Крвава мета у 115 ратова најразличитијих војски, освајача, бранитеља и ослободилаца, Београд је био битно, или најбитније место у биографијама команданата војних јединица које су учествовале у овим сукобима.

Рушен до темеља чак 44 пута, Београд је свакако био врхунац најдеструктивнијих војних завојевачких каријера. Ослобађан, да би поново био престоница живота и слободе Србије и Југославије, био је, с друге стране, врхунац најплеменитијих војних каријера. Изузетан град који су ослобађали изузетни људи, ратни команданти и војсковође који су га тиме увек враћали тамо где му је и суштинско одредиште – на пиједастал слободарства.

Јединице Црвене армије, борци и њихови команданти су пресудно учествовали у ослобођењу Београда 1944. од Немаца, пре свега вишегодишњим искуством фронтовског и урбаног ратовања са Немцима, као и техничким капацитетима.

Командант јединица Трећег украјинског фронта маршал Фјодор Иванович Толбухин (1894-1949). 

Једно од седморо деце у породици сиромашних сељака. Добровољац Руске царске војске у Првом светском рату као мотоциклиста. Фебруарска револуција га је задесила у 13. пограничном замурском пуку, са којим је као командант батаљона учествовао у јунском походу када је тешко рањен. Већ је био капетан када је била формирана совјетска власт. После опоравка, 1919. ступа у Црвену армију. Завршава Војну академију „Фрунзе“ и Оперативни факултет. Члан КП СССР од 1931. Командант 72. стрељачке дивизије у Кијевском војном округу. Начелник штаба на Кримском фронту од 1942. учесник чувене битке за Стаљинград као командант 57.совјетске армије, која ће касније учествовати у борбама за ослобођење Београда. Командант Јужног фронта од 1943. па командант Четвртог украјинског фронта. Командант Трећег украјинског фронта од 1944.

Под његовом командом јединице Црвене Армије ослобађају, између осталог, Доњецк, читаву Ростовску област, Крим и Севастопољ. Његове трупе су ослободиле Румунију и Бугарску. У садејству са јединицама НОВЈ Црвена армија учествовала у ослобођењу Београда 1944. и дела Србије. Његове јединице ослобађају даље Будимпешту и Беч, и 8. маја 1945. се сусрећу са америчким трупама у Доњој Аустрији. Члан Врховног совјета СССР-а. Сахрањен почасно у Кремљу. Почасни грађанин Софије, и Београда (проглашен после генерала Дапчевића). За живота проглашен за Народног хероја Југославије, а постхумно за Хероја Совјетског Савеза.

Командант 37. армије генерал-пуковник Сергеј Семјонович Бирјузов (1904-1964). 

Са 18 година ступа у Црвену армију, а са 22 члан КП СССР. Завршава Војну академију „Фрунзе“. Због Стаљинове суревњивости, ретко је који совјетски генерал био на истој дужности дуже од неколико месеци, а Бирјузов је чак три године био, и то одличан, командант 132. стрељачке дивизије. На почетку напада Немачке на СССР, јуна 1941. предводећи увек дивизију у првим борбеним редовима, бива рањен чак 5 пута, од тога 2 пута критично. Након опкољавања немачке Шесте армије код Стаљинграда, као начелник штаба моћне Друге гардијске армије у операцији „“Сатурн“, учествује у њеном уништењу. Планирао и учествовао у борбама за уништење Немаца у Украјини. Веран помоћник, као начелник штаба, Толбухину и у оквиру Јужног, Четвртог и Трећег украјинског фронта, па и у ослобођењу Београда Постао маршал СССР-а 1955. И седам година био командант стратешких (нуклеарних) ракетних снага. Врло важан учесник тзв. “кубанске кризе“. Члан ЦК КП СССР. Као начелник Генералштаба Совјетске армије и херој Совјетског савеза, погинуо у авионској несрећи 19. октобра 1964. на Авали, када је долазио на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда. Тада је, постхумно, проглашен за народног хероја Југославије.

Командант Четвртог гардијског механизованог корпуса генерал-лајтнант Владимир Иванович Жданов (1902-1964). 

Рођен у Кијеву. Учествовао као добровољац Црвене армије у Октобарској револуцији, али је члан КП СССР-а постао тек 1941. Завршио пешадијску војну школу и стекао знатно војно искуство до Другог светског рата. Као и Толбухин и Бирјузов некако „преживео“ Стаљинове чистке у армији. Учесник Стаљинградске битке у току које је исказао уз личну храброст и изузетне организаторске способности које су биле пресудне за победу Црвене армије у овој најважнијој и највећој битци Другог светског рата. Прославио се и у биткама на југу Украјине. Учествовао у ослобођењу Бугарске и Мађарске од Немаца. Пред почетак „београдске операције“ 13. септембра 1944. проглашен за хероја Совјетског савеза, а на дан ослобођења Београда 20. октобра за народног хероја Југославије. У борбама за ослобођење Београда маестрално командовао тенковима, каћушама и осталим оруђима. Један од најспособнијих генерала Црвене армије у светском рату. Тек после рата завршио Војну генералштабну академију. Као генерал-пуковник погинуо у авионској несрећи 19. октобра 1964. на Авали, са маршалом Бирјузовим, када су долазили на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда.

И на крају, шта написати о командантима окупаторских аустроугарских и немачких јединица, а не споменути реч – злочинци. Поготово за команданта аустроугарске балканске војске, фелдмаршала Оскара Поћорека, германизованог словенца. Командовао је војском, у којој су се по бестијалности а не херојству посебно истицали Хрвати, која је починила невиђена злодела над обичним становништвом у Србији. Поћорек је то знао, одобравао – и никада за те злочине није одговарао. Умро је на миру, у 80. години живота, 1933. предајући „штафету зла“ новодолазећем веснику смрти – Адолфу Хитлеру. Поћорек је био у аутомобилу у којем је убијен Франц Фердинанд у Сарајеву 28. јуна 1914, али га је Гаврило Принцип промашио. Пред Први светски рат један од најбољих аустроугарских војних стручњака, у току рата је три пута „падао“ на испиту из војне стратегије код професора Радомира Путника, и три пута избачен из Србије. За „заслуге“ у упропашћавању огромне аустроугарске војске у малој Краљевини, недељу дана после ослобођења Београда 15. децембра 1914. бива – пензионисан.

Командант Пете аустроугарске армије генерал Либоријус фон Франк, рођен је у Сплиту.

Војну школу завршио у Ријеци. У Церској битци је мало недостајало да његов читав 8. корпус буде потпуно опкољен, па је једва побегао преко Дрине. И његови војници су чинили незапамћена сверства у Србији, за која је и он знао, није их спречавао – и никада за то није одговарао. Без обзира на значајну премоћ у људству и артиљерији, његове трупе су претрпеле тежак пораз на крају Колубарске битке, и пљачкајући и пустошећи српску престоницу, бежале из Београда 15.децембра 1914. За исте „заслуге“ као и командант му Поћорек – бива убрзо пензионисан. И он је умро на миру, у 87. години живота у немачком Трећем рајху, гледајући Адолфа Хитлера на власти.

А шта тек писати о немачким генералима? Ови „пар екселанс“ нацисти су, за разлику од аустроугарске дугоживеће господе, у нихилистичко аријевско лудило уградили и сопствене – смрти. Пешадијски генерал Вермахта, Вилхелм Шнекенбургер, командант корпусне групе је погинуо „бранећи“ Београд 1944. Учесник I Светског рата, а у Другом учесник инвазије на Пољску, битке за Француску, инвазије на Југославију, на СССР, одакле је повучен на Балкан, због важности битке за Београд.

Генерал-мајор Вермахта Валтер Штетнер је био припадник елитне Прве брдске дивизије са којом учествује у нападу на Пољску, Југославију и СССР. Учесник Стаљинградске битке. У операцији „Шварц“ (битка на Сутјесци) његови војници чине ратне злочине над припадницима НОВЈ, поготово заробљеним рањеницима, које су немилосрдно убијали. На „српском“ Крфу његови војници такође врше злочине, сад над заробљеним италијанским војницима, у чијем разоружавању су, после капитулације Италије, учествовали. Годину и по дана после битке на Сутјесци, ратоваће опет један против другог у битци за Београд два генерала – партизански Данило Лекић и нацистички Валтер Штетнер, али у потпуно измењеним улогама. Генерал Штетнер гине на Авали октобра 1944. приликом покушаја пробоја из обруча јединица НОВЈ. На Сутјесци је Данило пробио гвоздени обруч Штетнерове брдске дивизије и повео партизане ка животу и слободи.

ЛИТЕРАТУРА:

1. „Београдска операција 1944“, ВИИ, 1964.

2. „Београд у рату и револуцији 1941 – 1944“, Београд, 1971.

3. Бјелајац М., „Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941“, Београд,2004, Институт за новију историју Србије.

4. „Војна енциклопедија“, I-IV, Београд, 1970-1972.

5. „Енциклопедија Југославије“, I, Загреб, 1955.

6. „Историја народа Југославије“, 1 и 2, Београд, 1960.

7. „Историја српског народа“, Београд, 1994.

8. Милошевић К., „Одбране Београда кроз векове“, Београд, 2012.

9. Митровић А., „Србија у Првом светском рату“, Београд, 1984.

10. „Народни хероји Југославије“, Београд, Младост, 1975.

11. Петрановић Б., „Србија у Другом светском рату“, Београд, 1992.

12. Ћоровић Б., „Историја Срба“, Београд, 2005.

(НСПМ)

Ознаке: Београд, ослободиоци, ратови