Прочитај ми чланакЉуди у Србији, под непрестаном паљбом гебеловске машинерије режима, углавном нису у могућности да препознају његову штеточинску природу. У првом медијском плану су углавном премијерова глума и бесконачно пренемагање, дезинформације таблоида о „државним ударима“ и кампањама „рушења Вучића“, док кључне потезе режима, попут економске девастације, споразума са НАТО, бриселских споразума и препуштања севера Косова Тачију (који је неки дан победносно посетио Јариње) готово нико и не примећује.
Прави плодови Вучићеве политике . Тачи на Јарињу, Тахири у Северној Митровици
Људи у Србији, под непрестаном паљбом гебеловске машинерије режима, углавном нису у могућности да препознају његову штеточинску природу. У првом медијском плану су углавном премијерова глума и бесконачно пренемагање, дезинформације таблоида о „државним ударима“ и кампањама „рушења Вучића“, док кључне потезе режима, попут економске девастације, споразума са НАТО, бриселских споразума и препуштања севера Косова Тачију (који је неки дан победносно посетио Јариње) готово нико и не примећује.
Мешање у референдум о Дану Републике Српске можда најбоље показује колико убитачну комбинацију по Србију и српски народ дају две главне одлике Вучићеве владавине – опсесивна потреба да се у народу представи као моћни суверен и државник који брине о националним интересима и, с друге стране, покорност, снисходљивост и бескичмено служење западним менторима који су га довели на власт, како случајно не би изгубио њихову подршку и поверење.
Захваљујући тим двема карактеристикама, Београд скоро да није могао имати гору реакцију и направити већу штету од оне коју је направио поводом најављеног референдума у Републици Српској о одлуци Уставног суда БиХ да забрани прославу 9. јануара као Дана РС.
1. Да је Вучић иоле суверен и независтан државник, који води рачуна макар о минумуму националног достојанства, он би недвосмислено подржао референдум о Дану РС и устао против скандалозне појаве да Уставни суд БиХ брутално гази и ниподаштава један ентитет и конститутивни народ те државе, негирајући му чак и право да изабере датум који ће да слави као свој дан (!?).
Одлука Уставног суда је била толико бесмислена и понижавајућа да су је чак и прозападне политичке опције у Српској, од СДС-а до српског члана председништва БиХ Младена Иванића, осудиле и подржале референдум како би се ова, практично, фашистичка одлука, негирала и одбацила. Стога је било потпуно логично и нормално да то исто учини и власт у Србији.
2. С друге стране, ако је већ марионета у рукама западних служби и дипломата чија наређења беспоговорно испуњава – као што се показало да јесте – чак и тада је Вучић могао и морао чистије и исправније да реагује у овој ситуацији. Наиме, могао је да каже да Србија нема никакве ингеренције и утицаја у суседној држави, те да не може, не жели и не сме да се меша у њене унутрашње ствари, а своје „лично противљење“ референдуму да изнесе у билатера разговорима или, евентуално, да га изрекне као одговор на неко „случајно“ постављено питање на некој од својих безбројних конференција за новинаре.
3. Уместо свега тога, Вучић се, одлучан да испуни свако наређење из Вашингтона, али истовремено и оптерећен манијом сопствене величине и опсесивном манипулацијом јавним мњењем, определио за најскандалознију и најсрамнију опцију – Умешао се у сукоб Републике Српске и Бакира Изетбеговића – и стао на страну Бакира Изетбеговића!
Најпре је, након саопштења „Савета за имплементацију мира“(од којег се отворено оградила Русија) да „референдум у РС може угрозити стабилност у БиХ“ и позива овог тела властима у РС да откажу референдум, Вучић одржао „хитне консултације“ са председником Николићем и министром спољних послова Дачићем, где је договорено да се у четвртак одржи састанак са политичким представницима Републике Српске и Срба у БиХ.
Свако би тада помислио да је то учињено како би се пружила снажна подршка Републици Српској да одбрани свој интерес и одупре се притисцима. Касније се испоставило да је Вучићев мотив био супротан – фактичка подршка бошњачком захтеву за обуставом референдума и вршење додатнног притиска на РС у том смеру.
Своју прљаву мисију забадања ножа у леђа Републици Српској Вучић је обављао све време представљајући се као њен главни заштитник и душебрижник и покушавајући притом да стекне јефтине политичке поене дизањем националних тензија преко контролисаних таблоида.
Најтрагикомичнија епизода његовог покушаја да дигне тензије и политички профитира из целе приче представља тзв. „тајни састанак Вучића и служби безбедности са строго поверљивим мотивима и садржајем“ о којем су одмах обавештени сви таблоиди и новинске агенције!
„Тајни састанак“ о којем су одмах обавештени таблоиди
Нажалост, ту није био крај његовом шегачењу са државом и виталним националним интересима, које је подредио својим личним хировима. На изјаву председника Републике Српске да ће референдум о Дану РС свакако бити одржан без обзира на саопштење ПИК-а, најоштрија реакција стигла је управо од Вучића (односно, „извора из Кабинета“), који је, наводно, био „страшно љут“ јер је Додик изнео свој став пре консултација у Председништву Србије, па су, по њему и саме консултације постале бесмислене, те се чак „двоумио да ли уопште на њих да дође“.
Што се више загледате над њом, то више схватате колико је ова Вучићева изјава инфантилна, опасна и штеточинска. Ваљда је Додик требало да ћути све до четвртка па да Вучићево и Николићево противљење референдуму има још већу тежину у јавности РС и БиХ!? Срећа по РС што је Додик и пре и после састанка у Председништву Србије јасно рекао да ће референдума бити.
У сваком случају Вучићево отворено прозивање председника Републике Српске (за сада још у рукавицама, али за очекивати је да ће у наредном периоду то бити све оштрије), само зато што овај није желео до краја да игра у његовој отужној медијско-политичкој представи, представља још један срамни белег и мрљу у историји Србије. У најтежим тренуцима, премијер Србије, не само да није подржао Републику Српску у њеној борби за опстанак, него је још и остао „љут“ и „увређен“ на тамошње власти што нису његову издају учиниле „величанственијом“, тиме што ће ћутати о референдуму све док он и Николић не издају саопштење да му се противе!
Коначно, сам чин издаје и забадања ножа у леђа РС на састанку у Председнштву Србије такође је праћен његовом мелодрамом и демнонстрацијом силе. Иако су сами затражали састанк са представницима РС, наводно како би „демонстрирали српско јединство“, након састанка заједничко саопштење издали су само Вучић и Николић на једној непуној страници.
Просто је недопустиво и срамно да се, након толико драме, Вучић и Николић нису удостојили да образложе свој став да се противе одржавању референдума у РС. Да ли они то сматрају да Република Српска мора да се покорава тортури Уставног суда БиХ чак и када су директно нападнути њене институције и симболи. Да ли сматрају да РС и Срби у БиХ немају право да сами изаберу датум који ће да обележавају? Да ли ће, као што је режим покушао да пласира у контролисаним таблоидима, у случају одржавања референдума доћи до оружане агресије на Републику Српску, а Србија неће смети или желети да јој помогне?
Испирање мозга – насловне стране „српске“ штампе дан након што су Вучић и Николић издали саопштење у којем се противе референдуму у РС
Наравно да прави разлог није ништа од наведеног – мада ће се овај аргумент о тобожњој смртној угрожености РС уколико до референдума дође сигурно често и много понављати по режимским и лажно патриотским медијима и порталима – већ се ради искључиво о реализацији „домаћег задатка“ добијеног од вашингтонских и берлинских центара моћи (а запечаћеног последњом Бајденовом посетом), које Вучић штреберски ревносно испуњава. Све друго је само пропагандна магла и дим.
