Човек који промени веру, а потом и нацију, избрисао је све што је било до тада. Он више не може да говори о својој породици, прецима, свом роду. Он је неко ко почиње од нуле, ништа, човек без биографије, младица тек засађена на ледини. Такав човек је свестан свега, а нарочито презира своје околине, родбине, пријатеља, кумова, својих дојучерашњих сународника и у њему се рађа мржња. Понижен је, ћути кад се у друштву прича о историји, породичној традицији, далеким рођацима.

И онда долазе ратови.

Такав човек постаје звер и креће да убија све оне који су живи сведоци његове превере, срамоте, његове издаје предака и свог народа. Кад год неко почне да нас напада прво што се запитам да није случајно из категорије „бивши Србин“. Категорија слична издајнику, само много више острашћена, изгубљеног духа, изгубљене душе, без могућности да се спасе. Покушавајући да докаже да припада нечему и да је нешто што није, не бира средства да успе у томе. Једино што успева је да као и сваки бескичмени гмизавац пуже кроз живот без шансе да се подигне на ноге.

Историја у њима није пронашла ништа људско, ништа што би их чинило вредним. Покушавајући да обману друге једино успевају да обману себе, изгубивши дух до те мере да се не могу звати човеком. Временом су само сем имена „бивши Србин“ додали презиме „бивши човек“. Спаљено срце и похарана душа понизних слуга нових владара, коњушари и извршиоци најпрљавијих и најгнуснијих задатака заборављајући да такве нико не поштује јер ко је једном продао душу продаће је опет. То више није питање. Питање је само када и за колико.

У бившој СФРЈ су, за само двадесетак година, створене три нове нације. Европску породицу народа, поред Македонаца, Титова гарнитура је обогатила и са Црногорцима, који су све до 1945. били Срби, и Муслиманима, којима је само у некадашњој Југославији вера призната за нацију. Највеćи део муслиманског племства у Босни, Херцеговини, Старој Рашкој, Црној Гори је српског порекла.

Они су, као и њихови потомци, без обзира што су променили веру и што су предано служили освајачу, увек знали за своје порекло и ко су били. Штитили су и богато даривали цркве и манастире, посебно у свом некадашњем завичају и у приликама када су то могли да чине.

Довољно је поменути славног Мехмед – пашу Соколовиćа који обнавља Пећку патријаршију, својој мајци подиже цркву, гради чувену на Дрини ћуприју … Ахмет – паша Херциговић својој супрузи, лепој Пави, подиже цркву и дозвољава да носи крст. Синан – паша Сијерчић из чувене беговске куће Сијерчића дограђује херцегову цркву у Горажду, а његови потомци је одржавају, јер се у њој налазио гроб њиховог претка Радована. Мехмед Паша Соколовић никада није заборављао свој народ из кога је потицао.

Узвраћао му је на све начине па је тако обновио Пећку патријаршију (1557). Његов брат Макарије Соколовић био је патријарх и радио у Пећкој патријаршији.

Више од 20 турских везира било је српско-православног порекла, а готово све турске војсковође у XV и XVI стољећу били су исламизовани СРБИ, (а не Турци)!

Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи “земаљским“, или “бошњачким“. Зато су унели Члан 11:

“Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме — ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени“.

Шта би на то рекли данашњи интелектуалци и државници из редова Срба муслимана? Оних у Босни и Херцеговини, Рашкој и Црној Гори? Муслимани у Босни су најпре хтели да свој језик назову „босанским“, али будући да се под речју „Босанац“ подразумевају и Срби и Хрвати, узели су термин „бошњачки“.

Муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. Академик Мухамед Филиповић, гостујући у емисији “У шкрипцу” телевизије АЛФА, изјавио је како је Алија Изетбеговић и СДА нису прихватили бошњаштво као националну номинацију 1990. године.

“О томе смо организовали тада симпозиј када смо говорили о враћању назива Бошњаци. Они који се сада хвале да су велики Бошњаци, тада су говорили како је бошњаштво измишљено” – рекао је Филиповић.

Веома интересантно је напоменути да се Алија Изетбеговић декларирсао као Србин. Пред изборе 1990 године су објављени документи на којима је Алија Изетбеговић својом руком написао да се сматра Србином. Познато је да се Алија Изетбеговић изјашњавао као Србин и на попису становништва 1961 године. Правдао се да тада није била призната муслиманска нација па се морао изјашњавати као Србин. Међутим, то није тачно. Могао се, као и огромна већина муслимана, писати као „неопредјељен“. На крају, могао се изјашњавати и као муслиман .С обзиром да је Алија Изетбеговић био довољно политички образован, он се свјесно изјашњавао као Србин. Они који нису имали појма о тим стварима нису разликовали веру и нацију и изјашњавали су се као муслимани верници (што је било дозвољено и што је њима било довољно).

Језик којим говоре рецимо муслимани у Рашкој области, Босни и Црној Гори, исти је као језик којим се говори у Пожаревцу, Нишу, Подгорици, или Сиску и Осијеку. Ради се о истом језику, који можете звати као хоћете, али он је он – исти. Ради се о истом етничком народу .Свака лингвистичка расправа на ту тему је равна лудилу. Мало људи на простору бивше Југославије зна да се у четничком покрету у току Другог свјетског рата против фашизма, а заједно с Драгољубом Дражом Михаиловићем, борио велики број муслимана,њих око 5000!

Неки од њих су били и славни представници Равне горе. Најпознатији представник муслимана у четничком покрету свакако је мајор Фехим Мусакадић из Сарајева. Он је за време Првог свјетског рата био добровољац у српској војсци, а био је и носилац Карађорђеве звезде с мачевима. Мусакадић је основао Коњички муслимански четнички батаљон.

Четници исламске вероисповести, 1942.г.

Истакнути муслимански представници у Равногорском покрету били су и Мустајбег Хаџихусеиновић, Смајо Ћемаловић из Мостара, Мустафа Берберовић из Благаја, Абид Пргуда, Омер Калајџић, Мухамед и Абид Мехмедбашић из Столца, Мустафа Леко из Благаја, Џемал Кршлаковић – имам мудрис из Коњица, хафиз и члан улме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо, доктор Мухамед Беговић професор универзитета у Београду, имам Абдулах Хоџић из Београда и управник ”Гајретовог” дома у Београду Мехмед Ћемаловић. Неписменији муслимани су претежно били у усташама.

Турци су Босну поделили на босански и херцеговацки и санџачки пашалук и од тада се никада више није саставила, али муслимани то не виде. Само чујете – све што је турско добро је. Муслимани који насељавају Рашку област (Санџак) у већини заступају тезу да су они Бошњаци по националности и да је њихова нација аутохтона и формирана у Босни, пре исламизације. Ако је то тако и ако су им презимена на „-ић“ наметнута како кажу, питање је: ко је та презимена наметнуо? Котроманићима, средњевековним владарима Босне, затим најистакнутијим племићима, Сандаљу Хранићу, бану Борићу, чувеној племићкој породици Павловића, војводи Влатку Вуковићу.

Људи који су напустили Православље и изабрали неку другу веру у себи гаје непрестну мржњу према ономе што су сами некада били. Кад би учени муслимани успели да енормну количину мржње из уџбеника, како верских тако и оних секуларних, замене учењем које је усредсређено на љубав према другима без обзира на њихову веру, расу, националност, помогли би да се читав муслимански свет извуче из заосталости, глади, сиромаштва и незнања. Срби римокатолици и Срби исламске вероисповести требало би да смогну храбрости и ураде оно што су урадили њихови великани и светски признати умови: вратити се свом роду, корену, језику, придружити се својој браћи и окренути леђа непријатељу – то је будућност народа на овом простору. Само просвећивање, информисање, отрежњење и избављење из лавиринта турских и ватиканских конструкција и лажи може бити једини добар темељ за изградњу неког биљег живота на Балкану, јер све оно што је изграђено на лажи, може да донесе само зло и беду, што доказује и наша жалосна историја у посљедњих 600 година!

Ето, то је главни разлог што се на овим нашим подручјима тако бедно , крваво и тешко живи.

На Ђурђевдан, крстио се Емир Кустурица у Српској Православној Цркви и примио име Немања. Његов отац Мурат изјашњавао се као Србин, знао је да Кустурице потичу од Бабића из села Плана, код Билеће, и то је, као што су њему пренели његови преци, он пренео сину Емиру.

“Крштење је та тачка у којој сам ја хтио да доведем причу о мом пореклу. Крштење је одлука да се и за онај свет спремим. То је одмрзавање замрзнутог идентитета, никако прелазак из једне у другу религију. Гране у мојој породици су подељене у оном тренутку кад су Турци Османлије били на овом терену. Браћа породице делила су се на оне који су се исламизирали и на оне који нису. Моја породица је пореклом српска, православна. Мој отац је рођен као муслиман, али је, пре свега, био Србин. Моја мајка је такође из муслиманске породице. Али, она се не идентификује ни са једном религијом. Верује у снагу љубави. У мојој породици, у последњем колену, нико није практиковао ислам. Тако да нема говора о мом некаквом преласку. Добро, можда смо ми били муслимани 250 година, али смо били православци пре тога и дубоко у себи увек били Срби, вера то не може променити. Ми смо постали муслимани само да би преживели Турке..

Мехмедалија Нухић, верски аналитичар из Тузле: „Откад знам за себе, знам да сам Србин. У границама владајуће исламске идеологије мене класифицирају као вероодступника, што је горе од богохулништва. Јер, највећи је гријех одрећи се вјере, што ја према исламу чиним, али тиме истовремено доказујем да се никада нисам одрекао своје истинске, православне вјере, и да се враћам ономе што, заправо, јесам. Босански муслимани су Срби којима је исламски идентитет силом наметнут у 16. веку. Мојим венама тече крв мога прадеде Алије који је с братом током 1806. и 1807. протеран из околине Ужица на подручје које су држали Османлије, и кад је кренула најезда на Србију он је оставио једно дете, мог дједа кога никада није видио, своју жену и мајку, и 1912. погинуо као српски војник. Његова жена, моја прабаба, једина је у целом том подручју примала мировину Краљевине СХС због свог мужа.“, каже Мехмедалија из Лукавца код Тузле,који је магистрирао на теми муслиманског фундаментализма, а сада је докторант на Правном факултету Београдског свеучилишта, гдје намерава да одбрани тезу „Интеграцијски процеси на подручју Балкана“, којом доказује постојање много старијег идентитета на Балкану од исламског, који је био и јесте и идентитет босанских муслимана, а зове се јужнославенски интеграцијски идентитет.

О истој теми Нухић је имао врло запажено излагање на недавно одржаном међународном скупу у организацији београдског Института за политичке студије, који је рекао да Кустурица није усамљен „случај“ и подигао руку на којој носи двије бројанице са православним крстом. Он је редак исламизовани Србин који јавно иступа с тезом о свом српском пореклу, и то још научно доказује.

Професор Махмут Бушатлија:

“Више нисам Махмут, сада сам Станко, а моји преци су се пре 500 година потурчили. Због тога сам одлучио да се крстим и вратим коренима“.

Он је прошле године у фебруару променио веру и име, а како каже, православље му никада није било страно, већ је само дошло време да се врати коренима. Бушатлија се крстио у цетињској цркви на Ћипуру, на гробу Ивана Црнојевића. Крштење је обавио архијерејски протопрезвитер, цетињски отац Обрен Јовановић, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске. Махмут Бушатлија потиче из српске владарске куће Црнојевића. Из те династије, која је владала Црном Гором у 15. веку, Станиша, син Ивана Црнојевића, је исламизиран и био је скадарски санџак-бег и господар великог дела Црне Горе.

Салих Селимовић, аутор многих вредних књига, на десетине студија, али и научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповијести, отворено говори о свом српском пореклу и о исламизацији на простору бивше Југославије.

“Што бих то ја био оно што нисам, а да не будем оно што јесам? Мојим вишегодишњим истраживањима релевантних историјских извора, као и радом на терену, дошао сам до закључка да је већина наших муслимана, сада Бошњака, српског порекла и да су пре исламизације најчешће били православци, мада је било и католика. Ислам се прихватао из разних узрока. Пре свега треба знати да је то била доминирајућа вера освајача. Турци Османлије су веома педантно и тачно вршили пописе, па су њихови дефтери непобитни докази којем народу су припадали и које вере су били пописани уживаоци баштина и њихове спахије-тимарници. Огромна већина имена тих људи су словенска, у овом случају српска. За озбиљну историјску науку то је доста.

Прихватити ту веру значило је обезбедити одређене привилегије као што су економске и уопште друштвене. Мало је било оних који су ислам прихватали из убеђења да је то једина права вера. Много је муслиманских интелектуалаца, бегова и трговаца који су се осећали Србима и то нису крили ни када су их због тога прогониле и турске и аустроугарске власти. Овом приликом ћу поменути само неке: Хусеин-бег Градашчевић, Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејмапашић-Деспотовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Хасан Ребац, Мустафа Голубић, Смаил-ага Ћемаловић, Мустафа Мулалић, Исмет Пуповац, Џемал и Шукрија Биједић, браћа Поздерци, Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић,…

Сматрам да су српски, босански, црногорски и хрватски језик један исти. Питао бих тако „стручне“ политичаре, а и неке научнике, да ли им приликом комуницирања са Србима, Црногорцима и Хрватима требају преводиоци „- каже Селимовић.

Подестимо се и речи проф. др Бесима Спахића :“Имам срећу, иако сам Бесим Спахић, да сам Влах чији су преци прешли на ислам“.

(The Balkans Chronicles)

Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.

Ознаке: БиХ, Бошњаци, потурице, Срби, српска историја, српство, Тхе Балканс Цхроницлес