Прочитај ми чланакЗашто и даље немамо прецизне податке о свим Србима настрадалим у ратовима током 20. века. Политичари забрањивали да се истражују велика страдања Срба у бројним ратовима.
Војни архив приводи крају попис војних жртава из Првог светског рата. То ће бити први озбиљан приступ овом важном послу за цео век, колико је прошло од краја тог рата.
На попису цивилних жртава нико не ради, а барата се бројком од 1,3 милиона настрадалих Срба.
Није се држава огрешила само о жртве из Великог рата. Србија нема јединствену базу података са именима и презименима, бар оних до којих се може доћи, настрадалих у ратовима који су у прошлом веку готово преполовили број Срба – два балканска, два светска, у рату током распада СФРЈ и НАТО агресији.
УМАЊЕН БРОЈ УБИЈЕНИХ НА ПОПИСУ 1964.
Према попису који је обављен 1964. године евидентиране су 1.107.172 жртве Другог светског рата. Тадашња савезна комисија оценила је да је попис непотпун, да је њиме обухваћено само 56-59 одсто процењеног броја настрадалих и стављена је забрана на његово коришћење. У марту 1992. године Савезно извршно веће СРЈ, свесно вредности тог материјала, донело је одлуку о престанку забране и наложило да Савезни завод за статистику поменути материјал уреди и обради. Унети су тада подаци о свим погинулим, убијеним, умрлим и несталим жртвама рата чија се имена у попису појављују, односно за које постоји пописни материјал. Тако су формирани база и регистар жртава.
Ко је крив за ово?
– Политика! – уверени су стручњаци.
Појашњавају да после оба светска рата властима није одговарало да се види да су Срби највише настрадали и да су их, заправо, убијали народи који су ушли у новостворене заједничке државе.
– После Првог светског рата жртве нису пописане јер је Краљевина СХС, која је тада формирана, по много чему била држава помирења, а у рату је буктао сукоб народа који су у ту државу ушли. Све истраге прекидане су политичком одлуком – објашњава, за “Новости”, историчар Милан Кољанин.
Он наводи пример из тог времена када су официри Аустоугарске монархије примљени у Војску Краљевине СХС и када су добили чин више, што је изазвало револт код српских официра. Многи су због тога поднели оставке.
Да је политика главни кривац за однос према српским жртвама, сматра и Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја геноцида, који подсећа да је 1. децембра 1918. са историјске позорнице нестала Краљевина Србија, а да су се у новој држави нашле различите цивилизације и вероисповести.
– Чињеница да су се дојучерашњи ратни непријатељи нашли у истој држави могла је да утиче на одлуке политичке елите да се не врше пописи ратних жртава – каже Ђурић за наш лист. – То најбоље показује пример страдања западне Србије 1914. и 1915. године, када је међу аустроугарским војницима, који су починили велике злочине, био знатан број Хрвата, а један од њих је био и Јосип Броз. Политика престолонаследника Александра Карађорђевића је била политика помирења, а она је подразумевала заборав злочина. У тој политици пребројавање злочинаца и жртава никако није била корисно.
Слично је било и с пописом ратних жртава у Другом светском рату, а званичан број настрадалих је 1.706.000.
– Комунистичка идеологија спровођена је на пароли братства и јединства, док су сви злочини приписивани окупаторима и њиховим помагачима, односно били су неодређени као и страдалници – каже Ђурић. – Само упућени у досадашња истраживања бројева знају да је тврдња о 1.706.000 жртава произвољна… Произвољност се види и у примерима броја страдалника у Краљеву и Крагујевцу, јер су подаци преувеличани, док су, на пример, у Драгинцу код Лознице умањени.
САЧУВАТИ ОД ЗАБОРАВА ИМЕНА ПРЕДАКА
Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање српских страдања у 20. веку, подсећа да је 1964. у Југославији извршен попис и направљен списак жртава Другог светског рата.
– Већ на први поглед уочене су огромне разлике између броја пописаних жртава и стварног броја убијених. Евидентирано је само 32 одсто убијених! Ми морамо пописати српске жртве из свих ратова, иако је то можда немогућа мисија, морамо бар започети тај посао, по сваку цену. Ако га опет одгодимо, сутра ће бити још теже. Обавеза је да заштитимо од заборава имена настрадалих предака – закључује Иванишевић.
Ни време од двадесет и више година од распада комунистичке Југославије није искоришћено за пописивање ратних жртава у српском народу.
– И у овом случају политика је јача од науке! На овом месту није корисно поставити питање зашто власт савремене Србије још није иницирала попис ратних страдалника у агресији НАТО на Србију 1999, јер знамо одговор – сматра Ђурић.
Милан Кољанин подсећа на попис урађен 1964. године поводом договора Тито-Брант о ратној одштети, али наглашава да је број пописаних жртава био много мањи од очекиваног.
– Процењено је да је пописано свега 56-58 процената укупно настрадалих у Другом светском рату – каже Кољанин.
Професор Радослав Гаћиновић, аутор књиге “Злочини над Србима у 20. веку”, истиче да су најпрецизнији подаци о страдању Срба сачињени у балканским ратовима, у којима је живот у борби и од разних болести изгубило више од 35.000 Срба, а око 36.000 их је рањено.
Он сматра да, када је реч о Првом светском рату, ни после 100 година историчари не могу да се сагласе о броју убијених.
– У Другом светском рату, од званичних 1.706.000 жртава у СФРЈ, Срби су далеко највише страдали – каже Гаћиновић.
– На територији НДХ живот је изгубило и 74.762 деце. Тамо, као јединствен пример у свету, формирани су логори за затворенике у пеленама!
Гаћиновић наводи:
– Нема тачних података о томе колико је настрадало Срба у бомбардовању Београда 6. априла, као ни после савезничког бомбардовања, на Васкрс, пред крај Другог светског рата. Такође, нема званичних података о масовном страдању Срба за време “црвеног терора”.
У грађанском рату деведесетих година, каже Гаћиновић, на територији Словеније, Хрватске и БиХ погинуло је више од 40.000 Срба, али нема тачних података.
– У НАТО агресији убијено је више од 2.000 цивила, међу којима 88 деце, али потпуно прецизних података ни о том страдању још нема. Утврђено је само да је погинуло 524 припадника Војске Југославије и 114 припадника МУП.
