Прочитај ми чланакЛео Меси је 2012. године на 69 мечева постигао 91 гол, јако импресиван учинак за тада још увек младог Аргентинца, али он једноставно не може да се пореди са нашим председником Александром Вучићем који се од почетка ове године за свега 90 дана на телевизији појавио чак 141 пут.
У марту, који има 31 дан, председник је био на телевизији чак 61 пут, дакле сваки дан, по готово двапут.
То значи да је вероватноћа да се Вучић појави на телевизији у једном дану већа од вероватноће да Меси постигне гол на једном мечу.
Другим речима, већа је шанса да ћете Вучића видети на телевизији него да ће Меси постићи гол на мечу из 2012. године, што је готово незамисливо, сигурније је било да Меси затресе мрежу на утакмици него да ће сутра да сване.
И ево, појавио се човек који је с лакоћом срушио мит о неминовности Месијевог гола и изласка сунца у зору.
Још се током недавног гостовања на ТВ Пинк пожалио да му само та телевизија, Информер и Хепи пружају прилику да говори на телевизији, а готово свако његово гостовање преноси још 150 локалних телевизија (хиперболишем наравно), што се у нормалном свету зове „нарушавање медијског плурализма“.
Није му било доста што је једном приликом гостовао у емисији Око на РТС, него су тај програм неовлашћено преносили ТВ Пинк и ТВ Информер, што је био његов својеврсни „хет трик“.
Има он ту разних перформанса, прате га стално кад иде да обилази градилишта и сајмове, па онда ту нешто прича и прави се да се боље разуме у материју од школованих стручњака.
Онда имамо и његова чувена обраћања нацији, која се неколико сати раније најављују на „његовим“ медијима, па онда ми новинари са зебњом ишчекујемо шта ће то тако важно председник саопштити.
Углавном не саопшти ништа.
А и када се деси да саопшти нешто, то су углавном неке информације које он, због природе својих надлежности, не би требало да им, него би такве ствари требало на пример да саопштавају тужилаштва и министарства.
Оно што Вучић најчешће ради док прича на телевизији је манипулисање јавним мњењем, па онда таргетирање политичких неистомишљеника, попут деканке Наталије Јовновић. Ту је и застрашивање народа разним мрачним сценаријима, попут нуклеарног рата између САД и Русије.
Ових дана омиљене синтагме су му „страни плаћеници“, „обојена револуција“, „није било звучног топа“ и томе слично.
Не знам да ли се сме рећи председнику да лаже, али често не говори истину, што је било евидентно кад је причао о нападу на жандарма Лазара Баћића и употреби звучног топа на протесту 15. марта.
Кад овако поставимо ствари, не можемо побећи утиску да је најзначајније у историји председникових обраћања оно када је прогласио ванредно стање за време пандемије, након тога смо имали конкретну последицу, за све остало није ни морао да се обраћа, исто смо знали и без њега.
Буде наравно конкретних вести у његовим говоранцијама, али што баш он мора да буде тај који ће да их саопшти, па шта му раде министарства, је л’ он министар свега и свачега?
Нема сумње да Вучић у овој земљи жели да уништи медије и потпуно минимизује њихову улогу, што му за сада искрено одлично иде.
Оно што он жели је да дође тренутак када ће њега сви видети као једини релевантан извор информација, када се ништа неће знати док он не каже.
Како је кренуло, једног дана ћемо уместо дневника у пола осам да чекамо Вучића да нам каже какво ће време бити сутра.
