Прочитај ми чланакЕ, па било је лако, подгузњаци мали, кад је против вашег вође устајао понеки јуродивац кратких живаца, па сте онда грували тешком артиљеријом све док му не затрете и помисао да се спрда са највећим сином нашег народа.
Сад се, богами, намножило гневних, а богме и паметних, познатих људи чија се имена и дело мере тонама и којима је дојадило да бунт против диктатора у покушају своде на кафанске и разговоре међу истомишљеницима.
Где сад уперити топовске цеви, кога гађати, ничу непријатељи на све стране као оне мете на полигонима за војне вежбе. Таман нанишаниш једног, а кревељи се други, док Вучко нагази једног у својој тоалет-новини, на стрелиште истрчи други, још грђи и отровнији.
Леле, газдо, кол’ко их је, вриште браниоци неодбрањивог, намештеници на пословима загађења јавног простора, које народ просто зове ботовима.
Њихов смртни страх је, не дај Боже, фијаско безгрешног на изборима у које је сам утрчао као јуне у обор. Зато тоалет-новинарчић театрално маше на екрану ружичастог срања, лажући гледаоце како је др Бошко Ђукановић у „Вестима“ најавио формирање сопствене странке. „О богови, богови!“, вришти са екрана, „непријатељи ничу, шуњају се са ножевима у зубима, Вучићу, будала си ако по мраку кренеш у клозет!“
Лако је било шминкерку приводити у полицију што је писала „скота треба убити!“, за чувену шминкерку ни пола уже фамилије није чуло, али како умлатити једног Душка Ковачевића, идола генерација од 7 до 77 година, човека чије су филмске реплике обогатиле српски језик?
Како доказати да је Душко непријатељ државе и народа, то, бре, ни читалац тоалет-новина неће лако прогутати, а да не поврати и жуч?
Елита на коју се самозванац толико жалио, срећан што исто вреди глас последњег тупаџије и академика (познато звучи?), није могла да убоде гори тренутак по актуелни владајући башибозук. Таман Мали закопа крампом у Малом Мокром Лугу, а ођекне грохот освешћених, Вучић се спусти у рупу са кантицом креча, а мокром крпом га шљисне Мрка, у дуету са Бекутом.
Конци лажи полако беже из руку, истина је превише видљива и сурова да би се сакривала толике године. Пуца пред очима, као кад скинеш катаракту.
Ових дана већ поменути браниоци ућутали се ко дете кад се укаки. Кидам се од смеха док замишљам како кризни ботовски предизборни штабови цупкају као пред клозетом после гајбе пива. Треба смислити стратегију и тактику, а сви кад се скупе једва да напабирче стотку коефицијента интелигенције.
Газдо, помагај!
Aл’ ћути и газда. И он се до гаћа ознојио. Потегао грешну Милену Дравић, која од бриге не зна где јој је глава, као пример због чега он НЕЋЕ ДОЗВОЛИТИ да се укину националне пензије заслужним уметницима. Чуј, он НЕЋЕ ДОЗВОЛИТИ?!
Па, јел ово твоја држава, твоје паре, земљаче?
Све више хватан у маказе људи од имена и разума, суочен са фронтом памети на коме те очас посла дигне у ваздух бирачка кутија, Шојићев недостижни идол више не зна где удара.
Не би ме чудило да се, унеређен од могућег тешког пада, не пресалдуми па одустане од избора, закључа се у свој вински подрум и горко заплаче.
Леле, мајке, кол’ко их је!
