Прочитај ми чланакВучић јако добро зна да он и Српска напредна странка (СНС) не побеђују на изборима, већ их сваки пут безочно покраду.
Зато се очајнички плаши поштене изборне трке. Да није тако одмах би се договорио са опонентима око формирања привремене владе у којој би и они имали удео, а која би спровела изборе на којима би – ако је популаран као што тврди (а није) – убедљиво победио. Тако би лако разрешио кризу са којом се суочава и онда поново имао владу коју сто посто контролише, а која за разлику од садашње има легитимитет.
Што би му, да је сигуран у себе, сметала „унутрашња контрола“ у предизборном периоду? Али пошто је свестан да влада на основу отимања гласова, хистерично одбија договор око истинског надзора изборног процеса (што је, умногоме, функција техничке владе).
Део опозиције – да сада не улазим и у друге ствари, већ да се држим искључиво њихових захтева – у вези са тим му иде на руку. Наизглед ради се о финесама, али оне често обесмишљавају суштину. Конкретно, формулише се кључни захтев о коме ћемо говорити, на нереалан начин!
Привремена или провизорна влада како се често у свету каже (провисионал говернмент), може да има два карактера: 1) да се ради о тзв. прелазној влади (транситионал говернмент); 2) или о техничкој влади, односно како се она у документима Уједињених нација обично именује царетакинг говернмент (влада очувања, која привремено брине о текућим и основним пословима, без почињања ичег новог).
Обе владе на неко време преузимају обављање најосновнијих националних послова, без којих држава и грађани не могу да опстану, док се не образује регуларна власт. Разлика настаје код полазне тачке од које много тога зависи.
У случају тзв. прелазне владе – стари поредак је срушен пре њеног настанка, а разноврсне политичке снаге које стоје иза тога (или их је неко из иностранства ко је окупирао земљу и срушио стари режим, извукао на површину) заједнички образују власт док се не одрже избори и види кога народ (стварно или наводно ако су намештени) жели. Прелазне владе тог типа су образоване у Румунији после рушења Николаја Чаушескуа 1989, у Ираку по америчкој окупацији 2003. или ове године у Сирији, после бега Башара ел Асада.
Техничка влада је нешто друго – она се формира у јеку великих криза у некој земљи или пак тоталног али регуларног (парламентарног) распада пређашњих владајућих коалиција, а не после урушавања система.
Да кренемо од друге варијанте техничке владе: када из неког разлога влада у ранијем саставу не може да опстане ни до избора, а у оквиру постојећег састава парламента није реално да буде изабрана нова регуларна извршна власт, онда се партије договоре о формирању владе која би водила земљу само неколико месеци и током њих спровела скупштинске изборе (ту је акценат на обављању нужних послова пре њих, а сам изборни процес се иначе генерално сматра као фер).
У првој варијанти – какву смо ми имали после 5. октобра 2000. године – стари властодршци и они који су пре тога били опозиција заједнички формирају владу која би омогућила одржавање поштених избора (тежиште је на томе јер се сматра да раније они нису били такви, односно да стара влада и у техничком мандату не би омогућила истински демократски изборни процес) како би велика политичка криза мирно и уставно била разрешена уместо да дође до већег крвопролића. Стара власт ту није силом срушена до краја, али је изгубила суштинску контролу над земљом.
После реченог, да се вратимо Уставу Србије, односно актуелној ситуацији на нашој друштвено-политичкој сцени, те ономе што је полазећи од тога код нас могуће. То је, ако се ствари до краја не радикализују, техничка влада произашла из мешавине оба претходна модела. Акценат је на одржавању фер избора, али режим, иако рањен, није још озбиљно искрварио, нити се владајућа коалиција распала.
Да речено мало разрадимо. Према Уставу Србије „влада је изабрана ако је за њен избор гласала већина народних посланика“ (члан 127). „Мандат владе престаје пре истека времена на који је изабрана, изгласавањем неповерења, распуштањем Народне скупштине, оставком председника владе и у другим случајевима утврђеним Уставом“ (члан 128). „Председник Републике може, на образложени предлог владе, распустити Народну скупштину“ (члан 128). Када се то деси, влади је престао мандат и она „може да врши само послове одређене законом, до избора нове владе (члан 128).
Што се тиче дешавања на друштвено-политичкој сцени, ствари стоје овако: Вучићев режим је јако пољуљан и више није у стању да ствари врати на старо, тј. на стање самовладе Алека без Косова. Опет, он је још у стању да се грчевито држи на врху државне пирамиде па и да на разне начине делује против већине грађана којима је доста његове картел-аутократске владавине. То може да се претвори и у грађански рат, а и без њега земља нам полако али сигурно иде ка бар делимичној парализи.
Вучић и даље има озбиљне полуге моћи унутар ње (део државног апарата је уз њега, располаже партијском фалангом, подржава га већи део добро наоружаних и релативно бројних криминалних група, сконцентрисао је велико богатство, има бројне медије) и ван ње (готово све релевантне велике и регионалне силе нису престале да са њим дилују). Но, на оба поља одвија се ерозија његових позиција.
Они који су део Алекове унутрашње интересне заједнице, ако то икако могу, гледају да искоче из његовог већ оштећеног брода. Његови противници разних врста, с друге стране, све су полетнији. До јуче пасивни грађани се уз то буде и окрећу против режима.
Ни споља му не цветају руже. Екстерна интересна заједница (међународни фактори са којима прави разне комбинације) све јасније виде да више неће бити у стању да јој испоручује оно што је обећао. У околностима када се народ дигао није за очекивати да буду реализовани разнородни пројекти: Јадар (Рио Тинто), Трампова кула, Бистрица, Ђердап 3, формално признање Косова, централизација Босне и Херцеговине, улазак Србије у НАТО и томе слично. Нешто од тога (из домена енергетике и грађевинских инвестиција) можда може и да прође, али само на основу широког националног консензуса (и око потребе да се са неким моћним из иностранства нагодимо) који је сада немогућ због Вучићеве искључивости.
Нема сумње да је он почетком 2025. сенка истог човека од пре годину дана. Али и даље није папирнати тигар (имагинација моћи), већ је, бесна и опасна, иако прилично олињала и донекле крезуба, неман. Од њега је у таквим околностима реално тражити и после упорне политичке борбе, и договора са страним факторима, највероватније, добити оно што је могуће без већих или мањих али свакако крвавих сукоба. То је образовање техничке владе која би спровела поштене изборе.
То би значило да садашња влада поднесе оставку а актуелни састав парламента изабере кабинет у коме би били и људи од поверења опозиције, односно студентско-грађанских активиста. Подразумева се договор о заједничкој контроли на тај начин, од стране досадашњег режима и његових опонената, свега од чега зависи одржавање поштених избора (полиције, БИА, самог гласања и бројања гласова, буџета како не би у предизборном периоду поново био злоупотребљен, медијског простора како би кампања била релативно равноправна).
После избора, већ зависно од односа снага, била би формирана нечија (свакако коалициона) „нормална“ влада.
Вучић све наведено и даље неће јер зна, као што сам рекао на почетку текста, да на велико краде на изборима. Пошто разуме да ако не буде могао то да ради, коалиција око СНС-а не би добила више од 30-35 посто гласова, а предизборни и досадашњи постизборних партнери његове странке били би ослобођени страха, па нема дилему око тога да би његов режим на парламентаран начин био урушен чак и када би они који га сада чине збирно имали око 50 процената посланика.
Млађи партнер и са његове листе, а камоли СПС (у коме би Дачић тада преко ноћи завршио на политиком отпаду) или мањине које су ишле са њим у претходном периоду, на политичком тржишту би гледали да се што перспективније продају. Сигурно владу не би формирао СНС, а кохабитација (подела власти између председника и владе која произлази из њему опонентске парламентарне већине), за егоманијака Вучића је ноћна мора.
Јер, „влада је носилац извршне власти у Републици Србији“ (члан 122), док председник пре свега „изражава државно јединство Републике Србије“ (члан 111). Његове надлежности су скоро па протоколарне (што се види из члана 112). Друга ствар је што их Александар Вучић сада узурпира, те делује као свемоћни господар Србије. Уставом ограничен председник то није, а после образовања техничке владе и одржавања поштених избора Вучић би, до истека мандата 2027. године, био утеран у те оквире.
Он то, наравно, не жели, па засада агресивно одбацује формирање техничке владе. У томе му помажу, несвесно или некада и свесно, и они који траже образовање прелазне владе. Јер ње за очекивати да се режим сам укине, нити ико у свету може да разуме да то неко захтева. А, подсетимо се, да би до конституисања прелазне владе дошло баш то треба да се деси. Или да неко има вољу, храброст и снагу да стварно силом сруши режим.
Другачије ствари стоје, као што смо видели, са техничком владом. Она је, како са становишта нашег Устава, тако и све распрострањенијег става у битним међународним структурама, реално решење.
Техничка влада не подразумева да је садашњи режим извршио самоубиство, већ да се у околностима када је притеран у ћошак али још може да пуца и изазове крвопролиће, са опонентима разних врста – евентуално уз међународно посредовање и гаранције да ће бити цивилизоване кохабитације те ће се одговорност за кривична дела тражити у форми поштовања закона (који се сада пренебрегавају) а не тзв. лова на вештице – договори о поштовању уставне процедуре за излазак Србије из велике друштвено-политичке кризе.
Такву владу ће Вучић, пре или касније, ако се истраје у притисцима, верујем, морати да прихвати. Уосталом, видеће да му она даје шансу да покуша да побегне из земље и избегне одговорност за почињена недела. Знајући га, у том случају он неће чекати крај мандата, већ ће током изборног процеса или убрзо после њега, као што је урадио Асад, сести у авио са најближима, и побећи тамо где су им паре. То је неправедно али бар ће бити избегнуто крвопролиће (а не треба одбацити опцију да после неког времена буде и испоручен Србији).
Зато треба тражити реалну техничку а не у овим околностима нереалну прелазну владу или, ако се инсистира на другом, односно режим не попусти ни после даљих протесних притисака, нужно је макар покренути свеопшти, крајње одлучни, грађански отпор, са елементима као што су генерални штрајк (или бар низ великих а повезаних штрајкова), повлачење опозиције из свих институција и проглашавање Вучића за нелегалног и нелегитимног диктатора. Последње носи низ ризика али, ако нема другог, и са њима има смисла суочити се, али оно што је потпуно бесмислено, то је мирно, из фотеље, тражити прелазну владу.
Она се, историја нас томе учи, намеће а не добија!
