарска епоха? Ако је Коштуница њен симбол, иако му је титула одузета чим је мамурлук слављеника прошао, онда је то одлично.
 
Шта је Србији донела петооктобарска епоха? Прво, Србија се уписала у историју као држава која је киднаповала и предала свог бившег председника Хашком суду – чиме је признала све злочине који су јој приписани и чиме је престала да буде држава. Шта је из тога произашло? Распродаја друштвене имовине, пропаст привреде, признање да смо геноцидан народ који се – ни мање ни више – упоређује с једном Немачком. Губитничка психологија (која се код Немаца, чак ни док су се извињавали за праве машинерије смрти, није запатила) и, на крају, заборав. Одузимање Косоваи Метохије, нешто касније спрдња на рачун тог Космета, задуживање…
 
Ако ово звучи као да је свет за Слобина вакта био лепши, та ће грешка бити одмах исправљена. Нико други, до тај владар лично, није створио ово које тренутно влада Србијом. Обука је трајала током ратова (у којима нисмо учествовали), кадрови су бирани по принципу „овај је најлуђи, дај ми њега за опозицију“ или „овај је глуп, постави њега за шефа царине“.

ПОЛИТИКАНТКИ СОЈ НА ВЛАСТИ

Створен је слој људи којима је једино занимање политикант (професија политичар већ тражи нека знања) и тај слој или боље рећи сој људи има особине које би биле увреда за било коју домаћу животињу. Помислила сам „пас“ и одмах се покајала, пас гаји извесне господске манире који се у оног соја губе после првог добијеног посла на рачун неке странке.
 
И сад стижемо до Коштунице. Не постоји ниједан припадник овог соја који није, пошто је од његове странке добио неке бенефите, свој даљи политички развој градио на пљувању и странке и Коштунице и, у зависности од укуса, то је ишло од коментарисања његовог карактера до оптужби за убиство Ђинђића. Неко паметнији, нешто касније, схватио је да за Коштуницу нема боље рекламе него набедити га да је убица – што, по простом психолошком механизму, на просечног посматрача делује управо супротно од жеља онога ко такве имбецилности сервира.
 
Негде с престанком напада, Коштуница је остао сам са својим програмом и све мањом странком. Програме нико не чита (ако се мислило да се они обраћају гласачима), све мања странка буди одбојност код самих чланова, осећају се изиграно као невесте којима је обећано богатство, богатство се потрошило а мужик није прихватао послове који би повратили имовину.

МОЖДА ДУГУЈЕ ОДГОВОРЕ

Оно једино озбиљно а које се заједно с рушењем (или новим рођењем – како рече Александар Поповић у једној ТВ емисији) ДСС урушава јесте етичке природе. Чињеница је да је реч „легализам“ постала предметом спрдње много пре него је Коштуница дао оставку. То је реч коју је неко везао за њега, а затим од ње, заједно с њим, направио синоним за већ неку глупост. Дакле, рећи за себе да си легалиста у Србији постало је већом срамотом него рећи да те баш брига за морал док имаш новац на рачуну. Исто важи и за државотворност. Шта нас брига за државу ако од ње немамо никакве користи сада и одмах. Такође Косово и Метохија, које као авет нечисте савести једног колективног несвесног проговара агресивним језиком из уста „обичног грађанина“ који „зна“ да је Космет лаж и да су људи с Косова профитери.
 
И, на крају, као у сваком трилеру, вратимо се на почетак. Војна неутралност о којој је говорио Коштуница а за коју би се, да сада распишемо референдум, определила већина грађана који су такође и нерасположени на тему ЕУ и још горе – НАТО, ствар је о којој сада прича Вучић (истина, с много „али“ у тој причи) и једина је ствар коју би могао да прича било ко да је на власти.
 
Шта је, дакле, Војислав Коштуница урадио са својом странком с чијим се начелима слаже већина грађана Србије? Можда ћемо знати за коју годину, можда ће бити прекасно, као што смо прекасно схватили зашто је дао оставку у тренутку када то нико одговоран не би урадио (2008), позивајући се на неки парламет или вољу народа – што звучи цинично, ако имамо у виду да се не ради о неком омладинцу. Можда посао откривања зашто је Коштуница урадио то што је урадио са ДСС и није на нама. Можда његово писмо, које више скрива него објашњава, не треба ми да тумачимо. Можда дугује одговоре. Не својим незадовољним страначким саборцима, који су изгубили посао, него свима онима који су га схватили озбиљно, онима који су гласали за њега, онима који су сматрали да је он био последњи српски државник и онима који су се одмах након петооктобарске инстант-револуције определили за или против њега – укратко свима.
 
А може, наравно, и као пензионисани пуковник из наслова да започне један тих и миран живот далеко од свих подлости којима је био окружен током вишедеценијског политичког ангажмана и да, тек понекад, пожели неко писмо. Звучи лепо, али ипак делује као да му мирног пензионерског живота неће бити уколико „осигуравајуће друштво“ већ неког од оних којима је помагао да дођу на власт не одлучи да је тако најбоље за све. Укратко, уколико није испословао паметније од свих својих претходника, ривала и сарадника – што такође није немогуће. Шта год причали, шта год допустио да се прича, шта год урадио – и даље је малчице паметнији, што је податак који не треба занемарити. Уколико му је пошло за руком оно о чему маштају многи политичари и криминалци – свака част. И срам га било, у исто време.

(Балканмагазин)